paradoks

Ustajem rano. Mislim o tome kako sam ustajući rano uvek imao neki problem koji je trebalo rešiti. Na primer ustajao sam rano kada sam svoju ostarelu majku nosio u bolnicu na razne kontrole ili kad smo išli dedi na sahranu u Mađarsku. Ustajao sam uvek rano sa osećanjem da tada bedne živote svoj i drugih mogu da zaustavim ili bar usporim jer uvek je u rano jutro postojala bar jedna lepa stvar napolju. Jutros krenem rano uobičajenim putem kad me na raskrsnici zaustavi policajac. Ne možete ovuda, reče, morate okolo. Zašto, pitao sam. Zbog neke manifestacije, rekao je ne znajući koje. I tako skrenuh na kameniti put na kome sretoh nekoliko svetloplavih divljih golubova kako polako između rascepa u staroj kaldrmi kljucaju nevidljivo seme. Čitav dan sam bio okupan tim prizorom.

  Probuđen rano svojim nemirima stojim u okviru prozora. Posmatram zgradu koja izrasta preko puta moje kuće. Nemam nikakvih čulnih osećanja. Kostur od željeza i betona daske odsustvo radnika u rano jutro tišina. Ipak  nešto će se tu događati u tim budućim sobama u budućim krevetima ljubavi i mržnje zatim umiranja na rate ili odjednom a niko neće znati do kraja šta se i zašto desilo jer niko ne zna značenje  bilo čega a ponajmanje sreće.

Ponekad ti je dobar bilo ko U nekim lošim godinama kao što je ova dve hiljade i dvadeset četvrtasta. Možda on nije ono što si zamišljala ali nikad ne bude ono što zamišljamo. Uvek se spusti cena. Svejedno, navikneš se i zavoliš. Taj bilo ko zavoli tebe i to traje iako nije planirano jer život je postao komad šljake na koji čovek stalno pada i diže se. Prepuštanje je kao odsaj straćenih godina sija sija sija ali loši dani dolaze i nešto se opet oduzima od tebe. Šta da ti kažem? Većina ljudi teško da je volela. Zagrljaji počinju da deluju kao atomsko sklonište u kome se vazduh udiše kroz gumene maske. Noćas sutra dogodine mir i sreća koju sada osećaš biće znak inferiornosti. Bože, zašto mi je zakucalo srce? Zar nije mogla da se izjurca ta ždrebica ta čaša vina ispijen gutljaj a posle polako kao ruka koja otvara vrata stare dobre kuće.

  Sanjao sam da me je žena prevarila. Uhvatio sam ih na delu. Ona je upravo odlazila iz postelje ogrnuta samo providnom belom končanom mrežom a njen ljubavnik je spavao pokrivene glave jastukom tako da njegov lik nisam mogao da vidim jasno. Počeo sam da udaram šakama po postelji a zatim i ženu koja je branila spavača. Najčudnije u svemu tome  bilo je što tu ženu (tek tada videh) nisam poznavao, ali lik koji je probuđen i neodeven jurnuo na mene bio je pljunuti ja. Ponekad bih sanjao takve snove i mislio kako je dobro što još postoji mesto u mom srcu koje se plaši.

  Deca zaboravljaju svoje plastične igračke u pesku na plaži onda rano ujutro neki lik koji spava tu u kamp prikolici pokupi sve te kamione automobile lopatice voziće zabode štap u pesak i oko štapa izloži dečje stvarčice. Pitao sam ga da li je neko nekada došao po njih. Plati mi piće da ti kažem. Platio sam mu pivo. Rekao je Zaboravi na to. Jezik mu je ispao iz usta od smeha. Sutradan ujutro pored štapa ležao je  dinosaurus... Milioni godina zaborava... ,

Bio je avgust. Sedeo je na isturenoj terasi kafića u centru grada i posmatrao prolaznice. Pronašao je to mesto u blagoj hladovini. Piće nije bilo preskupo.Naručio bi jelen pivo i čašu. Nije voleo da pije iz flaše. Držao je do sebe ili bar do sitnica koje čoveka odaju kad nije svestan svog statusa. Konobar, mlad, zelen, doneo mu je piće i pitao ga: „Kako se ritaju devojčice danas?“ Pogledao ga je tako da se odmah pokupio i otišapoo u dubinu kafića ne pojavljujući se više. Ne, nije on posmataro mlade devopjke pa ni žene kao nekada, muški znatiželjan. Sada je bio jednostavno zainteresovan za to kako se te žene koje su uvek dominirale u njegovom odnosu sa njima, ponašaju sada kada je, kako je verovao, prekasno i za njega i za njih. Nije bilo zgodno da previše bulji u njih. Mogao bi neko da ga optuži za voajesrstvo ili, ne daj Bože, pedofiliju. Jer, žene, činilo mu se postaju sve mlađe dok je on postajao sve stariji. Imao je, kako se tešio, višak testosterona i rano je oćelavio onako k...

