Dve
palme na otoku sreće....pevušio je celo jutro Igor Šantić, ne znajući u prvi mah otkud mu te pogrešne
reči i zašto mu ta melodija sada navire u sećanje, kada ga muzika nikada nije
posebno zanimala. Štaviše, smatrao je da uopšte nema sluha i zato je još kao
vrlo mlad patio i crveneo se na igrankama a kada bi prišao nekoj devojci i odveo
je na podijum za ples dešavalo mu se da je nehotice očepi ili bi se prepustio
da ga ona vodi sve vreme igre što je u sebi doživljavao kao potpuni poraz.
Dve
palme na otoku sreće i vetar što zavija celu noć, pevušio je, ne znajući otkud
sad taj vetar u stihovima. Verovatno se uselio u njegovu glavu, pošto je stvarno
duvao celu noć, onaj gornjedunavski vetar koga su kao klinci u Podbari zvali
Kurati Janoš, jer je dolazio odozgo, sa severa, iz pravca Mađarske. Postojao je
i drugi, manje ćudljiv i manje depresivan vetar koji se zvao Pičata
Kata. On je, mislili su svi klinci tada pa i Igor, naš vetar, samo nisu znali
zašto je ženski ako dolazi iz grotla moćnog Đerdapa, odnosno sa litica surovih
rumunskih Karpata. Činilo im se da se sa Pičatom Katom stvarno otvara beskrajna
rumenkasta rupa svemirskog sladostrašća i prepričavali su stare lokalne legende
prema kojima mladi ljudi lišeni bladodeti seksa, naročito na duže vreme, polude
kad, iznenada u noći mladog meseca, zagudi obdarena Katica i pomrsi im moždane
vijuge.
Sada
je duvao gornji vetar, koji
ga je izluđivao na jedan sasvim drugi način, terajući ga da misli o ružnim stvarima, o
učestalom jutarnjem kašljucanju, o smrti i boleštinama i nekoj velikoj prljavoj
vodi koja nadire sa svih strana - umesto da misli o psihologiji žena, tako omiljenoj
mu lektiri.
Do
juče je još razrađivao svoju tipologiju ženskih imena i došao do, kako je
smatrao, neoborivog i nesumnjivog zaključka da karakter ženske osobe u dobroj meri određuje ime koje ta osoba nosi.
Da, ime, ma koliko izgledalo da je nevažno, Igor je poput starih
Latina verovao da ime određuje sudbinu, odosno omen est nomen ili obrnuto, slab
je bio sa latinskim u Isidorinoj gimnaziji, ali u svakom slučaju ime je, slutio je, znak sudbine. Tako su u njegovoj nomenklaturi
ženska imena, rangirana po bolećivosti prema muškoj pohoti, bila ispisana u dve
duge kolone. Na jednoj strani su bila radodajna imena ( Dana, Radoslava,
Jugoslava, Divna, Tina, Drenka, Momirka, Anica, Svetlana, Julija...) a na drugoj bezdušna, ponosita odnosno
nedodirljiva, nepotkupljiva i zato baš često tako neodoljiva: (Lea ,Marija, Simona, Branislava, Ljiljana,
Verana, Ema, Nela, Jelena, Brigita...).
Ime
Isidora u svakom slučaju se visoko kotiralo na drugoj tabeli ili listi žena
koje nije imao jer nije ni mogao da ih ima. Zapravo, uvek mu se činilo da je
Isidora na granici i da je samo gospodin slučaj odlučivao o vezama između
njihovih života. Igor je to obično svodio na teoriju izneverenog očekivanja a
ta njegova teorija se uglavnom svodila na dve proste mada poslovične reči: brzina i
blizina. U slučaju Isidora uvek je bio prisutan samo jedan elemenat Igorove
teorije.
Kad bolje razmisli, to sa Isidorinom palmom očigledno nije bilo stvar slučaja, nego
nešto što bi se moglo nazvati predosećajem, odnosno intuicijom.
