paradoks

  Frizerka iz salona pokraj koga prolazim svako veče i njena pomoćnica, obe sa velikim napumpanim usnama i uvek u uskim zategnutim trenericama bele boje, sede na stolicama ispred radnje, puše, merkaju i uglavnom se bave ocrnjivanjem sveta u prolazu. Pored njih prolazi hiljadu ljudi dnevno. Ti ljudi ne osećaju ništa prema njima, frizerkama. Njihova perspekktiva je srećno zakovana za istinu da će ljudi uvek imati potrebu da oblikuju ili skraćuju kosu, da se dopadnu sebi i drugima. One će se udati, kuvati, imati decu, prati veš, svađati se sa mužem, ponekad ga prevariti i znati da i on to njoj čini i tako do duboke starosti. Mislim, možda su zbog toga, te izvesnosti, na neki način srećne. Ako ne srećne, a ono spokojnije od mnogih.   Posao im, čini se, dosta traljavo ide, ali još se drže u gnezdu pored plavog salona u kome sam se nekada, dok sam bio radijski novinar, redovno šišao. Tada nisam razmišljao o njihovom poslu, premda je trebalo, jer moj deda je bio berberin i u ...

  *Napisao sam roman o ženama   i nazvao ga Ženiseja, po uzoru na Odisejeva lutanja među nimfama, Trojica urednika su mi, međutim,  rekla da je to naslov za poeziju i da ga promenim. Poslušao sam ih. Ali, ova priča je, verujem, ipak, napokon, zaslužila taj naziv ***. Javljaju mi se sve učestalije stare usamljene žene sa zahtevom za prijateljstvo na nekoj od mnogih društvenih mreža. Pre nego što prihvatim pokušavam da saznam njihove razloge. U pitanju su strankinje koje ne razumeju naš jezik i, sudeći po fotografijama, pomalo tužne. Pogledam još da li imaju objave, šta je u njima, da li postoji porodičan život, kuća, deca, unuci, pas, neko staro letovanje ili zimovanje. Poneke imaju nešto od toga, ali većina nema nijednu sopstvenu objavu i odbijam ih. Unam da su sve lažne. Naročito odbijam ukoliko u prvim kontaktima pokažu zainteresovanost za mene lično. Poneke mi šalju pozdrave ujutro i uveče. Žele mi prijatan i uspešan dan. Ili mirnu noć. Često mi govore ...

      Imao sam podstanara koji je bio blizu penzije i, uprkos mojoj zabrani, da u mali stan na stalni boravak dovodi bilo koga, dovlačio je brata. Brat je bio invalid. Mentalno poremećen. Prosjačio je ispred prodavnica. Bila je zima. Viđao sam ga kako spava u dovratku majurskih mini marketa koji su radili celu noć i čija vrata su povremeno, zavisno od ulaska i izlaska mušterija, propuštala topli vazduh. Kad sam uočio da je brata primio u sobicu, iz pukog sažaljenja, nisam bio ogorčen. Ipak, pokušao sam da razgovaram sa njim, ali on se pretvarao da spava tvrdim snom. Retardirani brat se upravo upišavao na fotelji za razvlačenje. Popustio sam. Sve me je to ganulo. Okrenuo se i izašao iz kuće. Jednog dana, tačnije u sumrak, kad sam ušao u kuću po neke zaboravljene stvari, video sam žensku siluetu u muzgavom prozoru podstanareve dvorišne garsonjere. Uvek je odgovarao na moje telefonske pozive. Te noći se nije javljao. Sutradan, kasnog jutra, oko deset, nazvao ...

    Tip je imao oko trideset godina. Stajao je pored kolica za nošenje smeća. Imao je na sebi uniformu crvenu, sa čini mi se, belim štraftama ili sedefastim. Žurilo mi se. Kasnio sam na voz. Pitao sam ga za železničku stanicu koja se tu negde nalazila, a nije je bilo nigde. Počeo je da mi objašnjava kako da se spustim do autobuske pa uhvatim neki autobus, sad on ne zna da li broj 23 ili 43... Izvini, ako sam te prekinuo. Šmrkao je nešto belo sa zelenog poklopca na kolicima. Zajebi, rekao je. I dodao: „Ako nećeš trolom ili busom idi tri ulice uzbrdo pa levo, pa desno, pa uđi u tunel, pazi samo da te voz ne pogazi, i već si na peronu. Ima struje, ali ti pazi.“ Vidimio se, buraz, rekao sam iako sam znao da se nikada nećemo videti. Kao što sam znao da ga neću poslušati. Išao sam kao partizani. Orijentisao sam se u zamršenom i zapuštenom gradu po oblacima na nebu. Međutim, zaista sam se našao u dugom prljavom tunelu bez svetla. Sa svodova je ponegde kapljala pr...