  Dužina ljudskog života ne zavisi od načina ishrane. Jesti morsku ribu koja ima težak zadah i omega 3 kiseline peći sardine bez čišćenja tako da smrde na iznutrice piti kašiku dve maslinovog ulja sa limunovim sokom ne jesti crvena mesa ne piti više od dve čaše vina… ništa od toga vam ne garantuje metuzalemsku ili još bolje starozavetnu starost. Naučnici su pouzdano utvrdili da nas stogodišnjaci lažu. Njihov način ishrane je uglavnom bedan Usamljeni su i nesrećni. Ne čuju i ne vide niko ih ne posećuje sede u mraku teško ustaju jedu prstima tupog su pogleda i žive stotinu i dvadeset godina išarani crnim flekama po licu i brazgotinama po telu i ne pišu ništa nikome naravno. Pa od čega toliko dugo žive? Kažu, imali su sreću. Ali niko ne zna šta je sreća. Jutros sam od žene sa graorastim očima na omiljenoj mi pijaci kupio krastavce i paradajz samo zato što je isekla krastavac a da ga nije prethodno ogulila a paradajz je samo protrljal...

  Sedim na fotelji u velikom šoping molu i posmatram svoje noge. Nosim kratke pantalaone boje peska i moje noge su otkrivene malo preplanule bez mnogo dlaka pomalo mišićave ali krive. Međutim to nikog ne zanima. Šta muškarac može za razliku od žena pogotovo mladih devojaka da učini sa svojim nogama? Nisam znao. Sedeo sam i posmatrao noge prolaznica što je najbolje što sam mogao ove sparne večeri. One su išle uglavnom s nemarom u kratkim pantalonicama suknjama sa razerzima do bedara providnim dugim haljinama i svilenim helankama tako da im se sve videlo. Hodale su svesne sebe prilično dostojanstveno i sa neobjašnjivom drskošću u pogledu. Sama činjenica da imaju nešto što interesuje štaviše što muškarce uzbuđuje davala im je važnost. Međutim, najsjajnija stvar u svemu tome u tom glupom posmatranju bila je da mi uopšte nije bilo krivo. Da, imaš lepše noge i slobodno ponašanje ali istovremeno potrebno ti je sve više i više mojih pogleda. J...

Pun ukus života zavisi od pokreta To su pokreti unutrašnji karlica zidovi stomaka libido testosteroni zatim požuda besmislena a jaka krv u slepoočnici i zlatnoj žili i sve to ne mora da bude zbog rađanja novog života kako tvrde sveštenici naprotiv sve je zbog obnavljanja starog umrlog života. Vino s večeri i mršave devojke kao zelena salata oblih stražnjica dugog tela zabranjene stvari o kojima se ne piše kod nas. Zatim zlatno jutro. Ispekao sam hleb u peći. Popravio parking ispred kuće. Otišao na reku da se okupam. Neka žena neodređenih godina ipak u crnom bikiniju i u ligeštulu sa tamnim naočarima. Plivao sam kratko i odsečno. Ronio malo. Pod ženskim pogledom. Izašao sam iz vode zatežući plivačke gaćice koje su se slepile sa mojim telom. Ona je, osetih, gledala upravo to i osećao sam se zbog toga opet dobro znajući da ću preživeti kao muškarac kao pisac muškarac.

  Svaki dan prolazim pored nje. Ona je kao ostavljena žena. Sećam je se kad je nije bilo Vozovi su prolazili i tada, ne tako brzo. Bilo je prilike da namernik koji putuje bežeći od sebe baci ogrizak jabuke kroz prozor i ona se rodila. Kuda je otišao putnik? Ili putnica? U čijem krevetu sada spava? Jabuka je dobro rodila. Mi smo svi dobro i zdravo Bog nas čuva Što i tebi želimo. U prolazu brao sam njene plodove jabučice divlje neprskane. Svaka je imala drugačiji ukus. Znam to je zbog daljina zbog nepoznatih gradova U koje nikada neću otići tim uglancanim šinama Imam samo tu bednu liniju života na koju se dok jedem njene plodove bez pranja samo brisanje dlanom o kratke pantalone oslanjam kao na čudo na Boga koji me čeka da mu se prepustim polako. Ali plodovi pružne jabuke trule brzo izazivajući život. Pa šta? Polako, kažem sebi, polako. Ako se jabuka rodila ni iz čega što bi me ovaj život istrošio kad, eto, postoji drugi, novi život hitnut...

