paradoks

Ko kaže da prijateljstvo između muškarca i žene nije moguće? Već posle deset godina braka postajete prijatelji. Mene su sve devojke koje sam imao ostavile. To je dokaz da se može ostaviti pušenje. On je bio student generacije. Niko nije toliko plaćao profesore! Moj prijatelj Pera stalno menja žene. Plaši se da mu žena ne pređe u naviku. Više ne govorim sa ženom. U pitanju je zavera ćutanja poznatija kao omerta. Kod nas se zna i ko kosi i ko vodu nosi. Samo se ne zna čija je  livada.

Jako sam razočaran. Ipak sam od smaka sveta mnogo više očekivao. Pozorišna predstava je otkazana zbog bolesti Hamleta. Seks, droga i turbo-folk! Moj psihijatar uporno hoće da me izleči. Samo se zaluđuje! Nikada ne tepajte ženi: anđele moj, anđele moj. To u njoj samo provocira đavola! Otrgao sam od zaborava jedan moj stari aforizam. Ponovo sam ga napisao. Iako sam otišao u penziju, ja i dalje ništa ne radim.

U svakom ratu na kraju pobeđuje razum. Nažalost, Srbija je u miru! Ovo je sasvim drugačije vreme. Sa setom se sećamo štrajkova glađu! Mi smo se za ovo žestoko borili. Najčešće protiv sebe! Ne plaše nas priče da ćemo gladovati, već što prelazimo s reči na dela! Poruka „drž’te lopove“ ima svoje prednosti. Imaćete vlast u rukama!

MOVING DAY, novi roman Ratka Dangubića,  stalnog saradnika PARADOKSA,  nalazi se u užem izboru za NIN-ovu nagradu za najbolji roman 2012. godine.

Kada se spustio na obalu i udahnuo duboko vazduh s mora javila mu se misao da je za određne odluke i poslove, za koje je mislio da ima vremena, kasno. Desetak minuta se ništa posebno nije događalo. Po krutom kazivanju starih pisaca za ovaj trenutak bi se reklo: kao da se zaustavio sat. Prisetio se velikog sata sa rimskim brojevima od dvanaest razdvojenih polja, obrnutih emajliranih trapeza, koji je gledao jesenas u antikvarnici u Berlinu. Na satu je nedostajala ploča s brojem sedam. Kolebao se tada: ovaj sat je sam po sebi za priču. I poželeo je da ga ima u kući, ovde na moru. Spustio je ruke na stakleni kafanski sto i pomerio pepeljaru. Ponekad dosada u Perastu ubija, rekao bi Bajdo. Uz more je prošao čovek sa gajbom sardina. Za njim se vukla crna mačka. Bože moj, uzdahnuo je, nije vreme za mistiku. Na ponti je stajao, kao i svaki dan, krupni Bajdo, koji barkom vozi turiste na ostrvo sa crkvom; oslonjen je ramenom o prazan jarbol za zastavu. I ovaj dana je, osmehnuo se, lep letnj...

Šteta što je propao smak sveta. Mi smo bili obavili sve pripreme! Nije lako biti nebeski narod. Svi te gledaju sa visine! Naš ministar je bio na robiji. Međutim, na vama je da dokažete poštenje vašeg! Moramo misliti na budućnost kao da će mir trajati sto godina! Naši radnici se do posla voze avionom... Na Zeland, u Kanadu... Ceo svet je normalan. Samo smo mi pametni! Možda je u prošlosti bilo sposobnijih naroda od Srba. No, oni su već izumrli! Nije problem što su Srbi deljivi, već bez ostatka!

Zašto je u Srbiji  poslastičar ministar kulture? Zato što je vlast slatka. Vuk Branković se  oseća izdano. A što se tiče borbe protiv kriminala, kod nas je najviše neopredeljenih građana. Oni malo kradu, a malo su pošteni. Moj komšija nije star, samo je izrađen. Pre deset godina su ga izradili i ostavili bez posla. Srpska sela su lepša od Pariza. Pogotovo ona čiji stanovnici rade kao gastarbajteri u Francuskoj. Moj kum sam plaća štampanje svojih knjiga. On je samostalni umetnik. 

