RATKO DANGUBIĆ
JARAC KOJI LETI
Njih dvojica su išli drumom, prem fabrici kožne galanterije Merkur. Onaj viši je profesora Majstorova tapkao po ramenu, kao da mu nešto odobrava. Razgovarali su glasno i, reklo bi se, vatreno. Onaj viši je o nečemu glasno razmišljao: Zbog čega vetar menja pravac? Majstorov je mu objašnjavao kako je nekada on voleo da proučava vešanja na litografijama starih majstora slikarstva iz Evrope, i usne su mu se osmehivale čemernim osmehom, a duboko u očima mu se olgedala tuga. Onaj viši, očigledno tek pristigao u Palanku, sada reče: Lepo je ovde kod vas. Majstorov je sutra nameravao u Novi Sad, da drži predavanje na fakulltetu nekih lepih umetnosti, a pridošlica ga je zadržavao, i oduzimao mu vreme koje je odvojio da se pripremi za slušaoce u punom amfiteatru. I kao u kakvom snu, pored trema, u dvorištu kuće Majstorova, lebdeleo je paperje, poput guščijeg. Kuća Majstorva je blizu Velike pijace. Prema tremu su se, otkuda oni tu, primicala i dva starca slična anđelima, sa belim rukavima na crnim kaputima: došli su, kažu, kod Majstorova da izvrše pretres, a da ne znaju koju stvar traže. Toga dana u kući Majstorova bilo je, zaista, nekakve zagonetne gužve i sve je delovalo neočekivano. Majstorov je, kada je ostao sam sa starcima, uzdahnuo. Majstorov se, on zna zašto, skinuo, onda, potpuno go. Dva starca nalik na anđele nisu gledala u njega, već onu, u Palanci svim poznatu, sliku urađenu nekada na vlažnom malteru, na onom jedinom zidu na trema, i ponašali su se kao da Majstorova i nema: na slici je onaj satir, jarac koji leti. Majstorov je stavio šešir na stidno mesto i povukao se u hodnik, gde, kad ugleda u ogledalu na ramenima konjsku glavu, pade mrtav. Policija, kažu, ovde nije imala posla. Od svanuća do smrti, stajalo je u izveštaju inspektora Ilijina, Majstorov je delovalo nervozan i izgubljen, koprcao se u nekoj mreži neobičnih događaja. Visokog pridošlicu i starce u izveštaju nisu ni pomenuti: uloga im je takva.
Нема коментара:
Постави коментар