MILAN TODOROV: ONA IZ SUPROTNOG SMERA

 (odlomak)

Odavno je poznato da biljke imaju srce, odnosno emocije i da zadrhte kada im se približava čovek sa makazama ili perorezom.

Italijanski botaničar po Stefano Markuso utvrdio je da su biljke inteligentni organizmi.

Koren koji raste u zemlji zaobilazi prepreke i pre nego što dopre do njih.

A ja, pitao se.

Odlučio je da krene u akciju renoviranja nekih stvari u kući na koje dok je Nada bila tu nije obraćao pažnju.

U farbari je kupio lepak za drvo i najpre zalepio lajsnu koja je otpala sa starog drvenog ormarića za peškire. Uzgred, primetio je da je pedantno očistila svoj deo, obrisala prašinu i u njemu, verovatno slučajno, u gornjem desnom uglu ostavila malu plavu kesicu sa lavandom koja je snažno mirisala, pomalo crkveno, što ga je navelo da je izbaci u kantu za đubre.

Pokušao je zatim da tutkalom zalepi fijoke u noćnom stočiću u spavaćoj sobi, koju je poslednjih petnaest godina jedino on koristio i vredni, staklasti pauci. Međutim za taj posoa bile su potrebne četiri ruke. A on je sada imao imao jednu potpuno sposobnu. Druga, ona koju je povredio u Promenadi, sve više ga je bolela, ali ne na mestu uboda, koji se, uzgred rečeno, sad jedva nazirao, nego u ramenu, u ključnoj kosti oko vrata i bol se širila ka vratu i dalje ka glavi.

Ispričao je to svom drugaru, lekaru Melhioru, a ovaj mu je rekao:
„Škripiš, druže. To je krštenica.“

Rekao mu je da ne sere i da se još drži. Uostalom, ja još mogu i hoću, za razliku od tebe.

„A žena?“- pitao je Melhior. – „Šta je sa tvojom ženom?“

„Nadam se da je našla boljeg čoveka od mene. I da je voli, jer ona zaslužuje to.“

„Uostalom, gde je ona?“

„Ne znam. Ali, bilo gde da je neka joj neko kupi buket patuljastih ruža i uvije ih u dizajniranu kopiju starih novina sa dobrim, lažnim vestima.“

Uveče je hodao gradom. Kod Srpskog narodnog pozorišta na onim dozlaboga neudobnim klupama sedeo ulični svirač zapuštenog izgleda i počeo da mu se jada:

„Ja, brate, obožavam Balaševića i volim da pevam  njegove pesme ali ne smem. Ako me neko snimi telefonom i to objavi, tužiže me njegova udovica i onda sam najebao. Je l me razumeš?“

Razumem, rekao je. Ali, izvini, ko ti je taj Balašević.

Tip je zakovrnuo očima.

Idoli, idoli… Bože nikad nisam bio navijač.

U stvari jednom kao dečak jesam. Vozio sam bicikl tada popularne slovenačke marke „Rog“ oko igrališta u školskom dvorištu na kome su rukometašice igrale utakmicu. U jednom trenutku jedna plava, debela hitnula je toliko snažno loptu prema golu da se ona odbila od prečke, udarila ga posred čela i, na opšti smeh publike, oborila u prašinu.

Žao mu je sada što se toliko toga seća. Ona plava devojka je postala vitka, sisata cura i izbegavala ga je na svakom mestu.

Jednom, na školskoj igranci, u završnom razredu, odlučio je da joj priđe i zamoli je za ples.

Bila je okrenuta leđima i kad je blago kucnuo po ramenu a ona se okrenula video je lepo, ali nepoznato lice.

Ta slika pripada davnom bezbrižnom vremenu, ali, osećao je, ima u njoj onoga što se razvija u nevidljivom poretku muško ženskih zavođenja.

Sledeće večeri poslao ja Sandri poruku; Nedostaješ.

Bila je na mreži. Nije odgovorila.

Nije mogao da uradi ama baš ništa.

Jednom, dok su komunicirali, rekla mu je da želi sa njim da priča samo o svakodnevnom životu. Njemu je ta ideja bila nepodnošljiva i opscena. To je značilo da ga je isključila iz saveta interesantnih, po bilo kom osnovu, svojih muškaraca.

Oživljavao je u glavi gomilu žena koje je upoznao u životu kao i onih koje nije upoznao, ali su na svoj način zaslužile da budu uglavljene u njemu.

Plašio se da postaje emocionalni bolnik koji fiktivne likove pretvara u poželjna tela koja potom u njemu izazivaju osećaj seksa kao greha i sramote.

Ipak vreme se lagano odčvoravalo.

Postoje namirnice koje izazivaju bol u telu, čitao je u pseudonaučnim časopisima. To su namirnice koje dolaze iz suprotnog smera, te tako održavaju naše telo na nematerijalan način.

Između.