paradoks

  Ulične borbe su uveliko u toku i niko živ ne zna kako će se to završiti. Ono što je izvesno jeste da nema mogućnosti da budeš dezerter. Jer će te jednostavno, ljupko ili bezobzirno, brutalno ili zanosno, u ime naroda, vrline, vernosti, love, egoizma, veličine  – učiniti nevidljivim i samom sebi nepotrebnim. U banakama, recimo, rade prelepe devojke. Njihova lepota je samo lepota mladosti. Ali, one to ne smeju da znaju. Bar za   sada. Otišao sam, prilično kasno, maltene pred zatvaranje da mi izlistaju, kako se to kaže, promet na računu. Bio sam drugi na redu. Kada je završila sa jednom starom klijentkinjom, očigledno željnom razgovora sa bilo kojim živim ljudskim stvorom, trebalo je da se na displeju pojavi broj koji sam dobio na ulaznom automatu. PO 021. Pogledavao sam na ekran iznad glave, ali broj nije izlazio. Pogledao sam devojku za šalterskim pultom. Nosila je malu plavu punđu i nalakćena ne levu ruku osmehnuta plavim prorezima ispod crnih trepavica razm...

Sutra će, javili su, padavine biti mešovite. Ne znam šta to znači. Kiša i sneg, ili oboje u isto vreme ili vetar sa opiljcima studeni. Možda če padati govna. Đavo bi ga znao. Uostalom, sve je izmešano. Uspeh je udrobljen sa neuspehom. Sreća sa nedaćama. Ljubav sa igrama gladi, ha... I sve je nekako sporo. Kao u ovom gradu koji nema dobro regulisan rad semafora. Sve je po sistemu kreneš i posle nekoliko stotina metara staneš. Trošiš nerve i gorivo. Zagađenje se podrazumeva.Načelnici saobraćajnih uprava se biraju po političkom ključu. Do juče je to bio neki gitarista. Kao da niko nije  čuo čuo za zeleni talas. Vreme je, po meni, retko. Nema ozbiljnih sadržaja. U šoping molu nesnosna buka koju stvara nekakva, na lošu ruku sklepana, mizička banda i pevač koji se tuče sa harmonijom. Deca se okupljaju i puze po podu. Reklamira se turizam u nekoj tuđoj zemlji. Dobro je, mislim, što postoji ta nada u leto. Naročito ovih dana, tačnije noći punog meseca. Posmatram ga iz automobila i stalno m...

  Jeo sam pileća krilca pečena u svinjskoj masti, preostala od ručka i okretao ih na suprotnu stranu od one na kojoj su se belasali mali talasi budućeg ili već sadašnjeg holesterola. Iznošenje ovakvih intimnih detalja ne služi ničemu, ako je neko pomislio tako nešto. To je samo sve veće odsustvo zanimanja za mišljenje drugih o tebi, kažem sebi. Nisam siguran. Nisam siguran ni u mnoge druge naizgled ispravne stvari. Sve to je kao voda koja stiže Dunavom. Velika i mutna. Danas. Poslednji kruzeri su otišli, a da putnici nisu ni zakoračili na zemlju. Znam, jer volim da posmatram ono što se održava na nemogućem. Hod Isusa po vodi. Bogati starci i starice. Čitavo leto gledao sam ih na Ribljoj pijaci kako zastaju i fotografišu jaja,tikvice, luk, dinje ili paprike crvene i zelene. Bilo je u tom njihovom zastajkivanju, u tom malom naporu da podese objektiv kamere ili telefona da bi se načinio snimak koji, garantujem, niko osim njih nikada neće ni pogledati – bilo je, ose...

Najveći ledeni breg na svetu Poznat u nauci o bregovima Ledovima i snegovima pod Imenom A23a Odvojio se od večne zime Antarktika Ali je tri decenije Ostao zaglavljen Za dno okeana Ali sada je ipak krenuo Ledeni breg Ostrvo Bela ajkula Tri puta veća od Njujorka I nastavlja da plovi A da niko ne zna gde I   dokle Isto kao i svi mi. Danas sam u velikom tržnom centru na preterano uglačanom lažnom mermeru našao leptira. Razume se da nije reč živom leptiru, mada i ovaj maše krilima na svaki dah vetra. Leptir je zapravo ukosnica, pomalo kičasta, ali se odmah vidi da je u rad ne njemu uloženo prililčnio truda. Volim da nalazim male, skoro beznačajne stvari. To je kao buđenje iz nekog omamljujućeg i teškog sna. Pronaći tragove života. Led koji je odlučio da, pre nego što se otopi, odnosno ispusti svoju hladnu dušu (ili toplu?) ode u nepoznatom pravcu. Devojka koja nije primetila da joj je iz kose plave (crne?) ispao svilenkasti leptir – ukosnica...

