VLADIMIR BULATOVIĆ: OMČA ZA ŠEKSPIRA

pinterest

1.

Uroševiću, radujem se poput derleta, jer mi položaj upravnika pozorišta i konkurs Gradskog sekretarijata za urbanizam i građevinske poslove, dozvoljavaju da ti se pismeno obratim. Malo pre devet dobijam dnevnu štampu. Uživam uz gorču kafu, plus dva ratluka s ukusom nara. Prelistavam stranice natenane, nema žurbe, posao može da čeka. Kad, odjednom, eto tebe na fotografiji – poziraš na prijemu kod gospodina gradonačelnika u svečanoj sali Skupštine grada! Divno su ti odelo skrojili, po poslednjoj modi, „made to measure“ rekao bih. Gajiš istančan stil, odlučio si se za mašnu, ona ti savršeno stoji uz lice boje gline. Evo šta kaže rezultat obimnog istraživanja popularnog časopisa za muškarce: osoba s mašnom je smela, promišljena, mudra, odvažna, lider u svakom smislu, magnet je za žene. Biću iskren, više cenim kravate, prisnije su s vratom, kompaktnije, utegnutije, pritom vise. Držiš šaku preko šake, u visini prepona, jasno je da si oponašao pokrete većine, stapaš se s masom, udišeš oštar vonj krda. Odaću ti tajnu, čim primetim da me sagovornik oponaša, znaš već ono, nesvesno dopadanje i slično, ja počnem da čačkam nos, ili krenem da se drapam za dupe. Kosica je počela da te napušta, pretpostavimo, sredinom tridesetih, otud ti veličanstveni zalisci koji ukazuju na izuzetan intelekt, o kome svedoče i tvoji naučni radovi čije sam redove gotovo progutao za dva dana prošlog vikenda, ne utolivši time glad za znanjem, već naprotiv, kao da se u zamišljenom prostoru moždanih sinapsi, dozvoli mi na poređenju, otvorio bezdan koji bi valjalo natrpati i nađubriti novim briljantnim idejama. Neću da okolišam, savršeno sam upoznat s činjenicama, siguran da baš ti, Uroševiću, odlučuješ da li će moje pozorište dobiti lovu na konkursu. S gradonačelnikom ručkaš u Oraču svake nedelje, u pola tri. Sabratnički, drugarski, jednoumno, obojica naručujete teleću čorbu i dve zemičke kao predjelo, te svinjsku glavu i kupus salatu za glavno jelo. Desert preskačete, muče vas gasovi, probleme s varenjem predupređujete probioticima i flašom mineralne vode. Interesuje te odakle dobijam informacije? Uroševiću, uveravam te da sam upravo ja svinja koju kolju, iznova i iznova, svake nedelje za tebe i gradonačelnika. To ti je, lepi moj, prokletstvo reinkarnacije, „Dan mrmota“, ju nou vora min. Deru mi kožu, razvalče creva, secaju od buta, iznutrice i nogice kuvaju da nahrane dečicu. Razapinju mi vilicu i turaju jabuku, serviraju u oval i iznose na sto. Grozna, užasna patnja, jednom nedeljno, a zarad višeg interesa! Dok srčete čorbuljak, ja čkiljim i odozdo posmatram tebe i tvog kompanjona. Pečen mozak trezveno razmišlja, kapiram – ova dvojica prikana će odrešiti gradsku kesu i dati novac za umetnost. „Ko zna da ždere, taj i dariva“, moja prabaka se živopisno izražavala, ne sluteći da će njen praunuk jednog dana biti u prilici da se obraća najuglednijim i najumnijim ljudima današnjice. Moji vredni saradnici su priložili potrebnu dokumentaciju na konkurs. Podaci su klasifikovani, uredno popisani, urađeni su specifikacija i  konačan obračun. Ipak, forma konkursnog upitnika sužava mogućnost preciznijeg, jasnijeg objašnjenja vizije srednjevekovnog pozorišta, nikada potrebnijeg savremenom čoveku. Svedoci smo monumentalnih društvenih promena, globalno se zagrevamo, manje je gladnih a više glupih, filmovi su škart, muzika grozna. A duša pati, Uroševiću. Moramo je spasiti, lepi