Komšija mi je pozajmio dva metra drva da se ogrejem. On je moj topli brat. Poznata pevačica uživa u trudnoći i sa nestrpljenjem očekuje dan kada će se utvrditi ko je otac njenog deteta. Uz dužno poštovanje, dragi moji prijatelji, jebaću vam mater. Biće skoro propast sveta, zaključak je sa sednice srpske vlade. Danas ništa nisam radio i uživao sam u svom poslu.

Vlada najavljuje da će i naredna godina biti teška. Tek kada ona ode možemo da se nadamo boljitku. Treba ljudima dozvoliti da izaberu i svoga grobara. Jednom se živi. Čije su ovce toga je i livada. To je omogućilo da i vuk ima svoje stado. Kada govore političari, nema na ekranu TV upozorenja koliko gledalac treba da ima godina. Naprotiv, poželjno je da se svi prave maloletni. Kod nas je hrana za svaku pohvalu kada je ima. Ja u EU ne bi ni mrtav. Nemate vi pojma koliko su tamo skupe pogrebne usluge. Kažu da samo jednom đavo dolazi po svoje, tako da ovu vlast moramo sami da             pometemo.

Čeka se dan da svi Srbi stanu pod jednu šljivu. Naša budućnost je voćarstvo! Političari se sve više mire sa monarhijom. Već žive kao kraljevi! Više nam ne uspevaju ni protesti. Jedva se iskupi par stotina policajaca! Zatvoren je radio zbog slabe slušanosti. Nisu slušali političare! Hrvati su svoje zločince iz Haga dočekali kao heroje. Mi smo svoje ispratili! Vlada je predložila osudu jednoumlja. Predlog je usvojen jednoglasno! Nismo smeli dozvoliti pomirenje partizana i četnika. S kim će Srbi ratovati! Pošten političar u Srbiji je čudo... Čudo neviđeno!

Bojim se da ne govorim ništa posebno, već samo o stvarima, događajima i ljudima koje svi srećemo. Ponekad za priču i ne treba izmišljati, niti trebaju metafore. Postoje i dani kada ne prihavatamo da poverujemo u bilo šta i u bilo koga. Stigao sam na odredište negde oko jedanaest pre podne. Promolio sam onda glavu kroz prozor na vratima auta i posmatrao ulicu s drvoredom lipa. Nalazio sam se u gradu u kome je, kako u žargonu kažu, ludara. Misli su mi bile bezbojne kao da su od kvarca. Umem sebe da zavaravam, pa krenem da ih odmotavam i nasumice. Doputovao sam u grad na sahranu, ali kapela se otvarala tek za dva sata, pa nisam znao kuda bi. Upozorili su me na ovo, ali ja ne slušam. Samo jedna stvar me uvek iznervira: cinično sebi zahvaljujem na gluposti koju napravim. Nisam imao kuda, nego sam svratio u kafanu koja se učinila pristojnom. Savladao me je nestvarni umor, kao da imam gorznicu. Za susednim stolom u kafani su sedela dva medicinska tehničara, tako sam razumeo iz njihovog r...

Pomenuti građanin ne samo da je priveden u policiju, nego je posle obrade iz nje i odveden kući.  Ako ovako nastavite glasaću za vas do groba. A normalno i posle! Kad čujem šta sve vlast radi za moje dobro, nije mi dobro. Sava Savanović je prvi srpski vampir. Poslednjima ne smemo  ime da pomenemo. Srbi će platiti ceh u balkanskoj krčmi, jer drugim narodima nije ni do čega. Kad razgovaram sam sa sobom, ja govorim isključivo u svoje ime!

