paradoks

(ODLOMAK)   Pozvao je vodoinstalera da mu zameni slavinu na sudoperu. Slavina je bila, bar za njega komplikovana. Imala je tri priveza za dovod vode, pošto se ispod sudopere nalazi mali Metalčev bojler. Sve to je radilo, ali je slavina pupuštala na spoju i plašio se da će, u njegovim sve dužim odsustvovanjima iz stana, pući i načiniti potop. Melhior mu je savetovao da to svakako učini da ne prođe kao on. Usred neke operacije venskih trombova kod nekog debelog penzionisanog zastavnika zvala ga je žena. Glavna sestra pri operacionom bloku je znala da ne sme da ga uznemirava. Ali žena je rekla da se dogodilo nešto katastrofalno. Kad je hirurg uzeo telefon u krvave ruke ispričala mu je da je jedva ostala živa jer im je eksplodirao bojler u kupatilu i razneo spoljni zid zgrade. Samo da završim sa ovim telom. Nastavio je da povezuje sitne krvne organe bivšeg zastavnika. Mrzeo je, ne to što je radio, nego ljudsku patnju koju jw gledao svaki bogovetni dan. Sanjao je malu plastičn...

(odlomak)   Danas Srbija, sutra Čile, prekosutra Meksiko pa Zagreb. Važno je ne truliti u istom mestu. Nosila je preširoke bež pantalone, jela sendvič bez zazora, imala tetovirane grudi, zapravo samo vidljivu polovinu i flertujući sa njim, koji bi joj, kako je rekla mogao da bude deda, što je, reče takođe, uzbuđuje kao da je samo želela da što pre dođe red na nju da nastupi. Slučajno se našao u rano veče u tom delu grada gde se nalazio bivši mlin sada pretvoren u kulturnu stanicu. Šta da očekujem, pitao je Zagrepčanku. „najpre dvojicu divnih gej momaka. Jedan je iz Čilea a drugi iz Meksika. Igraju poslednju ljubavnu igru neke ptice, ne znam tačno koje. Sjani su.“ A ti, pitao je. Ti si takođe umetnica. „Ja radim sa vatrom. Videćeš ako ostaneš još malo.“ Prešli su na ti. Devojka je izgledala, za njegove pojmove sasvim normalno i odlučila je da putuje po svetu u razmeni stvaralaca iz kulture, da jede sendviče, spava na podu fuskulturnih sala, ne svlači patike ned...

 (nastavak) ...I on se šali.... Stari prljavi prosjak u invalidskim kolicima u centru grada, videvši masu koja se okupila oko ruskog izbeglice koji peva Kaljinka, Kaljinka maja, pita šta se desilom i da li ima milicije. On mu mirno i ljubazno odgovara na mađarskom šemi boj ninč i da se ne plaši. Znao je nešto malo mađarskih rečenica. Ali, nisu one bitne. Od svakog jezika je znao ponešto i pomalo, naročito italijanskog i francuskog. Pomislivši da je Mađar prosjak mu na srpskom govori da su njegovi iz Solnoka i da je zatražio mađarsko državljanstvo, ali potrebno je još samo da nauči njihovu himnu. Kako ti ide, pita ga na srpskom. Ne ide. Ne? Ne. Šta će on tamo, misli. Čovek koji ne radi, ne kupa se, ne drži do sebe, ne čuje i slabo vidi. Ali, pomišlja, možda postoje talasi nečujnog koji nose iskustvo mesta i trenutaka, naših osećanja, naših kretanja i pokušaja da ostavimo nešto iza sebe čak i kad je to, u fizičkom smislu, sasvim neizvodljivo. Pevač završava Kalji...

