Dalaj Lama će živeti sto
trinaest godina
Tako je odlučio
On je Dalaj Lama
A posle smrti će se vratiti kao žena
Dalaj Lama
Ona će živeti kao i on
Sto trinaest godina
U svetu koji je zasićen
očajem
I ne prestaje da priča o
ratu
Ali posle smrti pojaviće se u liku
Nekog ko je umoran od
poređenja
Ko se smeje
Ko zna za granice
Taj sad vežba da se rodi
Da uči da hoda
Da progovori
Da voli
I da u jednom trenutku istisne
Svoj život iz čaure
Dalaj Lama
Sa šapatom
Kažem.
Oblačio
se poput kakvog monaha, u rizu, a bio je ateista, s licem sa starih slika. Tvrdio je da je njegov deda kada su okupatori
1941. banuli pred njihovu kuću popio litar gasa, zapalio se i goreo kako
spaljeni sveci gore. On je rekao i ovo: “Moglo je da se gleda kroz njega!” Potom
bi uzeo čašu s rakijom, zastao, onda je naiskap sručio u sebe, seo i čašu
izvrno na stolu. Sretali smo se u Francuskoj 7, dok je Budina kafana bila
stecište boema i samo kafana. Spadao je u pesnike do koga su držali više drugi
nego on sam. Umeo je da se napije, para svojih malo je imao. Tada je govorio da
je pesma pesmi nevolja. Posle je propovedao kako je napisao pesmu koju nema gde
da smesti, liči mu na suvišnu stvar, i onda recituje. U pesmi govori o podrumu,
prepunom tavanu, o okovanom sanduka snova koji niko neće otvoriti za njegovog
života, a on pesmu naziva zaostavštinom umrlog pesnika u njemu samom. Pre nego
se odluči šta će sa sobom, ponovo uzima čašu. Okreće je, traži od kelnera rakiju
i recituje: “Plavi se šuma, ništa se ne plavi, šumom miču zveri, čine gluposti,
šumom idu lovci, s maskama na licu, prepuni grubosti.” I govorii su de je
neizlečivi alkoholičar, a umeo je mesecima da ne popije.
Mimo
svega je rimovao, nizao reči: krava-trava, sociolozi-monolozi, svi ste
isti-futuristi. I govorio je da je u kafani jedva gost koji želi nešto da čuje,
a nema s kim da razgovara. Naglo ustane, pa ode do toaltea, vrati se, otvori
muzičku kutiju koju nosi sa sobom kao relikviju, a otuda se čuje iskidana
melodija, kao da se žena guši u suzama. Ovaj ritual naziva, niko ga u tome ne
ometa, svi ga znaju, rehabilitacija vremena, ozdravljenje sećanja. Onda nastupi
tišina, on se umiri, i kaže da je njemu tišina muzičke kutije tuđa i prašnjava,
nalik na stare razglednice koje nikome nisu poslate. Zaklinjao se da će napisati
poemu kako se kazuje u Bibliji, na crnom zida komadom čađi. Stane u dovratak,
kao da je uramljena slika, i recitije Majakovskog. Izražavao je svoje mislie
koje su, ne retko, imale najmanje dvostruko značenje, koje su mogle onog ko
sluša da odvedu i kuda ne treba. Onda je recitova koliko mu je godina, odakle
je u “bezdan” pristigao. Onaj koji je s njim, nudi mu da pojede jabuku, da
jabuka pokupi alkohol. A on kaže ne, da se oseća trezan kao kapetan broda koji
se odmakao od kopna, nego da mu predstoje pasji dani i noći, ne zna koliko će
vremena proći dok on ponovo na zemlju ne kroči.
Uvek kad razgovarao o normalnim stvarima
O braku
Očuvanju svog zdravlja
Miru i sigurnosti
U glasu nam se pojavi mala
neodlučnost
To je ono što nismo
planirali
I osećaj zadovoljstva
nestaje
Pri pomisli da se sve
Loše stvari drže zajedno
Kao pesak i voda u cementu
A mi smo samo presek
Kroz naše duhove
U koje verujemo
Kao u naše poslednje ja.
