MILAN TODOROV: KENIJA, KENIJA

Bilo je to ovako. Šetao sam besciljno velikim tržnim centrom kad sam ugledao tog čoveka. Išao je golih nogu u preširokim belim kožnim papučama. Na sebi je imao široke pantalone koje su dosezale tek malo ispod kolena. Obučen je bio u drečavo crvenu majicu. I bio je crn da crnje ne može biti. I smešio se svima dok je fotografisao svet oko sebe i slike slao nekom nepoznatom. Možda devojci u njegovoj dalekoj zemlji. Nema potrebe da sad kažem da je Crnac.

Sreli smo se u tom špartanju po pretoplim molovima nekoliko puta. Najzad se zaustavismo jedan ispred drugog.

Upitah ga na srpskom odakle je. Nigerija, rekoh pokušavajući da pogodim. Tada je shvatio pitanje i gledajući me prodorno u oči veselo odgovorio: -Kenija, Kenija.

Rekoh mu, sada na svom oskudnom engleskom da mi se to sviđa, ta njegova zemlja sunca i jednostavnosti. On se savi u pozu boksera i poče da zamahuje rukama, podiže ih i spušta veoma brzo, čas povijen u struku maltene do zemlje čas teatralno i energično uspravan što je svakako zahtevalo mnogo veštine pominjući u predasima obližnju sportsku halu, odnosno novosadski SPENS.

Pretpostavio sam da se tamo održava neko takmičenje u boksu.

Onda me je pokretima tela i ruke u kojoj je držao mobilni telefon zamolio za zajednički snimak.

Pristao sam vrlo rado. Čak smo se zagrlili. Pokazao mi je snimak. On crn kao ugalj sa belim zubima isto takvim beonjačama, ja nasmejan sa ovalnim licem koje mi pocrveni kad se uzbudim a naročito loše izgledam u filterima koje te za sada još nesavršene kamere u telefonima imaju.

Posle toga svako je otišao svojim putem i više ga nisam video.

Razmišljao sam o tom magnetu pri susretu koji nas je spojio.

Šta je to?

Setio sam se jedne davne slike iz, pamtim godinu, 1961 načinjene u fabričkom restoranu prilikom dočeka Nove godine. Fabrika se zvala Kulpin i prerađivala je voće i povrće sa vojvođanskih polja dok je nisu ugasili. Moj otac je radio u njoj kao blagajnik. I tako je uspeo da dobije sto za četiri osobe na tom dočeku. Na slici načinjenoj tom prilikom su moja majka, moj otac, moj ujak i crn, neverovatno crn Crnac koji je, posle ću saznati, studirao poljoprivredu kao i moj ujak. Bili su čak cimeri u sobi u studentskom domu, koji se u to vreme nalazio na varadinskoj tvrđavi, tik uz glamurozne Titove apartmane u hotelu koji se sada, ko zna zašto, zove Leopold.

Okupljeni za istim stolom, oko ideje da će svet sutra biti bolji,da će daleke zemlje biti bliže, da neće biti gladnih ni ovde ni u Africi (a posluženje beše praseća glava i plećka sa krompir salatom plus pivo, što je takođe zabeleženo na toj crno beloj slici) delovali su, sada kad se toga prisećam, kao mozaik detalja koji bi trebalo da vode u prisutnost ali bila je to linearna a ne kružna prisutnost.

A u liniji ravnodušne prisutnosti stvari izgledaju drugačije. Osećanja su tu. Međutim slika je zamrznuta.

Moja majka se smeje a već naredne godine se razbolela i morala je hitno da bude operisana.

Otac ju je, posle nesnosnih bolova u stomaku, odveo u petrovaradinsku Vojnu bolnicu i tamo su, sklupčani na nekoj klupici i preplašeni čekali skoro sat vremena u hodniku dok se nije pojavio jedan dobar čovek, lekar, hirurg i videvši ih sasvim bespomoćne i prepuštene nekim silama koje vladaju životom i smrću, da će se on pobrinuti za majku a da otac može mirno da ode kući i bude sa decom

Tako je i bilo. I sve se dobro završilo.