moj, neizostavno. Pođimo redom. Prvo, želim da potpuno promenim sadašnji izgled pozorišne zgrade čiji sam upravnik. Ne govorim o rekonstrukciji, već o jednom velikom, precizno isplaniranom požaru. Na spaljenim temeljima, sagradili bismo teatar, saglasan s potrebama homo sapiensa dvadeset i prvog veka. Komfor nije naša potreba, uostalom, ušuškanost doma pruža pristojnu sigurnost. Gledalište mora da bude na otvorenom, kao u elizabetanskom dobu: tri galerije i dvorište za stajanje. Kiša, sneg, košava, sunce, koga briga dok teče radnja na pozornici. Drugo, preradio sam nekoliko Šekspirovih komada. Scene s ubistvima mačem, te ispijanjem otrova, zamenio sam vešanjem. Omča oko vrata, greda, kvrc. Početni tajac i neverica ubrzo ustupaju mesto oduševljenju, sveopštoj katarzi. Sećaš se prijema u sali Gradske skupštine? Šakama si prekrio prepone. Oponašao si ostale ugledne zvanice. Dovoljno je da se dvoje oduševe obezglavljivanju, ostali će slediti primer, kao u domino efektu. Razmisli, šta osećaš dok gledaš smrt na tv ekranu? Ništa specijalno, jel da, već viđeno? Odmah menjaš kanal. Ne govorim, Uroševiću, o fejk scenama, o šmiranju, o tehnikama iluzije, nisam mađioničar, niti sam opsenar. Zamisli scenu: stotine pokislih, do gole kože mokrih gledalaca, stopala zaglavljenih u blatu, a tako je bilo u herojsko doba, posmatraju agoniju obešenog, njegovo živo koprcanje, ili, ako produžimo kanap, postaju svedoci zvučnog pucanja pršljena, a u najboljem slučaju, iako su šanse svega jedan prema osamdeset, i veličanstvenom obezglavljivanju! U prvi mah deluje nerealno, poput vlastite smrti, niko od prisutnih ne pomišlja da je tako nešto moguće, loše stvari se dešavaju drugome, nama nikada. Poći će kućama. Preispitaće se. Vernici će postati ateisti, a najokoreliji nevernici zaploviće svetom rekom bogobojažljivosti. Metamorfoza, razbijanje ljuštura – to nam je potrebno, i nema radosnijeg mesta za rušenje tabua od mog budućeg teatra! I za kraj, Uroševiću, interesuje me, znaš li da napraviš valjanu omču? Sumnjam da je odgovor potvrdan, s toga ću da te naučim, kao što je mene učio otac. Dakle, uzmeš kanap dužine jedan i po metar, debljine dva centimetra. Izmeriš osamdeset centimetara od kraja i tu ga saviješ za sto osamdeset stepeni. Izmereni deo prelomiš na trideset centimetara od mesta prethodnog savijanja. Trebalo bi da u rukama držiš nešto što liči spljoštenom latiničnom „S“. Na dvadeset centimetara od mesta drugog savijanja, počni da motaš u krug oko tog trostrukog kanapa. Motaj „tesno“, što kažu stari. Na posletku, provuci kraj kroz „mašnu“ na mestu drugog prelamanja. E, sad, u dobijenoj „mašni“ (nadam se da u međuvremenu nisi svezao sopstvene ruke), na položaju prvog savijanja, tojest, na dobijenoj omči, povuci odgovarajući kraj kao da hoćeš da proširiš omču, čime ćeš dobiti mogućnost zatvaranja manje omče. Konačni čvor nameštaš između bočnog i zadnjeg dela sopstvenog vrata. Preporučujem da potražiš vreću, po mogućstvu od grubljeg materijala, veličine najlonske kese. Njome prekrivaš pametnu glavu. Stupaš na drvenu hoklicu. Tama usredsređuje misli na sopstvenu ništavnost, a smanjeni dotok vazduha, paradoksalno, ubrzava otkucaje srca. Odzvanja udarac goča, i ti, Uroševiću, počinješ da se treseš kao rep mačke u teranju. Šapućeš molitvu, nesvestan si iznenadnog otrkovenja. Nema vremena za fleševe najblistavijih trenutaka protraćenog života. Đavolja nogica izmiče oslonac. Visiš, ali nisi slika na zidu.   