Mala duguljasta bubica
Ispod prekrivača
Probudila te je rano
ujutro
Kako je uopšte tu došla
Pored komarnika i
usisivača
Možda je bila usamljena
Privučena toplotom tvog
Nikad ne znaš šta si
sanjao
Snovi su ponekad u boji
Možda to ali
Buba je bila crna
Pažljivo si je uhvatio sa
dva prsta
Bila je meka i glatka kad
si je stisnuo
Pod noktom ti je ostao
beličast trag
Nije u njoj bilo tvoje
krvi
Samo fizički detalj beline
Njena krv bez gađenja
Samo njena
Ali to je dovoljno za
Još nevidljivi
Gubitak
Znaš da bi to sutra mogao
biti ti
I da je sve samo pitanje
svrhe postojanja
Uranjanja u more
Navigacija
Dok uzimaš hleb i puter.
Detinjstvo
Odrastanje
Nesigurnost u ljude
U zajedničkom dvorištu
Koga smo morali da zovemo
Vrt
Prepun cveća
U kome deca nisu smela
Da se igraju
Sve je postojalo zbog
Pogleda na lepotu
Koja se nije menjala
Koja je trebalo da bude
Večna
Da nas nadživi u svojoj
Uzvišenosti
Da joj se divimo
Do poslednjeg daha
I posle da se nosi na
groblje
Umrlim roditeljima.
Taj neven
Lukavi rajski cvet
Koji te mamio da pružiš
Pa naglo trgneš ruku
Već zreo i star
A da nisi primetio
Opet cveta
U vrtu.
Ljudski otpad u Srbiji je
uspešno razvrstan.
Po strankama.
O uspesima naših najvećih
kriminalaca se malo govori u domaćim medijima,
ali sam sto odsto siguran
da ih to neće demotivisati da i dalje postižu sjajne rezultate!
Zašto naša država nema
para za naučne eksperimente?
Zato što ih je potrošila
na političke!
Gde se plaća glavom, tu
kusura nema.
Samo je čizma koja nam je
za vratom strana.
Sve ostalo je domaće.
Živimo u ludnici.
Kao sav normalan svet.
Novine su nekada živele
samo jedan dan.
Danas ni toliko.
Izeš državu u
kojoj ne možeš pasoš i ličnu kartu da izvadiš preko veze.
Udarili smo u
dno. Samo se vrh vidi.
Bar polovina
priča o glupim političarima nije tačna.
Majmuni koji su
izdali svoj soj postali su ljudi.
Njegov krevet je sigurna ženska kuća.
Na početku
Mislio si da to pripada
Autsajderima
Bez kontrolisanih puteva
Kojima sada ideš
Na kojima te ništa ne
vreba
Osim izvesnosti kraja
I malih prekršaja
Kojima pokušavaš da
olakšaš sebi
Nemaš prijatelje
Izbegavaš nasilje
Ne razgovaraš sa strancima
Deo gradskog pejzaža
Povorka drveća se kreće
Na istom si mestu
Između nade i uzbune.
Godine prolaze
Za sada je to produženi
period mira
Neispitana teritorija
Ali taj stalni bruj u
gradovima
Kao šum padobranskog krila
Pomisli koliko ćeš još
moći da žongliraš
Da čuvaš stvari koje su ti
bitne
Da se ne pokazuješ u goloj
koži
A da se lanac ne prekine
Da mirno završiš piće
U kasno veče
A da se ne setiš
Svega što se nije dogodilo
A trebalo je da se dogodi.
Sada je idealno vreme za gubljenje
Danas kada svi nešto gube
Niko neće primetiti da si
izgubio
Svi su zabavljeni
sopstvenim gubitkom
Nije pretoplo
Svi su ionako na nekom
moru
Nemaš šta da izgubiš
Ako baš sad izgubiš.
Dijalog je neophodan.
Samo kroz dijalog možemo doći do prave tuče.
Po našim putevima vozi
se isto kao u Nemačkoj. Desnom stranom.
Ako već morate jaja da
stavite u iste gaće, ostala ne stavljajte u istu korpu.
Od dece često na poklon
dobijem mobilni telefon. Kad god im kupim nov.
