 |
Tek ovaj događaj ga je naterao da se okrene sebi, bude
sam sa sobom. Mnoge od njegovih kolumna su slovile kao neuspele. To se moglo i
očekivati, jer je sve radio gotovo bez strasti. Pružali su mu priliku u
tabloidima, dnevnim novinama sa malim tiražom, dotiranim nedeljnicima, na
kakvoj TV, ali on ni na jednom od ovih
jebenih mesta nije imao elegantan, poseban, kritički, stil, niti vredan tekst, i izgledalo je, da je samo
popunjava praznine. Opredelio se za kolumne, uglavnom sa dozom kritike, ironije
i satire, piše ih kao olinjale performanse, i tu i tamo zarađuje da opstane.
Malo je onih koji su ga istinski plaćali, sve liči na milostinju, poruku-da
preživi. Kada se sve sabere, nije siguran ni kakva esteska, ekonomska ili
politička stanovišta zastupa. Kako godine prolaze, menja se usrana vlast, i
tekstovi su mu bleda slika vremena, svega.
Pristao je, ovo je bio treći poziv, da se pojavi u
jutarnjem programu TV koja slovi kao neprijatelj režima. Nema sumnje da se radi
o bogatoj TV kući, obezbedili su mu i honorar od dve stotine dolara. Ali,
shvatio je da on samo popunjava rupu. Povod za jutarnji razgovor je njegova
kolumna u tabloidu, gde jednom nedeljno piše, o svemu i svačemu, uglavnom
negativne priče o ljudima koji imaju moć, vlast. U šminkeraju su ga doterali,
obukao je ono što je mislio da je prikladno za letnje vreme, vrućinu i TV. S
njim je razgovarala zgodna, mlađa, pametna voditeljka u pristojnoj crvenoj haljini,
bez dekoltea. Imala je ispred sebe lap-top, spremljena pitanja i nameravala je
da ga vodi kroz razgovor do smaka sveta, a da sam kaže, gotovo prizna, da je
vlast nesposobnna, mafijaška, dronjava. Negde na pola razgovora, shvatio je da
njegove reči vadi iz konteksta kolumne, i pukao mu je film: zapitao se šta on
tu radi i ko je njega upregao da ovo radi, da se sebi ruga. Traljavo je
odgovarao na pitanja, jedva je čekao da protekne deset minuta koliko je
određeno za trabunjanje. Onda je mislio da je sa svetom kome pripada: drugo je
kada piše za uboge novine, trtlja na lokalnim TV, koje nemaju ni za kafu. Preko
puta je sedele, zaista, zgodna voditeljka, dugih noga, preplanula, koja je
verovatno imala platu koliko on zaradi za godinu. Tu se uskopistio, blokirao mu
je mozak. Pitao se koliko vredi garderoba na voditeljki, cipele, nakit, i dok
je ona govorila, sabirao je, i užasnula ga je cifra od par hiljada dolara,
kojoj je suprotstavio cifru za ono šta je na njemu, od bokserskih gaća, do
jeftine majice, kupljene u kineskoj radnji, i cipela koje je uzeo na onome
buvljaku u Zemunu. Ne zna kako je napustio studio, ali zna da ga više neće
zvati, u emisiji je delovao smušen, kao da je odsutan. Kratko, izneverio je
očekivanja i honorar. U glavi je cena
voditeljkinog stajlinga, sebe je ponizio svojom jadnom pojavom pred njom.
Koliko je logično njegovo ponašanje na TV? Ovo nije samo
njegov problem, shvata da i bolji novinari ovako taljigaju. Ovako, neće moći
dugo izdržati. Posle dubokog razmišljanja seo je i sve ovo on, ovde, sam
napisao o sebi. Nema redakciju, a ukoliko bi se udomio u nekoj od novinskih
kuća za platu prestao bi da bude ovaj on. Sebe u budućnosti nije mogao da spoji
sa stvarnošću i ovo izaziva u glavi otpor i zabunu. Neko mora razumeti i ovu
njegovu kolumnu u kojoj se osvrće na svoj nemir. Poreklo njegovih misli je
duboko u onome vremenu kada se do informacija i dobrih tekstova dolazilo teže.
Poticao je iz kuće gde su deda i majka novinari. A opet, neki zlobnici će
misliti da je običan goljo, ne znajući da su u domu oko njega zidovi od knjiga
koji prave prašnjavi lavirint. Niko nikada neće biti sasvim siguran, pa ni on
sam, što ovo radi.
Нема коментара:
Постави коментар