    Astronomi su otkrili retku česticu izuzetno visoke energije koja pada na Zemlju iz naizgled praznog prostora u Svemiru. Nazvali su je Amaterasu, po boginji Sunca u japanskoj mitologiji. Amaterasu. Kakvo ime! Pitaš se Ko daje imena zvezdama? Ko im kumuje? I zašto stalno mislimo da je nešto prazno a onda nas iznenadi sjajem i jačinom? Možda je to samo strah od sopstvene smrti, jer mnoge zvezde koje vidimo su odavno mrtve i to samo svetlost, koja je ipak sporija od života, još putuje ka nama. Ne znam kad sam to pročitao. Znam samo da sam shvatio da je sve u dolasku i odlasku. Moja životna filozofija svodi se na to, rekao sam Marti, da nikada ne ostajem previše dugo na istim mestu.  Martu sam upoznao krajem studija. Bila je čistačica u nekom velikom poreduzeću i usput pisala pesme. Jedne večeri sam slučajno sa nekim drugovima sa studija svratio u gradsku biblioteku na predstavljanje pesnika amatera. Napolju je padala kiša, odmah da kažem tu otrcanu fra...

  Najzad sam pri poslednjem dnevnom svetlu u blizini kuće kod stare napuštene ciglane ugledao lisicu. Prelazila je put prilično smelo, jer još nije pao mrak. Bio sam odustao od ostavljanja hrane na tom mestu misleći da su nju i njene mlade lovci dokrajčili još prošle sezone i sada sam, ugledavši je, doduše bez mladunaca, osetio laku grižnju savesti. Portirnica na ulazu u napuštenu ciglanu se krunila. Poslednja oluja odnela je pola krova. Samonikla stabla u njenom krugu koja su već poodrasla bila su osakaćena. Ipak, bilo je to carstvo šipražja u kome se lako sakriti. Dok su stražnje ulazne kapije bile nezaključane na asfaltu obraslom travom parkirali su kola ljubavnici ostavljajući bele maramice iza protekle noći svuda po dvorištu nekada poznate fabrike opeke. Sećam se sa koliko žara su stari radnici ciglane pre dvadesetak godina popravljali dotrajalu peć za pečenje cigle i činilo se da će sve opet krenuti i ići kao nekada. Ali jednom izgubljena slava se nikad ne vraća. ...

    Svaki korak ka uglancanosti sveta   je pogrešan. Svaki vaš trud da travnjak, recimo, očistite od opalog lišća, još ne sasvim suvog, sa brzo nestajućim tragovima života u njima pogrešan je, jer radite protiv šezdeset i kusur hiljada godina koliko lišće pada ispod drveta i hrani njega i gliste i bubice i ptice i... Sredovečna žena stoji naslonjena na ugao megamarketa. Obučena je u sivi kaput. Postaje sve hladnije. Pored nje je znatno mlađi muškarac sa dve limenke piva. Otvara jednu i pruža joj. „Mi se ne poznajemo dobro“, kaže ona. U stvari, mislim da kaže tako nešto. „Nema veze“,kaže on. „Šta bi promenilo da se poznajemo?“ Zatim jasno čujem kako ona, otpijajući prvi gutljaj, kaže: „Ništa. Ne volim promene.“ Zatim se okreće i gleda u mene. Drži otvorena usta. Lice joj je boje kaputa. Mladi muškarac je pametniji. Ne gubi raspoloženje. Uvek sam voleo te male, olupane gradske prizore pred noć, dok ulazim u prodavnicu da kupim nešto za večeru. I sad ...

  Raduju me sve hladnije noći. Prestao sam čak i da čitam na gradskom portalu raspored sahrana za sutra. Ima vremena. Izađem ispred kuće, gledam vedro nebo i dišem. Život je kao seme.   Rasejava se propadanjem. Zbog toga učestvujem svim snagama, iako imam osećaj da sve vreme držim noge na kočnici. Doduše, još se nisam privikao na novi polovnjak. Stalno mu nalazim zamerke. Recimo, kočnica i pedala za gas su toliko blizu da, pošto imam široko veliko stopalo, kad kočim često istovremeno dodajem gas. Volim ga najviše zato što je beo. Žene koje se posvećuju detaljima kao što su boje donjeg veša, recimo, verovatno se ne bi složile sa mnom. Beli donji veš nema nikakve veze sa nevinošću one male prostitutke u Amsterdamu, o kojoj sam već pričao. Dok sam se belim autom vraćao iz grada nazvao me je čovek iz mog sela koji me nije zvao dvadeset godina. Bio je preterano veseo. Po zvucima koji su dopirali iza shvatio sam da je u većem društvu. Pokušao je da bude nadmen. Pošt...

U  Amsterdamu mala plavuša, nema dvadeset godina, srnećeg pogleda, u belim gaćicama i belom grudnjaku stoji u izlogu. Kvart, u stvari dve ili možda tri ulice zvane Crveni fenjeri. Devojka povremeno ode iza zavese kada se pojavi neki klijent da bi se vrlo brzo vratila, ista kao i pre. Lepa i neizveštčena. Prolazimo. Prijatelj s kojim šetam kaže mi: „Zamisli je na plaži na moru. Da ne znam čime se bavi, sutra bih je oženio.“ I sad, čovek se pita koliko ima tajnih života drugih ljudi i naših tajnih života. Verovatno koliko i mora. I šta je ljubav? Šta je seks? Šta je, da oproste nežnije duše, parenje? Ustalom, naučnici su nedavno sa zaprepašćenjem utvrdili, a na osnovu mnogih autentičnih snimaka da se slepi miševi ne razmnožavaju na klasičan način, odnosno penetracijom i ubacivanjem muškog semena u vulvu ženke slepomišice, ako se to tako zove po novom. Utvrđeno je, naime, da mužjak slepog miša ima nekoliko puta veći penis od ženkine vulve i da uzalud, neki put i po više ...