  Ljudskost je pomalo sebična jer se svako rodi sa porcijom straha koju mora da pokusa. Kad tad. Primećujem da sve mlade žene imaju lepe zube. One su svoj strah od zubara odmah potrošile za razliku od nas,   starije generacije, koja ga je čuvala ne želeći da se suoči sa mrgodnim zubarkama i njihovim koketnim pomoćnicama koje su svoju lepotu učinile hladnom za sve osim za stare ljubavnike, te pretrpele brodolome docnije, ali to je druga priča, ili ipak ista priča o kusanju straha iz genetske posude za kasniji jalovi mir. Sin mog zubara je vozeći motorcikl obesno na pešačkom prelazu ubio mog prvog komšiju i to nije biio razlog za strah od zubara, ali ja nisam išao   čak i kad mi je daljna rođaka, ljubavnica mog ujaka govorila da mi neće dati svoju ćerku za ženu ako ne ispravim jedan mali krivo izrasli zub u gornjoj vilici. Večeras, pak, spazih ženu u letnjim čizmama i izrezanoj haljini koja joj je otkrivala butine maltene do bedara, sa starijim likom u crveniom patika...

        Život nije istorija ma koliko to izgledalo tačno i stalno ponavljano kao bezazlena metafora u koju smo bačeni i ne možemo više ništa da učinimo. Onda te priče o kraju istorije deluju zaista kao kraljev piš na prost puk. Nema početka ni kraja ljudskom lomatanju. Dok sam hodao mirnom ulicom pored Saborne crkve i zavideo srednje starom uličnom sviraču koji je sa dve zaobljene mlade konobarice iz japanskog restorana sa sušijem sedeo na parkovskoj klupi ispred hrama i ispred suši restorana i hamama u njegovom podrumu sa temperaturom od prijatnih četrdeset stepeni kako su pisali na tablou kraj ulaza, iznenada je naišla kolona ljudi u maršu sa dobošima, upaljenim bakljama koje su gušile oči i onbeležjima komunističke države. Nisam uspeo da se sklonim. Zaboravih da kažem nosili su natpis Crni ovan i puštali iz pokretnog razglasa neke grobljanski intonirane pesme. U prvi mah je izgledalo kao da je grad u plamenu. Bilo je tu i mladog i starog sveta. Nek...

Neimenovani poznati slikar sa petrovaradinske tvrđave, koji mi je u pola glasa davao savete, onako kao mimo volje, kao nešto što se podrazumeva; kazao mi je još nešrto, nimalo utešno, da poriv da crtam već sam po sebi nešto znači. Nisam uspeo da iscedim nijedni suvislu rečo d njega o crtežima koje sam mu pokazao. U stvari, nisam mu pokazao direktnno. Zamolio sam svog prijatelja koji održava javni klozet na najvišem platou pored slikarevog ateljao da mi urami crteže. Dao sam mu sav potreban materijal i   flašicu od litre neke žestine. Znao sam da će to biti lepak za muve. Slikar je, svakako, video crteže, ali je sutradan nanovo ćutao. Poriv. Ha...naterao me je da razmišljam o suzdržanosti. Nikad nisam mogao da sačuvam komadić čokolade za sutra. Smazao bih sve odjednom. Pojeo bih čak i sestrin deo, ako nije bila prisutna. Uvek sam bio talac onoga „sad ili nikad“. Znam. Isuviše brzam. Nisam čovek koji će doći jednog dana. Možda je to samo Hrist. Ipak, hteo bih da ...