Isidora
ga je, naime, zamolila još pre nekoliko dana da svrati do nje na Avijatičarsko
naselje i pomogne joj da unese ogromnu palmu iz dvorišta u kuću.
I
tako je skovao plan da iskoristi situaciju u kojoj će se naći kao blizak
poznanik iz davnih dana.
Isidora
je, naime, bila njegova školska drugarica, u gimnazijsko vreme i u
nju je bio zaljubljen u svim razredima gimnazije, ali neutešno, jer je ona tada
bila strašno zgodna riba, sva naerotizvana, malo punija i malo vulgarnija u pojavi nego što bi trebalo
da izgleda jedna gimnazijalka matematičkog smera od sedamnaest godina, ali
napredna u svakom pogledu, kako se tada govorilo, što nije izmaklo pogledima
starijih mladića, već studenata, tako da u to doba sramežljivi Igor nije imao nikakve šanse, osim da je posmatra
ispod oka i docnije svoju oskudnu mladićku maštu nadopunjuje nekim samo njemu
jako važnim detaljima poput bljeska žabice za čarape na Isidornoj butini koja
bi se slučajno otkrila kada ustaje da odgovara gramatiku na času francuskog
jezika.
Pomišljao
je na to kako bi sada mogla da izgleda. Svakako da nije ostala ista. Uostalom,
ni on više nije bio onakav kao pre dvadeset godina. Pretpostavljao je da se toliko
ugojila da su sve njene fizičke prednosti, počevši od grudi broj pet do oblih kukova, sada postale njene očite mane.
Šta
ako je ogrubela i poružnela?
Pa,
ništa! Stvarno, ništa!
Zar
on, govorio je sebi, ne bi mogao imati i jednu pravu drugaricu u životu?
Prijateljicu bez seksa.
Naravno
da bi. I tako se Igor obavezao, silom prilika, da neće kidisati na Isidorinu
pohotnu lepotu, jer takva Isidora više ne postoji.
Nije
je pitao odakle mu broj njegovog telefona kada ga je nazvala. Potpuno je bio
zatečen, zapravo je zaboravio da je ona ikada postojala u njegovom životu. Uostalom, on nije odlazio nikuda iz ovog grada a ona svakako jeste.
Njegovo ime, u stvari ime njegovog oca na koga se vodio telefon i posle očeve
smrti, nalazilo se u poštanskom imeniku. Pitao je samo, kao da se unapred
podrazumevalo da će doći, kada želi da dođe.
Pa,
rekla je i zastala kao da nešto smišlja, mogao bi, recimo, da navratiš u osam. Ako si slobodan?
Učinilo
mu se da je poslednja rečenica pomalo dvosmislena. Ipak je samo rekao: Tako
rano?
Misliš,
kasno? – upitala je Isidora.
Tada
je shvatio da ga poziva da dođe u dvadeset časova, uveče.
Ne,
nije kasno – rekao je. Nikad nije kasno za mene – pokušavao je da bude duhovit.
Osetio
je tenziju u pauzi koja je usledila, pa je brzo dodao:
Ionako nemam nekih obaveza...
Isidora
je ponovila: Unećemo palmicu i, ako si raspoložen, popiti čašu vina.
Umesto
cveća, donosim vino! Reci samo, pitao je Igor, da li piješ belo ili crno vino.
Meni
je svejedno...
Onda,
belo. Od crnog ume da zaboli glava.
Tako
su se dogovorili prilikom njenog javljanja. Osim toga, dogovorili su se da se
čuju još jednom, za svaki slučaj, ukoliko dođe do nekih promena u rasporedu njihovih obaveza.
Sada,
kada je doneo odluku da će mu ona, Isidora, biti samo drugarica, što je zapravo
uvek i bila, a podstaknut idejom o njenom, svakako, na gore promenjeno izgledu
posle dvadesetak godina, on čvrsto odluči da ne ode.
Sedećeš
kod kuće Igore, govorio je sebi i kao i svako veče surfovati po internetu uz
kikiriki i limenku hladnog piva. Naravno, isključićeš telefon. Ne, u stvari,
što bi isključivao telefon? Ona neće zvati. Bilo bi to ispod njenog dostojanstva.
