Oblačio
se poput kakvog monaha, u rizu, a bio je ateista, s licem sa starih slika. Tvrdio je da je njegov deda kada su okupatori
1941. banuli pred njihovu kuću popio litar gasa, zapalio se i goreo kako
spaljeni sveci gore. On je rekao i ovo: “Moglo je da se gleda kroz njega!” Potom
bi uzeo čašu s rakijom, zastao, onda je naiskap sručio u sebe, seo i čašu
izvrno na stolu. Sretali smo se u Francuskoj 7, dok je Budina kafana bila
stecište boema i samo kafana. Spadao je u pesnike do koga su držali više drugi
nego on sam. Umeo je da se napije, para svojih malo je imao. Tada je govorio da
je pesma pesmi nevolja. Posle je propovedao kako je napisao pesmu koju nema gde
da smesti, liči mu na suvišnu stvar, i onda recituje. U pesmi govori o podrumu,
prepunom tavanu, o okovanom sanduka snova koji niko neće otvoriti za njegovog
života, a on pesmu naziva zaostavštinom umrlog pesnika u njemu samom. Pre nego
se odluči šta će sa sobom, ponovo uzima čašu. Okreće je, traži od kelnera rakiju
i recituje: “Plavi se šuma, ništa se ne plavi, šumom miču zveri, čine gluposti,
šumom idu lovci, s maskama na licu, prepuni grubosti.” I govorii su de je
neizlečivi alkoholičar, a umeo je mesecima da ne popije.
Mimo
svega je rimovao, nizao reči: krava-trava, sociolozi-monolozi, svi ste
isti-futuristi. I govorio je da je u kafani jedva gost koji želi nešto da čuje,
a nema s kim da razgovara. Naglo ustane, pa ode do toaltea, vrati se, otvori
muzičku kutiju koju nosi sa sobom kao relikviju, a otuda se čuje iskidana
melodija, kao da se žena guši u suzama. Ovaj ritual naziva, niko ga u tome ne
ometa, svi ga znaju, rehabilitacija vremena, ozdravljenje sećanja. Onda nastupi
tišina, on se umiri, i kaže da je njemu tišina muzičke kutije tuđa i prašnjava,
nalik na stare razglednice koje nikome nisu poslate. Zaklinjao se da će napisati
poemu kako se kazuje u Bibliji, na crnom zida komadom čađi. Stane u dovratak,
kao da je uramljena slika, i recitije Majakovskog. Izražavao je svoje mislie
koje su, ne retko, imale najmanje dvostruko značenje, koje su mogle onog ko
sluša da odvedu i kuda ne treba. Onda je recitova koliko mu je godina, odakle
je u “bezdan” pristigao. Onaj koji je s njim, nudi mu da pojede jabuku, da
jabuka pokupi alkohol. A on kaže ne, da se oseća trezan kao kapetan broda koji
se odmakao od kopna, nego da mu predstoje pasji dani i noći, ne zna koliko će
vremena proći dok on ponovo na zemlju ne kroči.
lepa!
ОдговориИзбриши