RATKO DANGUBIĆ: VAZA

Nikako mi od onda`iz glave ne idu te lakovane čizme, prekrivene skorelim blatom, koje je nosio srednjovečni muškarca na Najlon pijaci. Kopkalo me je i kopka me gde je  kicoš blato pokupio, po kakavom je putu gazio. Podsetio me je na Mitra iz Deronja, koga smo viđali pored ograda oko salaša Dunđerskog, kako spava sa harmonikom pod glavom i blatnjavim šimikama. Tu se radi o imanju Dunđerskog koji se izdavao da je potomak nekog od grofova, a nije bio: taj je u zanosu ili ludilu dobre pare zaradio na ruletu u Vijeni i onda se smirio. Pomenuti Mitar iz Deronja bio je zaljubljen u lepu kuvaricu kod Dunđerskog, pa je uz ogradu imanja ostajao satima: i samo je svirao i spavao, i svirao. Taj dan na pijaci mi se stvarno otegao. Pomislio sam kako nisam radio ništa pametno osim da sam lunjao po buvljaku. Negde sam čitao da se na isti način prolazi kroz vreme i kroz pogled onoga ko te posmatra. Pa nije ni ta misao za bacanje: ume čoveka da opije poslušnost i ljubaznost izreka. Tog dana bio sam i prvi put nakon sedam meseci boravka u Njujorku na Najlonu. Volim pijace, panađure, narodna veselja. Muvao sam se između tezgi, stvari nabacanih na gumirane cerade i plastične krpene stolnjake, po ledini na kojoj se mešaju povrće i voće, knjige i stara garderoba, antikviteti i kradena roba. Volim da kupujem stare knjige, a onda ih dajem knjigovescu Vladimiru da ih sredi, pa ih stavljam na police biblioteke ili poklanjam. Tako sam nakon dužeg boravaka u belom svetu kupio Tolstojevu Anu Karennjinu. Toga dana na Najlon pijaci kupio sam i malu kristalnu vazu sa stopom iz 1865, na kojoj je ugravirano ime Dušan. Takvo ime na debelom kristalnom staklu, grube izrade, stoji. Posveta na livenom kristalu terala me je da mislim o prošlosti i kako bi mogao da pravim priču od mađije. Nisam krenuo tim putem. Ponekad kolebanje u čoveku ume da probudi zavist, pa i zadovoljstvo. Uznemiren slikom lakovanih čizama sa skorelim blatom, shvatio da se priča ne krije u prošlosti kristalne vaze sa stopom. U džepu sam imao sačuvanih para pa sam se, kada sam ih slučajno dodirnuo, nasmejao. Kod  krivonogog Ivana sam tu na pijaci kupio buket sitnih ruža i kod kuće stavio ga u vodu, u opranu kristalnu vazu. Vazu sa imenom Dušana sam stavio na bidermajer komodu iz tamo nekog veka i seo da popijem kafu. Trebalo je da iza sedam krenem na književno veče, ali me je mrzelo. Nisam se kolebao da u novinama gledam umrlice. Tamo je stajalo da je u Melburnu umro inženjer s kojim sam delio kancelariju pre nego je, opsednut raspadom Jugoslavije, krenuo da po Australiji traži sreću, među Abordžincima, emigrantima i kengurima. Okrenuo sam se prema vazi i pomislio da taj buket posvećujem prijatelju u Mleburnu, koji je dva dana ranije kremiran. Odustao sam od namere da pravim priču o vazi, ali mi lakovane čizme sa skorelim blatom ne izlaze iz glave.