paradoks

    Dalaj Lama će živeti sto trinaest godina Tako je odlučio On je Dalaj Lama A posle smrti će se vratiti kao žena Dalaj Lama Ona će živeti kao i on Sto trinaest godina U svetu koji je zasićen očajem I ne prestaje da priča o ratu Ali   posle smrti pojaviće se u liku Nekog ko je umoran od poređenja Ko se smeje Ko zna za granice Taj sad vežba da se rodi Da uči da hoda Da progovori Da voli I da u   jednom trenutku istisne Svoj život iz čaure Dalaj Lama Sa šapatom Kažem.      

      Oblačio se poput kakvog monaha, u rizu, a bio je ateista, s licem sa starih slika.   Tvrdio je da je njegov deda kada su okupatori 1941. banuli pred njihovu kuću popio litar gasa, zapalio se i goreo kako spaljeni sveci gore. On je rekao i ovo: “Moglo je da se gleda kroz njega!” Potom bi uzeo čašu s rakijom, zastao, onda je naiskap sručio u sebe, seo i čašu izvrno na stolu. Sretali smo se u Francuskoj 7, dok je Budina kafana bila stecište boema i samo kafana. Spadao je u pesnike do koga su držali više drugi nego on sam. Umeo je da se napije, para svojih malo je imao. Tada je govorio da je pesma pesmi nevolja. Posle je propovedao kako je napisao pesmu koju nema gde da smesti, liči mu na suvišnu stvar, i onda recituje. U pesmi govori o podrumu, prepunom tavanu, o okovanom sanduka snova koji niko neće otvoriti za njegovog života, a on pesmu naziva zaostavštinom umrlog pesnika u njemu samom. Pre nego se odluči šta će sa sobom, ponovo uzima čašu. Okreće je, tra...

      Uvek kad razgovarao o normalnim stvarima O braku Očuvanju svog zdravlja Miru i sigurnosti U glasu nam se pojavi mala neodlučnost To je ono što nismo planirali I osećaj zadovoljstva nestaje Pri pomisli da se sve Loše stvari   drže zajedno Kao pesak i voda u cementu A mi smo samo presek Kroz naše duhove U koje verujemo Kao u naše poslednje ja.

      Mala duguljasta bubica Ispod prekrivača Probudila te je rano ujutro Kako je uopšte tu došla Pored komarnika i usisivača Možda je bila usamljena Privučena toplotom tvog tela Nikad ne znaš šta si sanjao Snovi su ponekad u boji Možda to ali Buba je bila crna Pažljivo si je uhvatio sa dva prsta Bila je meka i glatka kad si je stisnuo Pod noktom ti je ostao beličast trag Nije u njoj bilo tvoje krvi Samo fizički detalj beline Njena krv bez gađenja Samo njena Ali to je dovoljno za Još nevidljivi Gubitak Znaš da bi to sutra mogao biti ti I da je sve samo pitanje svrhe postojanja Uranjanja u more Navigacija Dok uzimaš hleb i puter.    

  Detinjstvo Odrastanje Nesigurnost u ljude U zajedničkom dvorištu Koga smo morali da zovemo Vrt Prepun cveća U kome deca nisu smela Da se igraju Sve je postojalo zbog Pogleda na lepotu Koja se nije menjala Koja je trebalo da bude Večna Da nas nadživi u svojoj Uzvišenosti Da joj se divimo Do poslednjeg daha I posle da se nosi na groblje Umrlim roditeljima. Taj neven Lukavi rajski cvet Koji te mamio da pružiš Pa naglo trgneš ruku Već zreo i star A da nisi primetio Opet cveta U vrtu.    

  Ljudski otpad u Srbiji je uspešno razvrstan. Po strankama.   O uspesima naših najvećih kriminalaca se malo govori u domaćim medijima, ali sam sto odsto siguran da ih to neće demotivisati da i dalje postižu sjajne rezultate!   Zašto naša država nema para za naučne eksperimente? Zato što ih je potrošila na političke!   Gde se plaća glavom, tu kusura nema.   Samo je čizma koja nam je za vratom strana. Sve ostalo je domaće.   Živimo u ludnici. Kao sav normalan svet.   Novine su nekada živele samo jedan dan. Danas ni toliko.                                                                        

Izeš državu u kojoj ne možeš pasoš i ličnu kartu da izvadiš preko veze. Udarili smo u dno. Samo se vrh vidi. Bar polovina priča o glupim političarima nije tačna. Majmuni koji su izdali svoj soj postali su ljudi. Njegov krevet je sigurna ženska kuća.