2.

Otpuzao je ispod nogu portira koji se pravio da ga je dečak nadmudrio. Otac je doviknuo da ne ulazi u lift sam. Unutra su obojica „štrckali pljucu“. Stariji putnik ih potpisuje markerom, tik uz tastere. Voze se na četvrti. Vrata se otvaraju, mališan istrčava, uzvikujući: „Uraaaaaa!“ Ulazi u salu za vežbanje. Gleda okolo. Zadihan je, rumen u licu. Masivna ogledala opasuju zidove. Rukama se uhvatio za pritku, uz nju majka izvodi sve one čudne pokrete. Otac razgovara ispred. Mirisalo je cveće, nisam znao koje, možda bih se sada odlučio za hrizanteme. „Haaaa!“, odjekuje prostorijom. Pa još jednom, i još jednom. Poskakuje. Udaljava se od pritke. Vrti se u krug, ruke drži iznad glave. Ubrzava. Gubi ravnotežu, pada na dupe. Sklapa oči. Duboko udiše. Otvara kapke. Vidi majku, nosi triko. Stiže otac, strašni pas. Pojavljuje se i crni baletan. Počinje rvanje. Majka pokušava da ih razdvoji. Bliža je crnom baletanu. Rukom je dodirivala njegovog đoku. Otac zadaje udarac pesnicom. Crni baletan pada. Usna mu je gadno rasečena. Majka šamara oca, nekontrolisano zamahuje. Suprug je oborio pogled. Smišljao je đavolsku lutku! Crni baletan se uzdiže. Balerina grca u suzama. Muškarac se okrenuo k sinu i namignuo. Dečaku se nije ustajalo. Mogu reći da mi se više nije živelo.    

3.

Uspavljuje sebe maštarijama. Zove se Džon Vilks But. Ispalivši hice u čika Abrahama, beži na farmu duvana. Otkriva gigantski list, umotava se poput insekta. Potera prati pogrešne tragove, lutaju Virdžinijom, malodušni su, nedorasli zadatku. Odustaju. Preporođen je inkubacijom. Noću posmatra sazvežđa kako se primiču, kao da su nošena vazdušnim strujama s Atlantika. Puši, dimnim kolutovima zahvaljuje Tvorcu jer je izbegao Korbetov metak. Odabacuje suvišan teret s viteškog oklopa – završio je s izvođenjem Šekspirovih komada. Otkupljuje plantažu, useljava se u dvospratnu kuću viktorijanskog stila. Redovno posećuje nedeljne mise. Primetio je ćerku sveštenika. Smeška se pokraj drvenog oltara. Koriste trenutak nepažnje. Skrivaju se u obližnjem lugu. Ona skida kapu širokog oboda. Blešte zlatne vlasi i pegice na nosu. Želi da proputuje svet, da proširi vidike. Ničim nije vezana za Virdžiniju. Obećava joj ostvarenje snova. Roditelji su prostodušni, smerni, traže garanciju. Deklamuje Hamleta. Bivaju hipnotisani i on im odvodi jedinicu. Rad na plantaži je mukotrpan, nesnosan, ali, ne zaboravlja dato obećanje mladoj supruzi. Leto je sušno, izmučena zemlja kao da progovara iz najdubljih sfera. Prepoznaje znak. Nakon poslepodnevnog obeda odlazi u hangar. Nabavio je konopac. Šekspir je govorio da je ceo svet pozornica, da svako igra svoju ulogu. Pevuši u basu: „Jedna čvrsta grana biće sasvim dobra Sudnjeg dana...“ Želi da obraduje mladu suprugu. Narednog leta mogla bi da ostane nesputana.