  Osećao se loše. Sreo je ponovo onu devojku iz voza. Pogrešio je što joj se požalio čim je čuo da sažaljeva sve koji pate, da je sa njima u svakom trenutku danju i noću, naravno ne fizički, nego  svojom hrišćanskom dušom. To je bilo najmanje što mu je potrebno. Nije je pitao za drugaricu sa fakulteta. Ona mu je sama izbrbljala da joj je pomenula poznanstvo sa njim. Intuicija mu je govorila da laže. Od prvog trenutka mu se činila dosadnom i napornom.  Nosila je francusku kapu, imala tamno lice sa sitnim crnom mladežima, dubok neprijatan pogled, duge suknje, preglomazne cipele na tankim nogama. Šta se moglo očekivati od takve žene stare oko trideset pet ili četrdeset godina osim zastrašujućih prognoza i besmislenih uteha: Otiđi da ti to neko pogleda. Navijam za tebe. Ipak, otišao je kod interniste koga mu je preporučio Melhior. Ovaj ga je kuckao, zatezao mu mišiće i opuštao ih na nekakvoj mehaničkoj spravi sa oprugama i na kraju rekao da on nije slučaj za...

    Na televiziji je video pacijenta kome su transplantirali srce. Zalagao se da svi koji to mogu zaveštaju organe. Bio je siguran da je čovek vernik, ali njegova vera je, sada, kada je doveden na ivicu života ili smrti, prednost dala oduzimanju srca od klinički mrtvih ljudi što bi značilo da ti ljudi, tačnije ta tela, nikada neće moći da se sa Hristovom objavom o povratku u svet živih ponovo nađu među svojim najmilijim. Bio je na strani tog čoveka. Ne zbog politike zdravstva koja je uvek pomalo protiv crkvenih tokova, što je smatrao ispravnim, nego zbog dobrote koju je, osetio je, posedovao taj čovek. Dobrota je najvažnija. Setio se nenadanih, dobrih devojaka. Izlazeći iz podsvesti, jedna po jedna, oživljavale su vreme mladalačkih zanosa, mnogih pokušaja i malih uspeha u kome se o seksualnosti nije razmišljalo kao o nebeskom grehu nego je to bila nepatvorena radost zbog neponovljivosti trenutka, penicilin novootkrivenog života. Oduvek sam se plašio proročansta...

  Poznati pevač i reper Aron Karter Slučajno se udavio u kadi Prema rečima mrtvozornika Pošto je ušao u vrelu kupku Omamivši se prethodno Sedativom da se smiri I uživa u toplini doma Posle naporne turneje. Ništa neobično kažu statistike Najveći broj nesreća Događa se u kupatilu Ili na stepeništu koje vodi Od dnevne do spavaće sobe Ili jednostavno okliznućem Na lepo uglačanom parketu Udarcem potiljkom u oštru Ivicu led televizora Na kome se upravo emituje Laka porodična serija.

 (ODLOMAK) Ušao je u tu prodavnicu u nizu prodavnica u Promenadi samo zbog toga što su ga privukle male tamno zelene bočice sa isto takvim vunenim štapićima zabodenim u njih. Želeo ja da proveri da li mu se čulo mirisa zaista oporavlja od nepoznate bolesti koju su zvali kovid. Nije imao kovid, testirao se, nije imao ni temperaturu mada se osećao malaksalo u poslednje vreme, ali nije osećao mirise. Čulo sluha ga je, naprotiv, odlično služilo. Mogao je da čuje senicu kako peva na drvetu udaljenom dve ulice. Uprkos podozriv pogledima mladih i, činilo mu se, plašljivih prodavačica nije uspevao da detektuje nijedan. Izvukao bi pažljivo štapić iz parfemske boce i diskretno ga ogledao. Većina je imala laki staklasti sjaj što još ništa nije značilo, a onda bi krišom od devojčica u radnji protrljao vrh štapića o jagodicu kažiprsta. I zatim prst prineo nosu. Činilo mu se da oseća nešto, kao neki drugačiji, ponekad svežiji a ponekad tuplji aer, ali nije mogao da bude siguran u to jer...

