paradoks

  Ne znam da li se još Vozi Taj reli Pariz – Dakar U novinama nema ništa o tome Ponekad ih kupujem samo da bih video Crno na belo Da neko praši kroz pustinju Ne plašeći se nikoga Toplo mu je Kako je lep taj osećaj U mračnim i hladnim sobama Zime Onda žena koja ga čeka Tamo iza trake za pobednike Smejući se. Osvojio si neki prostor Koji je neko vreme Bio samo tvoj Prostor u kome si Imao samo da proveriš Vazduh U gumama Koje su te nosile Daleko od loših dana Dok si sedeo i čekao Da stvari najzad krenu Ali one nisu krenule I ti nisi vozio taj reli Samo si gutao prašinu Pustinje oko tebe Ali ta žena Na kraju puta možda Stoji i čeka Smejući se Tvojim detinjim glupostima.    

 *** Нина Плавањац, млада драмска ауторка из Београда, актуелна је добитница награде на конкурсу Стеријиног позорја за оригинални домаћи драмски текст за 2024. годину. Награђена је   за драмско штиво „Име у пепелу” приспело под шифром „Божур”. Жири који је радио у саставу Јелена Кајго, драмска ауторка (председница), Небојша Лапчевић, књижевник и Ђорђе Косић, драмски писац, одлуку је донео једногласно. Такође, жири је у ужи избор уврстио још четири текста „Месец дана у Лидлу” Филипа Вујошевића, „Под њим небо” Данила Бракочевића, „Валињано” Николе Југовића, „И затвор је за људе” Милана Тодорова, и препоручује их за инсценацију. (Политика, 29фебруар 2024)

    Zrele žene Sa još očuvanim tragovima Velike lepote na licu Nose u očima Laku senku Možda su postale hrabrije Gledaju svet bez uzmicanja Ne pomerajući oči Koje se ne mešaju Kao nekad Sa tuđim očima Što deluje bezrazložno Dostojanstveno Međutim otići će U svoj stan U kuću i u krevet misleći Kako bi bilo dobro Vratiti se U svoj život Ne pređašnji Nego sopstveni. Znam to Uvek postoji neko Zrnce istog Koje nam baš sada Nedostaje. Ne znam šta ima u toj Zakasneloj čarki Između nas i vremena. Ali, šta nas osim tog neutaživog očekivanja Može još spasiti Na neodređeno vreme Zrele žene Sa iskustvima svakakvim Koja se   podrazumevaju O kojma se ne govori Koja uzbuđuju Zrele žene Bez objašnjenja

  An Extract from the forthcoming new novel entitled; ALMIR and DIARA / LETTERS/ Translated from Serbo-Croat By Ziva Belic February 2024, London, UK ***          I was not sure how I would feel serving my required national service in the Army, being 25 years old man as I felt already too old.         I just finished my studies at the University in Novi Sad. And, I had only a few months before I was called up. And, just before I was due to do my national service in the Army, my father died.         I was sad and upset. I was not sure how I would feel in the Army.         All young conscripts were stationed at the Army Quarters barracks on the outskirts of the small town Palanka.        And, being in the Army I felt nervous and anxious. When we all new conscripts were lined up in a splendid raw, the captain Bozo...

  Navukao sam se na naočare Za sunce Tako da uvek kad sam u prilici A naročito kad je zima Kupujem sunčane naočare Ne gledam mnogo na kvalitet ili cenu Važno mi je samo Da kroz njih svet Iako izgleda isto Bude prihvatljiviji Da me ne tera Da odustanem od svega. Ta meka i blaga noć U sunčanim naočarima Za razliku od dugih Tmastih noći januara Ili jaguara... Zimske sunčane Naočari u nevreme Kao prijatelj bez ljubomore Bez lažne samilosti Bez zlobe uvijene u kurtoaziju Moguća ljubavnica  samo Kao dobra prijateljica... Naočari za zimsko sunce Kako vas volim Ali izgubićete kao što će izgubiti I ovo pretvaranje Da živim dok Čekam.