      Na početku Mislio si da to pripada Autsajderima Bez kontrolisanih puteva Kojima sada ideš Na kojima te ništa ne vreba Osim izvesnosti kraja I malih prekršaja Kojima pokušavaš da olakšaš sebi Nemaš prijatelje Izbegavaš nasilje Ne razgovaraš sa strancima Deo gradskog pejzaža Povorka drveća se kreće Na istom si mestu Između nade i uzbune.      

  Godine prolaze Za sada je to produženi period mira Neispitana teritorija Ali taj stalni bruj u gradovima Kao šum padobranskog krila Pomisli koliko ćeš još moći da žongliraš Da čuvaš stvari koje su ti bitne Da se ne pokazuješ u goloj koži A da se lanac ne prekine Da mirno završiš piće U kasno veče A da se ne setiš Svega što se nije dogodilo A trebalo je da se dogodi.        

      Sada je idealno vreme za gubljenje Danas kada svi nešto gube Niko neće primetiti da si izgubio Svi su zabavljeni sopstvenim gubitkom Nije pretoplo Svi su ionako na nekom moru Nemaš šta da izgubiš Ako baš sad izgubiš.

  U svakom od naših krajeva ima džepova gde su zaostali dobri i pošteni ljudi. Dijalog je neophodan. Samo kroz dijalog možemo doći do prave tuče. Po našim putevima vozi se isto kao u Nemačkoj. Desnom stranom. Ako već morate jaja da stavite u iste gaće, ostala ne stavljajte u istu korpu. Od dece često na poklon dobijem mobilni telefon. Kad god im kupim nov.    

    I kao što ima ljudi koji vole da sede s kraja reda u bisokopu, teatru, za stolom gde se nešto proslavlja, čeka, ja volim da svet i ono oko mene gledam s kraja reda. Može li pisanje o muzejima da bude vrsta iskupljenja, duhovnog oslobađanja, nakon svih godina hodanja po svetilišima ljudskog otpada, gledanja nagomilanih predmeta, nakon saznanja da je sve iluzija? Odustao sa od daljeg odlazaka u muzeje. I skoro me Gojko ubeđivao da posetim muzeje virtuelno. I onda sam, uz pomoć interneta „posetio“ nekoliko muzeja, od onih velikih u Parizu, Njujorku do egipstskih. Ne znam iz kojih razloga, odlazak u muzeje me, makar i virtuelno podseća da ulazim u tuđu kuću. Onda sam mislio kako tamo čame predmeti, kao što u kućama žive meni nepoznati ljudi. Dok je kamera hodala od artefakta do artefakta, pokazujući ono što su kustosi i kamermani odabrali, nisam znao kako da reagujem, a onda se javila misao da tu nema potrebne initime, jer „predmet“ ne gledam ja nego drugi koji mi to prenos...

        Ponekad bljesne taj sjaj na licu čoveka Srednjih godina Pa se ugasi Ne znam da li je to pogled Unazad Ili je nešto drugo Svejedno Odlazak je najbolja opcija Okrenuti se i otići Možda tamo gde Mesec Zaklanja Sunce pet sekundi Ne više Ali to bekstvo ostaje u mislima Sidri se na dno Šlepa se uz večernje piće I bledi kao fotografija Na kojoj si pored dragih ljudi Kojih više nema.    

Nisam ni agresor Ni onaj koji trpi nasilje Makar trenutno Ja sam samo onaj Iskorišćeni čovek Koji je pokušao da dobije Ono što želi Ali u životu je sve U poricanju Ne postoji nijedno pravilo I ne postoji cigla koja bi mogla Da mi padne na glavu i ubije me Jer je sve zacementirano Ženska tela Vreme koje je ispred Mlaki otkucaji srca Saveti za lepo ponašanje Opis života Ono što će mi se još dogoditi.