 (odlomak) Odavno je  poznato da biljke imaju srce, odnosno emocije i da zadrhte kada im se približava čovek sa makazama ili perorezom. Italijanski botaničar po Stefano Markuso utvrdio je da su biljke inteligentni organizmi. Koren koji raste u zemlji zaobilazi prepreke i pre nego što dopre do njih. A ja, pitao se. Odlučio je da krene u akciju renoviranja nekih stvari u kući na koje dok je Nada bila tu nije obraćao pažnju. U farbari je kupio lepak za drvo i najpre zalepio lajsnu koja je otpala sa starog drvenog ormarića za peškire. Uzgred, primetio je da je pedantno očistila svoj deo, obrisala prašinu i u njemu, verovatno slučajno, u gornjem desnom uglu ostavila malu plavu kesicu sa lavandom koja je snažno mirisala, pomalo crkveno, što ga je navelo da je izbaci u kantu za đubre. Pokušao je zatim da tutkalom zalepi fijoke u noćnom stočiću u spavaćoj sobi, koju je poslednjih petnaest godina jedino on koristio i vredni, staklasti pauci. Međutim za taj posoa bile su pot...

  Voleo je da čita. To mu je pomagalo da ne živi u sadašnjem trenutku. Naučio je slova pre odlaska u školu. Prva knjiga koji je kao dečak od šest godina progutao bila je Stivensonov roman „Ostrvo sa blagom“. Zanimljivo, sada kada o tome razmišlja ima utisak da je sav čovekov život u tom znaku očuvanja… i straha od gubljenja blaga. Način na koji ga je žena ostavila (to je pravi termin) ličio je na stavove francuskih nadrealista Bretona, Elijara, Aragona. Oni su smatrali da je žena posrednica između muškarca i kosmosa. Misli da su u pravu.   Ako je život stigao iz kosmosa onda je kosmos i taj neko u njemu, možda veštačka inteligencija, zaslužna za ideju o seksualnosti kao jedinom načinu stvaranja novog života; kao da su iznenada svemirskom četbotu presahnule ideje. I, sledstveno tome, žena kad ispuni svoju kosmičku ulogo praroditeljice ima pravo da sve te ideje, intuitivno, u skladu sa svojim vaspitanjem, naučenom verom, tradicionalnim metodama kroćenja ženskih bića, ugr...

 (ODLOMAK IZ DUŽE PROZE) Lekarska ordinacija u koju je išao radi kontrole one rane na podlaktici bila je ista ona u koju je odlazio kao mali. Jedina razlika je što je sad bila renovirana, prozori osveženi, zidovi takođe, ali imao je utisak da su sto, ona opasno utešna okrugla drvena stolica na koju su ga uvek terali da sedne i vadili mi bris, ostala nepromenjena. Pomisli, kako stvari umeju da ćutke žive paralelno sa ljudima a da ljudi to nikad ili retko primećuju. Možda je tako i sa paralelnim nizovima smrti i života. Umreš i odeš u paralelu koju niko živ ne primećuje. To ga je radovalo. Počeo je da upražnjava taj efekat bezrazložnog radovanja i, činilo mu se, da deluje. Uostalom, nije mogao ništa da izgubi. Osećao se dobro, ali nije želeo ništa da prepusti slučaju. Promenada se lagano pretvarala u buvljak na koji su posetioci iz lokalnih mesta besramno udarali pečate svog prostakluka. Znao je, ne zna kako, ali znao je, da će posle tog uboda novog vremena – umreti. Zbog toga ...

  (odlomak iz duže proze)     Uvek je imao grižu savesti kada bi morao da posegne za leksiliumom od 6 ili, slabo deletvornim, onim od 3 miligrama. Pretpostavljao je da ti umirujući lekovi dolaze iz skorih ratnih područja. Tamo je za njima velika potražnja. Svetske farmaceutske industrije su znale zašto se ratuje. U pravu je hrišćanska dogma, smatrao je, koja kaže ne prihvataj ništa što na veštački način umanjuje bol. Bol je nešto najbolje u našem životu. Memoari koji nikad neće biti napisani. Strogost usamljenosti u mojim godinama. Razmišlja o tim godinama dok uočava mlade, žustre a već podgojene sveštenike koji se linijom glavne gradske ulice, užurbanim korakom za koji samo oni znaju razlog, šetaju među gomilom sveta. Nepodnošljiva gordost? Šta? Ne gledaju žene.   Ali, grad stvara situacije. Tu smo svi. Oni bez greha, žene sa trzavim očima davne udaje   i mi čiji greh još nije dobio značenje. Potrebno je odupreti se dramatici želje da živiš prev...