I kao što ima ljudi koji vole da sede s kraja reda u bisokopu, teatru, za stolom gde se nešto proslavlja, čeka, ja volim da svet i ono oko mene gledam s kraja reda. Može li pisanje o muzejima da bude vrsta iskupljenja, duhovnog oslobađanja, nakon svih godina hodanja po svetilišima ljudskog otpada, gledanja nagomilanih predmeta, nakon saznanja da je sve iluzija? Odustao sa od daljeg odlazaka u muzeje. I skoro me Gojko ubeđivao da posetim muzeje virtuelno. I onda sam, uz pomoć interneta „posetio“ nekoliko muzeja, od onih velikih u Parizu, Njujorku do egipstskih. Ne znam iz kojih razloga, odlazak u muzeje me, makar i virtuelno podseća da ulazim u tuđu kuću. Onda sam mislio kako tamo čame predmeti, kao što u kućama žive meni nepoznati ljudi. Dok je kamera hodala od artefakta do artefakta, pokazujući ono što su kustosi i kamermani odabrali, nisam znao kako da reagujem, a onda se javila misao da tu nema potrebne initime, jer „predmet“ ne gledam ja nego drugi koji mi to prenosi. Tu se gubila i potrebna radoznalost. Gotovo da nisam zainteresovan, mislio sam da sam ravnodušan. Kada bi kamera fokusirala neki predmet, sve je delovalo kao
Te sve stvari koje je neko negde
iskopao, pokupio, kupio – prodao - opisao, ono iza čega su vekovi, život,
nadanja i razaranja - ne privlače me sada. Nisam siguran da znam šta želim ovim
da kažem, ili se samo pretvaram da sam zbunjen. I onda sam mislio da ovako
poput mene na desetine hiljada ljudi virtuelno obilazi muzeje, da realan
prostor gubi smisao, da se on gasi kako se zatvaraju biblioteke, knjižare,
teatri. Kopka me kakvi su ljudi koji plove s tuđom kamerom kroz daleki svet, iz veka u vek, iz bitke u bitku,
sa zidina na zidine. Trebalo je vremena da shvatim šta mi najviše nedostaje u
virtuelnom svetu, i onda sam shvatio da su to mirisi. Nema mirisa garderobe,
kamena, drveta, mumija. I pomislio sam da mirisi mogu spasiti muzeje, ali sam
se pitao da li će nove generacija i imati čula mirisa, možda im neće trebati ni
u restoranima, kuhinjama, toaletima. Zbog svega ovoga poželeo sam da odem ponovo
u muzej i ostanem tamo satima, samo da mirišem taj vazduh. I otišao sam ponovo u
jedan od austrougraskih kazamata, dvoraca koji su pretvorili u muzej svega i
svačega, ali nisu me, gle čuda, okupirali mirisi, već muzika Gustava Malera. Tamo
sam, ironije li, mislio na pijacu u Trebinju, na mešine pune sira toratana i
kajmaka, pitajući se, mogu li da zamislim pijacu bez mirisa.
Ponekad bljesne taj sjaj na licu čoveka
Srednjih godina
Pa se ugasi
Ne znam da li je to pogled
Unazad
Ili je nešto drugo
Svejedno
Odlazak je najbolja opcija
Okrenuti se i otići
Možda tamo gde Mesec
Zaklanja Sunce pet sekundi
Ne više
Ali to bekstvo ostaje u
mislima
Sidri se na dno
Šlepa se uz večernje piće
I bledi kao fotografija
Na kojoj si pored dragih
ljudi
Kojih više nema.
Nisam ni agresor
Ni onaj koji trpi nasilje
Makar trenutno
Ja sam samo onaj
Iskorišćeni čovek
Koji je pokušao da dobije
Ono što želi
Ali u životu je sve
U poricanju
Ne postoji nijedno pravilo
I ne postoji cigla koja bi
mogla
Da mi padne na glavu i
ubije me
Jer je sve zacementirano
Ženska tela
Vreme koje je ispred
Mlaki otkucaji srca
Saveti za lepo ponašanje
Opis života
Ono što će mi se još
dogoditi.
