paradoks

  Sačuvati sebe je nesigurna zamisao Poput predviđanja zemljotresa Jer svet je sazdan na nestalnosti Tačka oslonca je malina U čestaru I  sve te romanse sa istinom Ti ljubavni sastanci na slepo To plavo kao nebo Samo su želja za odsustvovanjem Bez jasnog cilja Magla što se uvlači u tebe Kao crv u pseće srce.      

  Onaj trenutak kada si se zaustavio U mesu otkrivajući sram Taj trenutak je trebalo iskoristiti bolje Jer tada su se još nosila krzna zveri Nije bilo moralne pridike I mogao si da iskoračiš Da budeš ispred orkestra Kome još nisi pripadao Ali te je trenutak uvlačio kao Stakleni tržni centar Kome je suvišnost suština U kome je najbolje što možeš učiniti Samo da ličiš.

  Početak nije reč koja smiruje Poput žljeba na primer U koji bih želeo da se vratim Makar tumarajući Ranim gradskim autobusima Produžavajući putovanje Na svim tim bezličnim stajalištima Na kojima je neko oko Palo kroz prozor kao sidro.

  Presvučen sopstvenom kožom Sa godinama više iza nego ispred Čuvajući se grabežljivih Onih koji nož ne zarivaju Nego ga nose za opomenu Šta god da mi se desi To će se dogoditi pored mene Pored vrata koja vode U iskrenost Kao kad gledaš druge žene A oboje se pravite da ne vidite Ipak će boleti odlazak u taj samostan Neizvesnosti Jer sve je naravno uživo Kao na televiziji Kad menjanjem kanala menjaš svet Koji u stvari ne vidiš Koji tebe ne vidi Koji nikog ne vidi A sve još postoji kao rizik dodira Prilikom pomazanja.      

  Sada sam stariji mada nisam pametniji Još me mogu uloviti kao malu lisicu Ili gavrana sa parčetom sira u kljunu Premda se manje grizem Ali kad sam bio mlađi Lako sam pronalazio stvari Znao sam gde je bog Mogao sam da se promenim u trku I znao kako da srušim sve Da bih regularno stvorio prostor U kome živim voleći Tuđu zemlju za odmor Meduzu večnosti Teško oružje o bičnosti Jer   nemam nijedan drugi zanat Radim u industriji I mešam svoje ime Jer je dosadno Kao nezadrživost   u rukama Mandušića Vuka Kao sva ta istorijska mesta koja će tek nastati ovde I koja ću posećivati u ranoj mladosti Da li mog života?      

  Muzeji su danas zatvoreni Tako da mogu na miru da listam Nešto tako nežno poput Trepavica svetaca Da bih video ko sam i Zašto sam toliko gadljiv Na kožu ribe Na vetru U zimskoj kratkoći Gde se čežnje i gubici Smenjuju Isuviše brzo.    

  Imam razloga da se osećam ogorčeno I razloga zašto ne umem da pevam Sve je to dobro mesto za početak Jer se nešto uvek pretvara u nešto Nema viška materijala Svet čine laki zabavljači Obično subotom uveče Kada je previše mene A ne znam odakle mi to dolazi Moj karakter je  Saosećanje sa onim Kuda ne vode želje Za jednokratnu upotrebu Života.    

  Pratio me je iz škole Danas nudi dvadeset odsto popusta Na ostajanje dve ili više noći U planinskom motelu U sobi sa dva lišaja Za dve osobe.   Oh bilo bi lepo povezati se sa njim Ponovo sada kada nije lako Te se na momente diviti Onom koji je ranije bio I jeste. Ali uzalud rođače! !

  I sirotinja može da se obogati. Samo je treba dovesti na vlast.   Narodna skupština nije crkva. U njoj se ljudi ne mole bogu, nego predsedniku.   Bolje vam je da kod nas pokušate da odvojite crkvu od boga, nego crkvu od države. Veće su vam šanse da uspete.   Najteže je poštenom čoveku oduzeti nevinost. Ako to uspeš, posle možeš da ga jebeš stalno.    

      Početkom osamdesetih više od pola godine proveli smo u Indiji, tačnije u gradu Hajderabadu, država Andra Pradeš, jednim od najvećih gradova i IT centara u Indiji. Supruga Lidija je dobila ponudu da radi preko UN projekat razvoja sofvtera za potrebe energetike i elektroprivrede, a to su tamo bili prvi koraci da se matematički modeli variraju i prave prognoze svega i svačega, po raznim krivama. U malom institutu, napravili su ga za saradnju s razvijenim zemljama iz Evrope i kojekuda, četrdesetak vrsnih inžinjera i matematičara preuzimali su znanje od seniora iz sveta. To je, uslovno govoreći, bilo dobro tlo da se nekome pomogne, a i vidi svet. Lidija je projekat uspešno privodila kraju, Indusi su bili više nego zadovoljni i posle toliko meseci, pre nego u junu krenu monsuni. Hteli smo do Delhija da vidimo prestonicu Indije i ono što je oko nje rasuto. Pre nego smo se oprostili s prijateljima, Indusi su izuzetno prijateljski raspoloženi prema nama, razmen...