            4.

Gledaj, sine, gledaj đavola, si ga video ranije, su vas učili u toj školi šta treba da radite protiv đavola, da krst ne pomaže, nikake molitve, drven kolac, srebrn metak, samo omča, šta smo pričali, da nema suza, to je za devojčice, nas dvojica smo muškarčine, jesmo li, gledamo utakmice i pričamo muške stvari, a ovaj crnja jeste đavo, đavolčina i po, saćemo da pravimo lutku, al ne za igranje jer đavolsku lutku treba pokopati duboko u zemlju, ili je baciti u more, al nemamo more, priđi, neće ti ništa, vezao ga ćale, nema da makne, dobro ga osmotri, jes gadan, smrdljiv, mračni vrag, jel da, saćemo da pravimo omču, onako kako sam te učio, ustvari, ti ćeš da je napraviš, znaš de sam stavio konopac, jest, u gornjoj stalaži, tu kod kantica, postavi trupac, pazi da nešto ne prospeš, si našao, donesi, spusti na sto, sećaš se de ga lomiš, kolko meriš centima, uzmi metar, znaš de stoji, da pitamo đavola zna li da pravi omču, a đavole, znaš li, ne znaš, hehehe, lažeš, ti se u sva zla razumeš, ti si ih izmislio, lukav si, kako ide sine, da vidim, nije loše, uopšte, a đavole, kakvog sina imam, da vidiš što recituje, u petak bila predstava, a moj sin najbolji, šta si ono recitovao, ćale zaboravio, je li đavole, ima li škola u onoj vašoj Africi, nije lako to s pamćenjem, učenjem napamet, meni to nije išlo, svakakvim glupostima su nas učili al glavnim nisu, je li gotova omča, daj vamo da proverimo kako stoji đavolu, reko bi čovek ko stvorena za ovu glavudžu, e saćemo lepo da prebacimo kraj preko grede, vako, uči sine, trebaće ti, đavoli su na sve strane, napaljeni magarci, nasrću na balerine, na majke sinova, tako, sad treba potegnuti, dođi vamo, uhvati ovde, ne tu, ovde, čvrsto drži, uhvati to muški, tako, sad vučemo na jen dva tri, si razumeo, jen, dva, tri, vuci, ajde ajde, upri mišićima, još malo, tako, još malo, još, odlično, hehehe, al se koprca, radi nogicama ko Bolton, još da vežemo kraj ovde, tako, kako ti se čini sine, si video nekad nešto slično, dođi vamo, obećaj ocu, zakuni se životom da nećeš nikome reći za ovog đavola, da nećeš nikome otkriti tajnu kako se prave đavolske lutke, ne boj se, čuvamo tajnu, preostaje nam da sednemo, čekaćemo da đavola napusti duša.

5.