Ne znam šta se te godine koju su zajedno dočekali sa najlepšim željama i čestitkama dešavalo sa crncem koji je u okviru Titovih ideja o zajednici nesvrstanih studirao i družio se sa ujakom i mojim roditeljima, kratko, samo tu jednu noć.

Verovatno je završio Poljoprivredni fakultet i vratio se u svoju zemlju.

Voleo bih da je to bila Kenija ili, možda, Nigerija ili Patet Laos ili…

Zašto, pitao sam se kad sam se vratio svom domu.

Tamo je uvek leto. Ovde je sve više zime i to ne samo one uobičajene, klimatske.

Zašto sam se setio slike iz daleke prošlosti?

Moja svest ne može da se probije kroz vremena prošla u kojima je bilo ćutanja, bezglasnog razgledanja fotografije dočeka Nove godine sa smešnim romantičnim nadanjima koja se uvek vezuju za srećne prošle trenutke a sada su bile nade da su tu, ako ne baš na slici, a ono iza nje, jeleni na zaleđenom polju na koje pada smirujuća magla buduće sreće u novom vremenu.

Zašto sam propustio priliku da Kenijcu dam svoj imejl da bi mogao da mi prosledi zajedničku sliku?

Ne znam.

Bio je to mali događaj. Nastavio sam šetnju. Retko bi naišao neki poznanik iz starih dana. Ljudi se sve više ogrću maglom usamljenosti.

Kad sretnem nekog, ne mora to da bude iz moje generacije, može da bude sa posla ili iz nekih javnih skupova ili, u poslednje vreme, društvenih mreža, oboje se uvek trgnemo. Često prećutimo pozdrav. Izostaje uobičajena građanska radoznalost pri kojoj smo se nekad pitali kako smo, kako porodica, kako zdravlje. O rukovanju da i ne govorim. Želim da kažem, mada ne mislim da je to opravdanje, da sam ja na takav odnos sa svojim starim svetom dobrovoljno pristao jer sam se plašio razočarenja kojih je bilo i u mojim mladim danima a, bojao sam se, da će ih sada, kada se trudim da što manje budem prisutan pojavno, biti toliko da to ne bih mogao da podnesem.

Iste večeri na istom mestu sreo sam još dva kenijska boksera. Jedan mi se smešio jednostavno, čak je pokazao uzdignut prst kao u smajliju. Ličio je kao i onaj prvi na vrlo spretnog cirkuskog artistu, na veselog klovna koji u ringu skakućući s noge na nagu, ume toliko da izmori protivnika da ovaj padne od sopstvenog udarca u prazno.

Onaj drugi, sa njim, bio je tipičan crni bokser, oblog lica, spljoštenog nosa, očiju sitnih, razgojenog tela i hodao je široko.

Bio je sušta suprotnost onoj dvojici kenijskih boksera lake kategorije, te onom prvom, i sam začuđen svojim gestom, jer ga dugo nisam učinio otpozdravih na isti, veseli, prijateljskim smehom zaogrnut način.

Ti mladi bokseri tamne orahove kože bili su željni novog sveta, kao i ja, i pošto, očigledno, nisu imali novca za lepe i skupe zapadne stvari u prodavnicama poput Zare ili Legend ili Bulova – ponašali su se po iskustvu njihovih predaka: radovali su se, ali su se , pretpostavljam, plašili da će ih novi svet, zanimljiv kao što je zanimljivo sve nedosegnuto, na svoj način pokoriti.

Moraće da budu prilagodljivi u svom karakteru i osećaju nauštrb prirodne iskrenosti i otvorenosti, a onda se setih sebe. U situacijama kada je trebalo da budem elastičan i pristupačan, ja sam, često, bio svoj neprijatelj.

Kenijske boksere više nisam video. Pretpostavljam da ih neću nikada više sresti.

Nisam se raspitivao ni kako su prošlo na turniru.

To bi bilo nepotrebno i previše kasno da bismo razjasnili sličnosti svojih, na trenutak pronađenih, srećnih epizoda u ovom životu.

Svako, uostalom, ide za svojom sudbinom.