RATKO DANGUBIĆ
ODLAZAK U GRADSKI PARK
Ja uglavnom ćutim, slušam, a volim da pričam samo o politici ili ko je gde šta ukrao. Malo jedem i prilično sam smršao. To je zato što si bolestan, rekla je tetka Angelina. Nedavno sam počeo da tražim i uzroke poremećaja u svom organizmu: moguće je da je ovde nešto vezano i s tim što ja volim da maštam. Dugo sam prelistavao i jedan stari udžbenik iz medicine, prilično iscepan. Danas sam, nakon dužeg vremena, izašao iz kuće, i pravo u Gradski park. Uplašilo me je u kući jedno: neko je iz sobe u koju sam mogao da uđem iz trpezarije zatvorio vrata ormanom. Podigao sam glavu: bledoplavo nebo lepo se videlo kroz granje stoletnih hrastova. U parku je bilo i nekako veselo: patke i labudovi su klizili po vodi malog jezera, jedan arlekin se valjao po travi, i deca su šljunkom, pripremljenim za betoniranje staza, razbijala stakla na jednoj kućici u kojoj Gradsko zelenilo drži alat za uređenje parka. Kao da je ovaj izlazak u park bio od velikog značaja za promenu moga raspoloženja: a u našim parkovima se obično umire od dosade, ako ne želite da gledate kako se maze zaljubljeni i penzioneri hrane golubove. No, ne mogu se sve stvari objasniti odjednom: uvek se nešto može kazati i kasnije. Ja volim da citiram jednog mudraca iz Gajdobre: Postoje razgovri za vreme kojih nije dostojno da se puši. U listu Dnevnik, sećam se, prošle godine bila je vest da su na klupi u Gradskom parku našli ohlađenog, hoću da kažem leš, Iliju Gavrilova, a bilo mi je jedva sto i sedam godina. Jedno vreme sam ja mislio da sam smršao zbog neprestanpog razmišljanja, jer i mozak jede energiju. O tome bi se moglo da priča detaljno. Ja volim da razmišljam samo o lepim stvarima, jer se bojim da mi ružne stvari ne dođu u snove. U parku sam se nabo proletos na ekser, zbog čega sam morao da uzmem lek protiv trovanja. Glupost ne zna za godine, rekla je tetka Angelina. Toga dana u parku sam imao baš sreće: u njemu sam sreo izabranicu svoga života, koja me je odvela do bolnice. Nije htela ranije ni da me pogleda, sudbina. Najviše vremena sada provodim u igri s našim kučićima, u prikupljanju glista za pecanje: čuvam snagu za ono što ne nameravam da radim.
Нема коментара:
Постави коментар