Sedela je na ivici kreveta, ispravljenih leđa, šaka spuštenih u krilo. Pogled je usmerila prema tami, dok je nepokretna krošnja lipe, združena s osveteljnjem ulične bandere, oslikavala najduži zid sobe. Povila je vrat u jednu stranu i vratila ga u prvobitni položaj. Isto je učinila u drugu stranu. Ustala je polako, držeći telo u osi, održavajući ekvilibr s lakoćom, korak ispred ivice ležaja. Pred spavanje je oprala zube. Brojala ih je. Dvadeset i tri. Obukavši pidžamu, ugasila je svetlo, otkrila je jorgan i legla. Sada je blago savila kolena. Rukama je oblikovala elipsu. Ispružila je desnu nogu, dodirnuvši vrhovima prstiju pod. Učinila je ron de žamb, opisujući krug, klizeći po tlu. Vratila se u aplomb i izvela jednostavni asamble. Prethodnog jutra je ustala malo pre sedam. Vrata sobe su bila odškrinuta. Mogla je da se zakune da ih je zatvorila. Hodnik je dugačak, noću isuviše mračan, izbegava da drži otvorena vrata, pričinjava joj se da odatle dopiru zlokobni, duboki zvukovi, nešto nalik kratkim tonovima izvedenim jidakijem. Skuvala je vodu u električnom bokalu i prelila kašičicu zelenog čaja kiptućom tečnošću. Uključila je računar. Proverila je poštu. Prijemno sanduče je bilo prazno. Iskoračila je, napustivši aplomb. Kreće se na vrhovima prstiju, nogu pred nogu. Stupa u hodnik. Izvodi trokorakni bure. Ekvilibr. Čaj pije isključivo uz prozor balkona. Pogled je usmeren k zapadnoj strani. Posmatra zgrade, čini joj se da bi ih dosegla zamahom. Odlazi do računara, nema željenog odgovora. Odjekuju udarci s terase, gleda kroz staklo, sletelo je nekoliko golubova, najveći se šepuri, guguče, merka je, ustremljuje se k njoj. Neprijatne slike iščezavaju snažnim stiskanjem kapaka. Prekrila je uši šakama. Ponoćni ples se primiče kraju. Usledio je improvizovani anšenman, sastavljen od kabriola, burea i završnog položaja u kom se telo nalazi u izduženoj horizontalnoj liniji. Dnevna soba je dovoljno prostrana za konačni trostruki, kraljevski skok. Pod je prekriven pohabanim itisonom, rasparanih ivica. Starinski ormar kao da pridržava susedne zidove. Televizor nije u funkciji, telefon je isključen. Računar je sinovljev, ostavljen u žurbi. Učio je majku da otvori nalog. Kreirali su šifru. Brine zbog sina, da ne nastrada na poslu, ona poznaje pozorišne intrige. Previše je zauzet, nema vremena za majku – teši se. Oglasilo se zvono ulaznih vrata. Ubrzano diše. Pulsira joj u visini slepoočnica. S teškoćom guta pljuvačku. Neodlučna je. Nečujno se primiče špijunci. Komšinica spušta kesu s osnovnim namirinicama na otirač. Zna da je ova nišani. Osemhuje se. Zatočenica odstupa. Ponovo će da gladuje. Ekvilibr. 

            6.

Brodomodelari uglavnom unose delove broda u flašu kanapom. Pokojnik je u radu koristio igle, različite pincete i bakarnu žicu koju je mogao da savija po potrebi. Naprimer, napravio bi čunku kompletno, potom ju je sekao žiletom ili skalpelom, deo po deo bi ubacivao u bocu. Veštinu je naučio na robiji. Staklo vara oko, iskrivljuje slamčicu, a okretanje flaše deformiše brod. Potrebni su strpljenje, poznavanje geometrije i puno različitih uglova gledanja. Na osnovu fotografija galija, nava i jedrenjaka, proučavao je položaje jedara, jarbola i vršnjača, naučio je da razlikuje jedrenjake po broju jarbola i vrsti jedara; da goleta, naprimer, ima do sedam jarbola, sošna jedra i vršnjače, a da barkantina ima tri jarbola i dva krmena sošnih jedara. Naročito su ga privlačile brireme i trireme, svaka od galija je imala mnoštvo vesala, što je tražilo posebnu umešnost sklapanja delova u boci. Za sobom je ostavio kolekciju od trideset i jednog broda. Stajali su na policama garaže. Poslednji pentekonter ostavio je sinu testamentom. Na dve suprotne bireme je zakačio, umesto odlamajućih ovnova, supruginu i „glavu“ crnog baletana. Posmatranjem lica, uz pomoć lupe, otkrivamo vrhunsko majstorstvo pokojnog brodomodelara.    