Nismo podržali gej paradu. Stvarno smo pederi! Moj optimizam ima malo pokriće. Smokvin list. Komšijin pevac gazi moje kokoške. Nikako da mu crkne krava, a nijedno prase da mu slomi nogu. Jebeš takav život! Kad naše JKP očisti sneg tu samo JETI može da prođe. Sećam se dana kad sam puno pio. Kao da je juče bilo. Jel’ to nama sad zavejan i put u Evropu? Odbili su me na kastingu za porno glumca. Navodno nemam dobru dikciju. Da je danas živ, bila bi mu slava. Slava mu! Izumiru stari zanati. Eto i kod nas ispod mosta sve je manje prostitutki.

Granice stvarnosti su pomerljive – Šopenhauer.                                                                                                                                 Pre otprilike dvadeset godina, kao još mlad novinar, boravio sam u Izraelu. Na kratko. Iz aviona, to je crvena zemlja. Bilo je to, dakle, pre rata. Pre našeg rata, naravno...

Svi kažu da se dobro dobrim vraća, ali takav bumerang još nije izmišljen. Mnogi bi poginuli za Srbiju pa makar im to bilo zadnje u životu. Uzeli su im kao olakšavajuću okolnost to što nisu klali, već su nenaoružane žene, starce i decu humano neutralisali. Moj komšija je neradnik, a i njegov sin se time bavi. Moja žena uopšte nije zadovoljna mojom ljubavnicom, jer navodno ona ima silikonske grudi.

Kako godine odmiču, počinjem da ubrzavam. Trudim se, namerno i voljno, dakle, da sve što radim - uradim brzo.  Koliko dobro, to je drugo pitanje.  Ali, ovde je reč o ubrzanju.  Kao kad sam bio dete, ne još sasvim mladić, pa menjač svog bicikla namestim tako da je pedale  teško okretati. Ko zna kako to izgleda, ne moram mu posebno objašnjavati.  Stvar je u tome da se lancem povežu najveći i najmanji zupčanik dvotočkaša. Prvo vam je veoma naporno, zatim samo naporno i stalno naporno, ali osećate neprekinuto ubrzanje, nešto što vas spaja sa snovima o letenju.  To, naravno, još nije let, ali jeste nešto što pokazuje da je let moguć.  Istovremeno tu je i osećaj da vam nešto stalno izmiče i da ga nikada nećete dosegnuti.

Svaki put kad  nam iz sveta pošalju poruku ohrabrenja, mi se smrznemo. Nikada nismo bili bliži  ulasku u Evropu. Na vratima već  možemo da pročitamo CLOSED. Od stranih jezika mi najbrže učimo jezik sile. Kod matičara smo oboje izgovorili DA a zatim pristupili potpisivanju tehničkog sporazuma o tome. Komšija je žrtva lepe književnosti. Žena ga čita kao knjigu.

Zašto ne bismo i dalje izvozili pamet? Kad je ne koristimo! Srbija je svuda gde su srpski grobovi. Tako smo stigli od kolevke do groba! -Sa ovom vladom ćete daleko dogurati! - pohvali nas Sizif. Dokazali smo da smo nebeski narod. Konačno smo izgubili tlo pod nogama! Nama demokratija nije teško pala. Nismo je ni osetili! Ne verujemo da ima povampirenih fašista u nas. Oni u Srbiji ne piju vodu!

Objavili smo rat korupciji i kriminalu. I onda smo se odlučili za mirno rešenje sukoba! Ministar policije je došao na epohalnu ideju. Kriminal treba zakonom zabraniti. Onanija mu ide od ruke! Borim se sa alkoholom i svaki dan izgubim bitku. Kupio sam robu na odložno plaćanje. Bog će da im plati. Nemam ništa protiv toga što je on gej, nego što je prema meni ispao peder!

