ANTOLOGIJA SRPSKE SATIRIČNE PRIČE (3)

DUŠAN JAGLIKIN
JESTE


Prvo mu jedan reče: jeste. Dođe drugi pa mu reče: nije. Zatim dođoše druga dvojica pa mu rekoše: jeste. Ali onaj isti opet reče: nije. Onda dođe desetina njih, pa stotina, i svi kao jedan rekoše: jeste! A onaj osta jedan jedini pa opet reče: e, nije!
- Jeste!
- Nije!
- Jeste!
- Nije!
I – ubiše onog negatora.
Tako ostadoše sami: učenik u moru učitelja. I onda ga svi, bez izuzetka, učiše: jeste!!!
I tako onaj odraste pod istim vaspitanjem, pa shvativši sve, jednog dana poče i sam da uči: JESTE!
To izazva talas oduševljenja sa velikim olakšanjem, ali im on i sutradan, sav ushićen i sa nesmanjenom žestinom reče:
JESTE! JESTE! JESTE!
- Tako je – pohvališe ga opet.
- Jeste – reče on – ali ja sada više verujem od vas.
JESTE I VIŠE OD TOGA!
- Jeste, znamo – rekoše mu najzad – pa mi smo te tome i naučili.
- Da! Ali, bio je tu jedan koji je govorio: nije! Dajte mi njega. Bio je tu jedan...
- Bio pa otišao.
Nije verovao da ga nema. On ućuta pa se duboko zamisli.
- A šta će mi nauk ako nemam kome da ga dam – reče posle trećeg dana. – Ja moram onoga da nađem. Onoga što je govorio: NIJE! A nije znao da JESTE! A jeste i više od toga!
Ja moram za njim.