            7.

Gospodine Bauer, u potpunosti sumnjam da ste pročitali moje prethodne tekstove u celini, a ukoliko ste kojim slučajem nešto i čitali, ili vam je neka druga osoba prepričala sadržaj, možda došapnula, čini se da niste shvatili ni reč! Košmarno zvuči vaš odgovor na moj tekst objavljen u prošlom broju ovog nedeljnika. Podsećam vas da je za vreme mog mandata urađena potpuna sanacija poda pozornice, urađena je rekonstrukcija garderobnog prostora, renoviran je i proširen prostor za utovar i istovar scenske opreme, izrađen je projekat izgradnje male scene. Pitam vas, gospodine Bauer, otkud vam ideja da baš sada, na godišnjicu mog, biću slobodna da kažem smaknuća, pokrećete pitanje rekonstrukcije pozorišta čiji ste upravnik? Niste zadovoljni realizacijom? Mogli biste bolje? Kada pominjem „Pozorišni atlas“ (Theatre athlas) organizovan od strane međunarodne asocijacije OISTAT, ja podstičem stručnu javnost na pokretanje rasprave o perspektivi i daljem razvoju našeg savremenog pozorišta, što bi, verujem, ubrzalo proces sprovođenja u delo davnašnje vizije prof. dr. Stanislava Velizarevića i njegovih saradnika, kao i organizovanja grupe eminentnih stručnjaka (dr. Sena Trnić, doc. dr. Ratko Vlatković, mr. Božidar Rodić i prof. dr. Milena Krklješ su nesumnjivi autoriteti, njihovo znanje i sposobnosti može da ospori jedino potpuna neznalica), koji bi napokon sačinili štampanu monografiju o arhitekturi scenskih objekata u Srbiji, projekta od nacionalne važnosti. Vi, gospodine upravniče pozorišta, kanda ne znate da u domenu objekata spektakla možemo konstatovati krajnje divergentan pristup i stremljenja različitih autora, te da su oni uspostavili neretko kontradiktorne tipološke klasifikacije. Očigledno vam nisu znani američki autori Li Simonson i Džordž Ajzenor. Niste čuli za britanske istoričare scenskog prostora Helen i Ričarda Likroft, niti za savremene teoretičare Ričarda Šeknera, Ijana Mekintoša i Margaret Šuring? Pitam vas, gospodine Bauer, da li poznajete delo „Arhitektura sovjetskog teatra“, i da li znate da ta knjiga predstavlja referentno istraživanje grupe ruskih istraživača, a koju je uredio Jurij Gnedovski? Vi, gospodine upravniče pozorišta, zaista ne znate šta znači „utilitarni kriterijum“? A svakako niste čuli, što je potpuno jasno, za „kriterijum zaštite spomenika kulture“! Smelo citirate sledeće moje rečenice: „Scensko-gledališni prostor je programsko i funkcionalno jezgro objekata spektakla, a karakterističan je po definisanoj podeli na dve prostorne zone – zonu scenskog događanja (pozornicu), i zonu odakle se događaj posmatra (gledalište), te je konfiguracija ove dve prostorne zone, koja varira u širokom opsegu, uvek jedno od temeljnih projektantskih pitanja koje neposredno utiče na celokupan prostorni sklop objekta, s jedne strane, i na način eksploatacije i čitav niz parametara upotrebe prostora, s druge.“ Isto citirate: „Publiku i ’živi prostor’ Šekner vidi kao dva osnovna medijuma pozorišne predstave. ’Živi prostor’ ne obuhvata samo prostor scene, već i sve ostale prostore pozorišta.“ Potom, nalik vrhunskom ciniku, očiglednom mizoginu i prostaku, vi, gospodine Bauer, izvlačite neinteligentan zaključak i donosite nam apsurdnu misao, pa zapisujete: „Kakve su vas to aveti spopale, koleginice Miljković? Zašto trabunjate o živom prostoru? Gde iskopaste tog Šeknera? Taj lupeta, ali ne morate i vi da padate na ta kvazi intelektualna proseravanja. Publika nije žila kucavica nekog monstruoznog bića kakvim prikazujete pozorište vi, gospođo Miljković, i taj vaš Šekner!“[sic] Potom idete dalje, tvrdite da ja „neprestano pišem koješta i da mislim koješta“, navodite da su moje „proizvoljne i ničim utemeljene definicije sačinjene za retarde i nikogoviće koji smatraju da sve što moraju da znaju piše u udžbenicima, i da njih sastavljaju takođe kretenski profesori i samoproklamovani utemeljivači mentolskih ideja.“[sic] Gospodine Bauer, danima unazad čaršijom se pronose glasine da nameravate da pođete Neronovim stopama, te da vas gone fašističke ideje o pročišćenju životnog prostora vatrenom stihijom! Da li je to istina? Bilo bi uljudno, viteški, džentlmenski, ili kako god hoćete, gospodine Bauer, da prestanete da se krijete iza majčine suknje (uzgred, baletska umetnost gospođe Bauer predstavlja za mene savršenstvo!), i da nam nedvosmisleno odgovorite na sva gore postavljena pitanja, kao i na sva ona pitanja koja vam stručna javnost postavlja mesecima unazad. Ovim tekstom stavljam tačku na našu polemiku.