  Bila je pevačica Rastavljena od muža Možda zbog pevanja To traži poseban način života Spavati kad svi rade Raditi noću Sa ljudima koji nasrću Na tvoje mlado vitko telo Nisam se upuštao u te stvari Kad je rekla da se vraća mužu I starom životu Dovela je stan u red Onako kao što je izgledao Pre nje Okrečila sama sve Oprala i otišla Bila je sjajna podstanarka Sve dok juče nisam otkrio Da je bacila hrpu rukavica I kreča i farbe U klozetsku šolju I to je kao nejasan san Odjednom isplovilo U kupatilima novih stanara. Bila je drugačija Na svom putu za nigde Gde su pravila o dobroti i ludilu Razmeštena. Da, pevala je prilično originalno i dobro Ne hajući za uspeh Koji nije dolazio Kao da je znala Da ćemo na kraju svi biti Prevareni.  

  Prigradske devojke su Možda najbolji primer Da ne postoji ništa Što se može nazvati Veličinom A da se pri prvom odlasku U veći grad i njegove Sjajne pećine U velikim šoping molovima Sve to nesumnjivo njeno Kojim je očaravala Do tada Odjednom ne sroza Kao smeđa svilena čarapa Koja se više Ne nosi I prva budala će joj se nasmejati U lice I imaće pravo Jer svet je progresivna Bolest Grize telo komad po komad Donoseći nove ljude U tvoj do tada sređeni život. Izlazim u grad Samo da bih sreo poglede Koji će mi reći: Ti si običan uljez u Novom životu Protraćen si Postoji prednost Traka za preticanje je I bez tebe puna Idi kući Spusti oljuštene roletne Ti si lepa devojka Koja je to bila Do malopre Spavaj sanjaj San je ono što postoji Umesto svega što postoji.      

  Ne postoji lek protiv smrti. Starost je infektivna bolest i prenosi se blizinom obolelog. Zato moram da radim.Ne mislim da ću se izlečiti, možda samo privremeno zalečiti, ali i to je nešto, jer život i nije ništa drugo nego odlaganje smrti. Ovih dana orezao sam grane stare smokve da bih oslobodio mali cvetni vrt ispred kuće. Bila je to smokva bolja od one iz Biblije, jer ova je rađala nenadmašno. Uspevao bih da leti skupim i do sto pedeset kilograma smokava sa njenog ogromnog stabla. Rezidba je trajala nekoliko dana. Radio sam sve malom ručnom testerom. Moj trud je nagrađen. Osećao sam se čvršće u svojoj koži. Ne želim da živim na selu. To, nikako. Ali, želim da živim sa prirodom. Kad sam orezao osnovne debele grane, pozvao sam prijatelja sa motornom testerom da ih iseče na manje komade koji će dobro doći za pečenje rakije od smokve. Nadam se tome. Smokva je otezana po svim stručnim merilama u formi otvorene šake ka nebu. Ipak je to sveto drvo koje je i Isus često pominjao. K...

Video sam tu devojku, krupnu, ružnu i obesnu kako kagano hoda po megamerketu sa upravo načetom čokoladom u zubima.Hodala je mirno, gotovo vesela i stavljala neke stvarčice u korpu a u usta trpala keks, pivo i ko zna šta još. Ne znam čemu služe te tobožnje kamere po radnjama, ali očigledno je da niko nije reagovao, jer je cura nastavila, koliko sam usput, odlazeći slučajno u iosto večernje vreme u tu prodavnicu zapažao. Odmah da kažem, nisam imao ništa protiv. Ti megamarketi su nas opljačkali samo na suptilniji način, tako da je riba poput Robin Huda pljačkala bogate i davala, ne siromašnima, nego sebi. „Postoje ti ljudi koji se tako namiruju. Neke smo uhvatili, ali većinu ne“, rekao mi je prijatelj koji je radio u jednom takvom gigamarketu. „Imaju metode varanja. Ukucaju šifru sa manjom cenom i idu na elektronsku kasu i rade tako neke neverovatne stvari. Ali, svi mi to radimo.“ „Svi?“ „Donekle.“ „Gule etikete?“ „Gule. Stave palac na vagu pa štampaju proizvod koji je teži ...

