Kako mi se čini prilično čudnim da sam se iznuren
ugnezdio u plavoj fotelji, u kojoj je pokojna majka sedela, i uzeo da čitam
njen dnevnik. Oduvek sam u trenucima kolebanja stremio da se izolujem, da budem
u prošlosti ili mutnom danu koji tek treba da dođe. Ovo je soba u kojoj je i
majka radila, odmarala, pila čaj, čitala i pisala u svesku misli. Ona je uvek
volela da stvari planira. Pomislio sam da nema potrebe da ovo radim kako radim,
ali sam skoro shvatio da je majka dnevnik i ostavila da mogu da ga pročitam.
Jedva da sam uspevao da se probijem kroz hrpu misli koji su osporavale da ovo
radim. Ravnodušno sam, s vremena na vreme, zurio u stvari koje pune i krase
sobu.Taj dnevnik su mrvice misli, nadanja i strahovanja. Koliko mi uopšte znamo
o prošlosti predaka? Jedva da sabijemo njihov svet u nekoliko „mrtvih slika“,
glasova, razgovora, događaja. Toliko je nama o njima ostalo. Dnevnik sam
nasumice otvorio i ovo je deo koji se odnosi na vreme dve godine pre nego sam
se rodio, i pun je bizarnih, suvih
misli.
Sinoć smo ja i sestra napravile nešto loše, pisala je
majka, i sada ceo dan patim. Našle smo u
ostavi malog-malog miša, jedva da je bio dug bez repa kojih pet santimetara.
Nije mogao još ni da ide-toliko je bio sićušan. Verovatno je bio star kojih
dan-dva. Nazvale smo ga „mali fantom“. I napravile smo onda tu glupost.
Ostavile smo ga pod starim hrastom koji je u ogradi prema vili Guberina. U glas
smo obe rekle da u vili ne smemo imati miša. Sestra je dugo držala u ruci
lopatu s kojom je miša prenela u dvorište. A popodne je počela da lije kiša i
nas dve smo krenule odmah da tražimo „fantoma“, ali njega nije bilo gde smo ga
ostavile. Možda ga je kakva mačka smazala, jadala se sestra. Posle smo se dobro
kajale što ga nismo stavile u kartonsku kutiju. I sada me grize savest. Bio je
sasvim mali i bespomoćan. Takve brige imam satima i to me drži ozbiljno. Sestra
mi je rekla, da bi me razveselila, da su zaljubljeni sentimentalni, pa da i ja
preterujem. Ona je aludirala na moju ljubav prema Kosti. Takva je Marija. Kako
drugačije ovo i da objasnim.
Sinoć sam pojeo komad tvrde kobasice koji mi ne
dozvoljava ovo celo jutro da se udaljim od toaleta. Supruga mi je u prolazu
dobacivala kako sam potrošio rolnu WC papira. Njeno saznanje je samo povod da
mi se ruga i da me uznemiri. Oko jedanaest sam navukao preko glave pohabani
džemper i osetio sam kako niti pucaju. Nije mi bilo toplije, ni bolje. Onda sam
mislio kako sam džemper obukao sto puta i niti nisu ranije popuštale. Sedim u
toj sobi koja ima stari brodski pod, postavljen kada sam imao jedva godinu
dana. Znam koliko je star, jer je majka govorila da sam na njemu prohodao. I
nastavio sam da čitam tanki dnevnik. U sobi vlada neka polutama. Osećam kako mi
majčine uspomene klize kroz prste. Odlučio sam se da upalim vatru u kaminu. Ta
soba je i pravljena da se u njoj cela porodica okuplja, tu obeduje, razgovara
uz vatru i lepu muziku s gramofona, govorila je baka Magdalena. Zazvonio je
telefon i krenuo sam da dignem slušalicu. Preko trulog poda preleteo je miš, pa
sam se nasmeja: mi nemamo mačku.
Нема коментара:
Постави коментар