Ne znamo šta Evropa vidi u nama, pa da smo se ovoliko zaljubili u nju. Pored ovoliko nepismenih najmanje treba da nas brinu ratovi koje smo izgubili na papiru. Bilo je i pompeznijih sahrana od njegove, ali on je imao tu sreću da im nije prisustvovao. Sve je manje golubova koje hrane ljudi. I oni radije sleću na kontejnere. Penzije nam jesu male, ali su nam zato redovnije od stolice. Kod nas premijer ne može da bude svako. Nama demokratija nije donela toliku slobodu.

Nikako mi od onda`iz glave ne idu te lakovane čizme, prekrivene skorelim blatom, koje je nosio srednjovečni muškarca na Najlon pijaci. Kopkalo me je i kopka me gde je  kicoš blato pokupio, po kakavom je putu gazio. Podsetio me je na Mitra iz Deronja, koga smo viđali pored ograda oko salaša Dunđerskog, kako spava sa harmonikom pod glavom i blatnjavim šimikama. Tu se radi o imanju Dunđerskog koji se izdavao da je potomak nekog od grofova, a nije bio: taj je u zanosu ili ludilu dobre pare zaradio na ruletu u Vijeni i onda se smirio. Pomenuti Mitar iz Deronja bio je zaljubljen u lepu kuvaricu kod Dunđerskog, pa je uz ogradu imanja ostajao satima: i samo je svirao i spavao, i svirao. Taj dan na pijaci mi se stvarno otegao. Pomislio sam kako nisam radio ništa pametno osim da sam lunjao po buvljaku. Negde sam čitao da se na isti način prolazi kroz vreme i kroz pogled onoga ko te posmatra. Pa nije ni ta misao za bacanje: ume čoveka da opije poslušnost i ljubaznost izreka. Tog dana...

Dobar je čovek, ovakvi se ne sreću svaki dan, mislio je. I primače sebi staklenu pepeljaru na kojoj je stajala reklama za Jelen pivo. Pušio je i kao da je čekao šta će dalje biti. Na trenutke se ponaša, ima tu naviku, suvo. Oseti i neko potajno, oporo zadovoljstvo što je takav kakav je. Iza njega su utopije i verovanje da ga negde čekaju slava i pare. To je jednom ocu Milovanu rekao, naiskap, kao da se vode napio. Tu urođenu naivnost da je u belom svetu bolje nasledio je od majke Vere. Nije ni slutio kakvim će se sve poslovima baviti i kakvi ga sivi snovi mogu saletati. Ponekad misli da nije sam u svojoj koži, da su u njoj bar dvojica: jedan dovitljiv i tata-mata, koji mu daje nadu, drugi tuta-muta koga ne zanima ništa drugo nego tipologija i morfologija postindustrijskog prostora. Ima i osećaj da ga neko skriven neprekidno posmatra. Pa dobro, nije ni došao da danas svira na harmonici. I najednom ga obuze sumnja: hoće li uspeti da ubedi ovog vedrog starca? S blagim uznemi...

Naša čaša je već toliko prazna da je samo  pitanje dana kada će se preliti. U meni se bore budala i genije, tako da ja uopšte ne patim od krize identiteta. Bavim se humanitarnim radom. Pomažem sebi da preživim. Devojkama koje idu sa starijim muškarcima, u detinjstvu je nedostajao tata. Nije imao vremena za njih, jer je išao sa devojčicama. Polovina Srba pije svaki dan. Druga polovina pije svaku noć. Filip Višnjić je naš najveći političar. On je prvi guslao o Kosovu.

Teži je položaj radnika u Nemačkoj. Oni moraju da zarade našu mesečnu platu za jedan dan! Žrtva je bila nevina pre, a silovatelj i posle sudjenja! Pogrešili smo sa masovnim pomilovanjem. Bilo je među amnestiranim i nevinih! Prateći šestomesečne rezultate vlade, građani se pitaju šta su Turci u Srbiji radili 500 godina! Neki lekovi se uzimaju pre, neki posle jela... U Srbiji umesto! Više se ne bavimo švercom cigareta. Većina se bogati pušenjem! Kud plovi ovaj brod? Vidi se po kursu evra!