  Nemam nijednu hitnu lekciju za danas Jer moje telo nosi traumu unapred Ka mom razočaranom ocu Koji čita svet pod svetlošću sveće Tako da je svet   i dalje sjajan Čak i pod onom travom Ispod korova koprive malo šljunka Preko glave zemlje Dovoljno za ličnu planinu Koja nije napravljena Jer sećanje je kao vožnja bicikla Nikada ne možeš da zaboraviš Gde si pao Uvek dalje nego što misliš U krevetu Koji je ogroman disk Sa rupom u sredini Kroz koju sad vidiš stepenice Na kojima piše Da je sveže oprano i sklisko Kao bobica zrelog slatkog grožđa A polaziš ipak.    

paradoks: POLJUBIO BIH TAKSIMETAR (INTERVJU) :   Romanopisac, satiričar i pripovedač Milan Todorov osvojio je u godini koja izmiče nekoliko značajnih priznanja. Njegova četvrta po red...

        Lukav je spokoj Ta mahovina dnevne rutine Teži da te prevari Kao nerazjašnjeno ubistvo U kome talenat za preživljavanje Ne igra nikakvu ulogu Zbog toga moraš da počneš Ponovo Da obaviš prvi pregled Posle toliko godina  Da otvoriš dušu za laganje Koje će ti produžiti život Kao što vekovi produžavaju svecima Da govoriš sebi Kamerom na mobilnom telefonu Da učiniš različitim Ono što je plod Očekivanja Jer tebi je sad sve potrebno Kao starom Detetu.

  Ta ideja da mogu da ga pomilujem Ili razbarušim da bih došao Do nišana U neku mračnu noć Poput religije Poput pretnje Ili proste limenke piva te Kanibala ante portas Šatora za nomade Da istrpim teror prolaska Kroz zimu Ne Ne nedostaje mi svet Koliko zaslužujemo ja i on.  

  Svakih sedam godina Menja se ljudsko telo Dešavaju se čuda u BalsamovanIm svecima Oslobađamo se Bureta pudera Spašavamo plavokose žene Izokrenuti sjaj U industriji godina Ironična je sudbina Naših najranijih sećanja: Ešalon zvezda Pričanje priča Kao lov na puževe U bašti…Ipak u svemu Nema odluke koju Moramo sami da donesemo Da bi nas neko Pomilovao po ruci Pre odlaska.

  Neke nacije umišljaju da su najbolje na svetu. A nisu ni blizu nas. Kad mu prođe mandat uvek će se sećati svog osiromašenog i golorukog naroda. Imamo najbolje klimatske uslove. Kriminal cveta u sva četiri godišnja doba. Starlete bi išle da ispovedaju grehe, kad bi duhovnici to objavljivali. U Novoj godini živećemo bolje. I otkrićemo novi kontinent. Komšinica ništa nije jela dok nije dogurala do devedeset kila. A onda je malo smanjila.  

  Ima odlika koje tek treba poneti Da budem jasan Svet je ipak lep Možete ga praktično okusiti Uprkos porodičnim neuspesima Samo je potrebno preći taj put Između radoznalosti i ravnodušnosti Između neodređenosti svog života U tome je suština ljudskosti U čistoj dečjoj peleni U doba očajanja U vrsti ribe Koja je proglašena iščezlom.

  Ono što znamo nije ono Što smo doživeli To je samo potreba Da neobjašnjive stvari Označimo intuicijom Lebdeći Apoloni Sa malim kamenim udom Kao besramna deca Sa sela Istinita kao poslastica Posle gozbe.

  Na Zemlji je manje dobrog Ukoliko ostanemo nekažnjeni. Kad ustanem od stola Uvek se pitam šta još znam Shvatajući da je ta radoznalost Put u propuštenu nameru Priča koja na moje rame sleće U uzvišenom ribnjaku U oblaku Ostavljajući male golubije tragove Poput perja  Otkriva da je kretanje Nezaustavljivo Da daljine uspavljuju Na jeftin način Više kao trening Umrtvljenog zeca.    

  Teško je razumeti sve te ljude Koji su odnekud došli U lepoj garderobi ali zasićeni Opisima opšteg nestajajanja Upakovani uredno kao cvet Koji miriše kroz staklo Vrlo malo njih zna kuda idu Jer streljanje je još kao Trošenje vremena n a otvorenom.  

  Mora da je ova kuća zaposednuta Kad me opterećuju stvari koje bi Tek trebalo razumeti Poput čežnje koja raste u teskobu Pa liči na vezu sa božanskim Dok ležim u mraku S mislima na detinjstvo Na bolna iskustva sticanja. Da li je majka poštovana? Zašto i danas rastem u poniznosti? Solo pevač bez prilike za udarac.

  Ta potreba za drugim živim bićem Uvek je kao traženje duše u pustinji Kao jabuka koja pada u more I preseca put nekoj ribi Kao konjsko kopito u vazduhu Što svaku ideju o humoru Unapred čini beznadežnom.   Svaka slika na kojoj si sam Urla svojim ličnim zapisom Jer se na drugi način pleše U diskotekama sveta prirode Na Antarktiku na primer Tako da poziv na uzbunu Premda dolazi sa istog mesta Ne može da bude lociran Kao promena Kao silovanje.    

  Novi vesnici tuge Kao umetnost, kultura, način života Sve podseća na izlazak iz olupine More se ljeska kao pesak u cipeli Sve je rasvetljeno tako da se ništa ne vidi Samo se pitamo kako nam se ovo dogodilo Kako smo se tek sada ogolili Kada su od nas ostali samo saveti Kada ne znamo drugi način Osim da bacimo svoje telo Sitim lavovima.