    „Izdajem prolaznu sobu za mladu studentkinju iz unutrašnjosti sa upotrebom kupatila. Vruća voda subotom. Muške posete nisu dozvoljene.“ Kako sam se smejao takvim oglasima, a bilo ih je u neko staro vreme kada su gazde vladale tuđim postojanjem. Jednom sam izdao garsonjeru nekoj takvoj mladoj studentkinji. Razume se, soba nije bila prolazna, kupatilo je bilo slobodno svakog trenutka i nisam se mešao u dolaske muških posetitelja niti ženskih. Važno je da svako ima svoje zidove i da oni budu gluvi. Studentkinja je prethodno došla da pogleda garsonjeru. Bila je sa muškarcem srednjih godina koji se predstavio kao“tata“. Delovao je mlado za tatu, ali šta sam mogao da znam. Ljudi se ponekad žene vrlo mladi i dobijaju rano decu, iako se deca nikad ne dobijaju kasno. Bilo je sve u redu. Tata je ćerci pomogao da se smesti i pre odlaska, pozvonio mi na drugi ulaz u kome sam stanovao da bi me upitao da li može ponekad da i on prenoći u podstanarskoj sobi sa ćerkom, ukoli...

    Stojao sam u redu ispred menjačnice u centru grada. Ne pamtim kako se zove. Možda Eldorado ili tako nekako smešno. Trebalo je da promenim dinare za evre. Ispred mene je neka mršava crnokosa žena sa detetom u kolicima nešto dugo petljala na staklenom pultu. Posle se okrenula da pođe, pa se opet vratila. Devojka naduvanih usana i zrelih godina koja je radila na menjačkim poslovima je uveravala da je sve u redu i da joj je tačno vratila kusur. Ne znam koliko je menjala. Mislim, to nije moja stvar. Zapazio sam blagajnicu već ranije. Bila je mrzovoljna, bleda, tajanstvena. Ne znam zašto sam sve vreme imao utisak da je Ruskinja, da mrzi to što radi i da, normalno, mrzi i mene koji povremeno neki novac promenim za neki novac. Kad je žena sa detetom najzad napustila šalter primetio sam debelog bradonju komotno nalakćenog na stub uz menjačnicu kako nešto čeka. Blagajnica sa napupelim usnama ga je pozvala prstom. U ruci je držala pravouganu zlatnu polugu i nešto ga upitala. ...

          Kad sam ušao u tu staru Kuglanu Moj podstanar koji mi je Dugovao kiriju Sedeo je sa čovekom duge Sede kose ispred cugova Za mehaničko vraćanje kugli A neka dobro držeća žena Bacala je obojene kugle Na čišćenje I bila je u tome veoma dobra Podstanar je ložio vatru U maloj bubnjari Bilo je toplo u toj kuglani Na kraju moje stare ulice I zagušljivo Ali žena je bacala kuglu fenomenalno Drvene lutke su padale Poput oker domina Dok je njen suprug Zabrinuto vrteo glavom Izgubiće rekao mi je podstanar Zato je uznemiren Dao mi je kiriju Ruka u ruku Nisam brojao Žena je očistila pistu sa keglama Znaš brate koliko godina ima Devedeset jednu A stari Stari je mlađi Osamdeset devet Pokušao sam da izađem Vrata su se otvarala kontra Unutra umesto napolje Izašao sam u mračnu ulicu Preko puta je vojna radionica Neispravni topovi Pokvareni tenkovi Kamioni spaljenih guma Kakvo čudesno mesto ...