A ako baš i bude nazvala izvinićeš se i reći joj istinu.
Ipak,
sutradan tačno u pet minuta pre zakazanog vremena, sa bocom belog sovinjona u
crnoj ukrasnoj vrećici, pozvonio je na njenim vratima. Iz kuće se ništa nije
čulo. Pozvonio je još jednom, opet ništa. Hteo je da se okrene i ode, kad se
začuše koraci. Na vratima se pojavila Isidora kakvu pamti iz mladih dana, samo naravno starija.
Izgledala je kao Isidorina majka, koju je jednom upoznao. Zamalo da je upita da
li je Isidora kod kuće.
Uđi,
rekla je, odneće te vetar koliko si mršav!
Kako
si mogao da pomisliš da sam moja majka? – pitala ga je pomalo ljutito posle,
pošto su uneli palmu i ležali na trosedu ispod nje. Ona prekrivena ćebetom do
grla, a on bez ičega na sebi.
Jebiga,
rekao je, kad sam iskren. To će me dotući jednog lepog dana.
Onda
mu je priznala da se i ona plašila njegovog izgleda kada ga, posle dugog
vremena, bude ugledala.
I?
– pitao je on znatiželjno.
Pa,
ništa...pomislila sam da uvek možemo da budemo dobri prijatelji ako ništa
drugo.
Zar
to nismo? – nasmejao se i uvukao svoju dugu dlakavu nogu ispod njenog ćebeta.
Ali,
ništa od toga se zapravo nije desilo. Kada su uneli palmu već je počela sitna
septembarska kiša. Zatvorila je sve prozore osim onog u kuhinji.
Spremila
sam nam brzu hranu – doviknula mu je dok je otvarao vino. Pogodi, šta imamo za
večeru?
Ne
znam zaista, ali nešto divno miriše.
Zec
u vinskom sosu!
Dok
su jeli tog zeku, koji je ipak bio malo pretvrd, Isidora je stalno povlačila
nagore izrez svoje pretesne crne haljine u bezuspešnom pokušaju da sakrije
otežale grudi u koje je Igor nesvesno piljio.
Posle,
kada su popili i drugu bocu vina, ne baš istog kao ono što je Igor doneo, nego
malo zaslađenog i sa tragovima plutanog čepa, on reče da bi trebalo da ide.
Kako
ćeš da voziš u takvom stanju? – zabrinula se Isidora. – Bolje je da prespavaš
ovde. Spremiću ti ležaj. I dodade: Ispod palme.
Važi
se, reče Igor, još nikada nisam spavao u nečijoj uspomeni.
Da
znaš, ni ja – odgovori veselo Isidora donoseći mu posteljinu. Na kraju krajeva ne mora baš sve
da se svede na goli seks, zar ne?
Ne
mora, potvrdi Igor. Osećao je gorušicu u grlu.
Za
svaki slučaj, reče Isidora gaseći svetlo,
zaključaću vrata svoje sobe. I zatim dodade još strogo: Nemoj da ti
slučajno, Šantiću, nešto ružno padne na pamet.
Igoru
je opet ličila na majku, ali njegovu.
Sledećeg
jutra uopšte nije znao kako je te noći stigao kući.
Da
li je odmah ustao kada je začuo ključ u vratima Isidorine sobe ili se probudio
u neko doba i oteturao iz njene kuće?
Izvesno
je samo da je sada bio u svojoj, odnosno očevoj garsonjeri na dunavskom
keju, odakle je pucao pogled na vojničku
pekaru u staroj austro-ugarskoj tvrđavi i gole krošnje vrba i topola oko nje koje
se povijaju pod udarcima Kuratog Janoša. Stojeći pored prozora, u toplini sobe
imao je osećaj da je na pustom ostrvu usred Atlantskog okeana, toliko pustom da pre njegove tu
nije kročila noga nijednog živog stvora koga bi mogao jednostavno da upita: Izvinite,
koji je danas dan? Da li je danas juče
ili sutra?
