RECENZIJA

 

SVE NAJBOLJE GODINE

(Milan Todorov: „Najbolje godine“, Adresa, edicija Čas, Novi Sad, 2023.)

 

 

Pisac, rekao bih, svaki pisac, najviše voli da piše u prvom licu jednine. Međutim, to, naravno, ne mora da znači da je tu reč o autoru. Možda samo ponekad i usput. Pišući „Najbolje godine“ Todorov je imao na umu upravo potrebu i pravo pisca da indivudualno postojanje učini univerzalnim i obratno. Možda pritom nije sve rekao. Čini se da je računao kako neretko naglašena nerečenost i namerna tišina  govore jasnijim glasom od ostalih tehnika pisanja.

Okvirna priča o klubu Čarlsa Bukovskog, koji kao ilegalna birtija postoji u malom gradu, poslužila mu je kao transkript  uspomena.

Ali prošli događaji su zapravo epohe, odbosno kolekcija nataloženog vremena u posudi sa peskom i zemljom. To je pisanje sa gusto isprepletenim narativom.

Stoga ova proza, osim guste mreže likova, donosi i svež vazduh poezije u roman, jer se u njoj sve ljulja i  to se ljulja sve vreme između pripadnosti i nepripadnosti društvu. Između raja i pakla su sve naše, poručuje pisac, najbolje godine.

Lik glavnog junaka, usamljenog novinara Predraga Krstića je vedar i nije, kako bi se moglo pretpostaviti, bolesno vezan za nostalgiju.

Naprotiv.

On se, u zrelim godinama, brine za svoje telo, odlazi redovno na plivanje na, takođe, neregulisanu plažu, prisećajući se roditelja, ali i stvarajući, najčešće u imaginaciji, snažne nove ljubavne veze. Ponekad stvarne ali kratkotrajne. Kao trzaj na licu lepe žene u prolazu, koja ga pogleda budeći u njemu nadu i ode svojim neznanim putem.

Grad zauzima posebno mesto u svim Todorovljevim romanima, ali na način izmicanja od njegove zgusnutosti u nervne čvorove savremenog prebrzog toka.

Glavni junak je, stoga, fasciniran crnim poludivljm mačorem zbog koga odlazi svako veče u krčmu uz njenu obalu da bi ga posmatrao. Crni mačor kao metafora strašne i čudne sile zvane smrt i željeno osećanje pripadnosti lebdi u centru ovog dela.

Dok sam sa uživanjem čitao rukopis „Najbolje godine“ neretko sam se prisećao Tišminog, malo poznatog romana „Ženarnik“. I u jednom i u drugom delu je, razume se različitim stilskim postupkom, opisan, vrlo uverljivo i nepatetično, odnos sa nekolikim ženama a sve je to pomešano u svojevrsni dnevnički hibrid koji bi se mogao svesti na krajnje ozbiljnu rečenicu koju svako od nas kaže jednom u životu: „Kako sam dospeo do ovoga?“

Do čega?

Najtačniji odgovor bi bio do onoga šro Englezi zovu „kuga duša“ i njome izazvane žudnje da se slavi život, ta lista mogućih fantazija.

Sjajan roman, stilski besprekorno ostvaren i jezički zategnut između prisile umrtvljenog življenja i čežnje za  ljubavlju zbog  koje čovek ne oseća potrebu da se izvinjava kad je (ako je) pronađe, jer je ona so ljudskog postojanja.

 

Branislav Stojanović