  Sećam se kad sam imao šest ili sedam godina kako sam sa dedom obilazio strništa posle žetve i ganjao prepelice koje su sedele na jajima u malim sasušenim žbunovima. Bili su to sparni i mirni dani. Od žege koja je bila nesnosna bez vetra sušila su nam se grla, ali začudo nismo imali ni kap znoja ispod pazuha ili na prsima. Nisam znao zašto to radim. Deda je bio trpeljiv i iskusan čovek. Puštao mi je na volju. Pamtim da je uglavnom gledao u daljinu i da su mu ponekad oči suzile. Prepelice su bile male i krhke. Možda se od njih moglo nešto napraviti, ali mi nismo imali tada tako nešto koristoljubivo na umu. Kao da je jedini bilo važno da se u toj ošišanoj žutoj prašnjavoj ravnici podstakne nešto na promenu. Let nedužne ptice dignute sa gnezda. Bilo šta. Ali, koliko god smo prepelica digli sa tla, osećao sam da nismo uradili ništa vredno. Moj deda je hteo da bude sveštenik, ali nije u tome uspeo. Pokušavao je da me nagovori da bar ja budem sveštenik. Međutim, nije išlo. I tad...

  D unavski sprudovi, avgustovski srebrni stubovi što se presijavaju na jutarnjem suncu kao izgubljeni novčić uvek se iznova pojavljuju kao da odlučuju da nas nahrane poslednjom radošću pre zime. Odvešću te na sprud ženo da budeš izgubljeno zrno u moru peska kao što sam i ja izgubljen na sprudu koji izranja iz drhtaja sveta da nas  podseti na radost smejanja i spavanje pod vedrim nebom. Beskrajni kratkoveki sprudovi mladosti što mi padate na prsa kao anđeli u bobici zrijućeg grozda slatkog...

  Dogodilo se to prvog radnog dana u nedelji. To je, kao što je poznato, prilično neurotičan dan. Svi nekud bezglavo jure, ne obaziru se jedni na druge, nastaju razne nezgode. Dakle, tog jutra, u najopterećenije v r eme saobraćaja, tako oko devet pre podne stajao je na trotoaru čekajući da se na semaforu pojavi zeleno svetlo. To je potrajalo, jer su vozila iz poprečnog smera imala duži termin za prolaz. Pored njega je stajala njegova žena. Bila je petnaest godina mlađa i to mu je imponovalo. Uostalom, kao što su svi smatrali ta razlika u godinama se nije ni primećivala, jer je još bio veoma vitalan. Držao je malu prodavnicu slika u nekom sportskom centru i muku je mučio sa amaterima koji su ga zasipali svojim fotografskim realizmom. Bilo je tu bezbroj salaša zavejanih snegom, zatim kilometarski dug špalir žalosnih vrba pored plavog potoka, pa su tu bili konji i kočije na prašnjavom putu oivičenom zlatnim žitom. Povraćalo mu se od toga. Njegova žena je bila blage naravi i smiriv...

  Moja malenkost i jedan veliki priznati srpski književnik bili smo u istom hotelu u Tel Avivu. Doručkovali smo za istim stolom. On je bio veoma prijatan i druželjubiv. Imao je iza sebe nekoliko zapaženih knjiga pesama i nekoliko izvedenih drama kao i jednu televizijsku seriju sa istorijskim motivom. Jednog jutra mi je predložio da odemo u pravoslavni manastir u pustinji Negev u kome je boravio i sveti Sava. Meni se nije išlo, jer je temperatura vazduha u gradu bila blizu četrdesetog podeoka. Ja idem, rekao je, a ti grešiš. U manastiru postoji zapis o leku protiv najtežih bolesti. To je prevagnulo. Kad smo autobusom stigli do manastira primetili smo da on nije velik, da su kelije u njemu male i skromne. Jedan monah, koji je hramao, upravo je brisao ruke o kecelju. Bilo je vreme pred ručak i on je bio zadužen za seckanje povrća. Prekinuo je posao i poveo nas kroz hram. Bio je Grk i sporazumevali smo se, uglavnom, gestovima. Nije to baš bio stvaran svet. Pokajao sam se što sam ...