RATKO DANGUBIĆ: JESEN U TREBINJU

I.
Pod platanskim krošnjama senke se zadržavaju,
spori plesači večernjeg vazduha.
Stolovi kafana povlače se jedan po jedan,
kao dahovi iz pluća što klonu.
Čovek koji je mislio da čeka —
nekoga, ljubav, sećanje —
već je ispio rakiju, kafu,
a osmeh mu i dalje igra na usnama,
kao plima što ne ume da se povuče.

Pijaca sija — smokve, šljive, breskve,
svaki plod poljupcem obasjan,
previše blag da bi bio od ovoga sveta.
Venci belog luka vise kao bledi meseci,
da rasteraju bolest, zavist i tugu.
Iz manastira dopire šapat psalama,
monasi skupljaju grožđe kao svete slogove,
dok masline, u vetru drhtave,
čuvaju mudrost stoleća
u svojim srebrnim listovima.

II.
A on — stranac u sopstvenom rodnom gradu —
hoda pijacom, ne vidi stvari nego otkrivenja.
Svaka smokva himna,
svaka pletenica luka tajna pesma.

Zrenje nije propadanje, uči,
niti proba smrti.
Zrenje je život što udiše sebe,
uzdah koji bira radost.

Smeje se s decom što senke bacaju po kamenu,
kupuje breskvu iz ruke udovice,
i seda tamo gde je nekad čekao prijatelja
koji nikad nije došao.
Zima stoji na pragu,
ali jesen još igra, još se smeje,
još razbacuje svoje zlatne i crvene haljine
po terasama Trebinja.

III.
Na ivici česme,
čuje kapljice kako padaju kao vekovi što se lome.
Pita se:
Jesam li ikad ovim očima gledao ovaj grad?
Lica starica kao osvetljeni rukopisi,
kameni zidovi blistaju žarom
što odbija da se ugasi,
a reka nosi tajne
iz jednog stoleća u drugo.

Dečak s korpom šljiva pozdravlja ga.
Uzvraća mu osmeh, misleći:
I ako sve nestane —
ovaj miris, ova boja, ovaj smeh —
otkucaj ovog trenutka ostaće,
nedodirnut gubitkom i vremenom.

IV.
Glasovi se dižu:
„Jesi li probao sir?“ pita starac prodavac.
„Ukus priča u soli pritisnutih.“
„A vino?“ kaže drugi,
„himna u svakoj kapi.“
Devojka mu nudi grozd,
ali on više voli kako se svetlost
lomi kroz krošnje iznad.

Starac, sedeći kao kamen, mrmlja:
„Ovaj grad sve pamti —
naše ljubavi, izdaje, zaboravljene molitve.“
A žena mu odgovara:
„Pamti čak i tišinu.“

V.
Veče se savija.
Iz senke crkve izlazi drug iz mladosti,
utvara fudbalskih igara i prvih priznanja.
„Ovde?“ pita drug.
„Da,“ kaže, „grad je isti —
samo su moje oči druge.“
Hodaju zajedno kroz pijacu,
i svaki plod, svaka maslina,
postaju relikvija i obećanje,
priča o opstanku.

VI.
U Tvrdošu monasi sabiraju grožđe,
dok vetar nosi šapate drevnih zaveta.
Svaki kamen kazuje priču —
o krvi, o pesmi, o vinogradima što su vera orala.
Sam grad je palimpsest,
sloj po sloj nežnosti i bola.

I još pevaju deca.
I još klimaju starci.
I još Trebinje diše svoju himnu —
ne mesto,
već dušu.

VII.
Sunce klizi iza brda.
Jesen šapuće:
Zaboravi smrt, zaboravi teret godina.
Ovaj dah, ovaj smeh, ovaj sjaj —
večnost su dovoljna.

A on — čovek, hodočasnik, pesnik —
stoji i zna:
Život nije samo trajati,
nego sazreti, kao plod
koga poslednja svetlost ljubi.
Trebinje nije grad,
već čarolija,
satkana od kamena, senke i pesme reke.

Kad Zima dođe,
ostaće šapat.