        Ja nikad nisam umro u Parizu... Čovek umire i živi samo u svom životu. Stvari koje mi nešto znače sada se  nezadrživo smanjuju da bi na kraju stale u uski foto album. Teško je pomiriti se sa sopstvenim životom. Ulični život je nešto drugo. Na ulici duva vetar, nosi prašinu, zadiže suknje mladim devojkama koje ih rukom sporo i nenametljivo vraćaju u fratarski položaj, doduše iznad kolena. Ponekad uočim neku veoma mladu devojku brižljivo obučenu, mada pomalo siromaški, kako čeka princa iz bajke ispod vertikalne katedrale. Te crkve, pomislim uvek, mora da imaju magnetizam spojen u starom i novom svetu, životu. Ali, znam i to je samo mala ulična borba. Odrastao sam u gradu koji se, mimo svoje volje, urušavao i stapao sa susednim većim gradom, koji je, inače, nastao zahvaljući njemu. To je sudbina gradova koji imaju istoriju. Gradovi bez istorijskog identiteta su uvek isti. Ma šta se u njima promenilo. Naravno, posle i novi grad dobije patinu. A men...

    (nad rukopisom romana „Najbolje godine“ Milana Todorova)     Pisac, rekao bih svaki, najviše voli da piše u prvom licu jednine. Međutim, to, naravno, ne mora da znači da je tu reč o autoru. Možda samo ponekad i usput. Pišući „Najbolje godine“ Todorov je imao na umu upravo potrebu i pravo pisca da indivudualno postojanje učini univerzalnim i obratno. Možda pritom nije sve rekao. Čini se da je računao kako neretko naglašena nerečenost i namerna tišina   govore jasnijim glasom od ostalih tehnika pisanja. Okvirna priča o klubu Čarlsa Bukovskog, koji kao ilegalna birtija postoji u malom gradu, poslužila mu je kao transkript   uspomena. Ali prošli događaji su zapravo epohe, odnosno kolekcija nataloženog vremena u posudi sa peskom i zemljom. Stoga ova proza, osim   narativa, donosi i svež vazduh poezije u roman, jer se u njoj sve ljulja i   to se ljulja sve vreme između pripadnosti i nepripadnosti društvu. Između raja i pakla su sve n...

Crni bambus, koga zovu hačiku i koji raste, uglavnom, u Japanu – cveta jednom u sto dvadeset godina. Ko to vidi, po verovanju, živeće dugo i srećno. Hačiku posle cvetanja umire. I, što je najčudnije, u njegovom cvetu nema nijedne semenke za novi bambus. Tako nestaju čitave šume bambusa. Međutim, posle mnogo godina na mestu izumrlih bambusa ipak se pojavljuju novi. Bambusi su imali cvet za razmnožavanje pod zemljom. Eto o čemu mislim danas. Taj strah od ugrožavanja budućnosti. Zar je moguć i kod biljaka? Zar se mora pod zemlju, kao prvi hrišćani da bismo ispovedali čistu veru u svoj opstanak? Danas sam u gradu u trgovačkoj ulici video malog crnpuratsog dečaka. Pomislio sam da je Palestinac ili Sirijac. Nosio je flašu mineralne vode pod miškom i poskakivao s noge na nogu kao ja nekad u detinjem dobu kada sam tako išao do prodavnice i kada su nesreće, iznenadne i velike, kao ove sada, ratne, bile izvesne iako neočekivane poput onog zemljotresa u Skoplju. Gde stanuješ, upitao ...

  Knjige uzete iz biblioteke, knjige koje niko pre mene nije čitao, a verovatno neće čitati ni posle mene - uzimam u ruke sa posebnom pažnjom. Maltene pobožnošću. Pipam ih   pre spavanja. Ne podnosim televizijski prrogram na domaćim kanalima. Dok listam pozajmljene knjige, obično,   jedem sendvič. Hamburšku slaninu posutu kimom i ljutim estragonom kakav je nekad pravila fabrika Kulpin u kojoj je moj otac radio kao blagajnik. Često prolazim pored te ruinarane fabrike. Uvek pogledam prozor sa desne strane još jakih, prašnjavih ulaznih vrata. Na prozoru su rešetke, staklo je razbijeno a oni koji su uništili najveću panonsku fabriku za preradu povrća nisu se potrudili ni da skinu zavese, koje sada   kao prljave zastave starog sveta lepršaju umoljčane i flekave poput gaze na teškim ranjenicima. Dok čitam, uglavnom stare romane mrtvih pesnika, savršeno pazim da dokona bibliotekarka, ukoliko kojim slučajem otvori vraćenu knjigu, ne primeti bilo koji trag da sam je...