            8.

Odlučio je da pođe zaobilaznim putem prema pozornici, kroz glavni hodnik, potom stepeništem ka gore, ukupno dva sprata, te uzanim prolazom nakošenog tavana. Zakoračio je na promenadu galerije, izbegavajući reflektore i sajle nalik lijanama. Sišao je protivpožarnim merdevinama, neposredno u blizini inspicijentove kontrolne table. Rikvant je bio spušten, proscenijum u polu mraku. Kretao se oprezno prema dubini pozornice, dekorateri su maštoviti u postavljanju zamki, neoprezna stopala bi mogla da zapnu, a frontalni skok k bezdanu garantuje skrnavljenje ličnog opisa. Nije uočio predmet interesovanja. Vratio se istovetnom putanjom, izašao je na pomoćnom izlazu za evakuaciju. Čuli su se glasovi glumaca, sačekao je. Dekoraterska soba je bila napuštena i podeljena šankom na dve prostorije. Kroz nabore na belom čaršafu, kao da je maketa snegom prekrivenih bregova, naziralo se telo položeno na stolu s točkićima. Otkrio je glavu uvezanu tkaninom, s omčom oko vrata. Svukao je čaršaf do kraja. Preko lutke je bilo navučeno odelo srednjevekovnog trgovca: strukirani purpoint – rukava vertikalno prosečenih u visini lakta, čakšire s bragetom i cipele od mekane kože, nevelikih špiceva. U poslednjem činu predstave „pada“ rikvant i otkriva lutku koja već visi u dubini scene. Skinuo je odeću s lutke. Presvukao se. Sve je bilo skrojeno po savršenim merama. Upravničku garderobu je složio i smestio je, zajedno s plastičnim telom, u sanduk. Iz džepa pantalona izvukao je kutiju s imalinom i ogledalce. Namazao je lice crnilom. Odnekud je dopirao očev glas: „Ujutru te čekam u garaži.“ Navukavši tkaninu preko glave, obmotao je omču ispod vilične kosti, legao je i prekrio sebe čaršafom. Pristigla su dvojica dekoratera. Jutros im je potpisao ugovore o honorarnom zaposlenju. Odvezli su kolica. „Pažnja, tačno je sedam i petnaest, dat je prvi znak“, čulo se s razglasa. Zašištalo je iz najtamnijih uglova pozornice, najavljujući najezdu scenske magle.