SAVREMENA SRPSKA PRIČA (86)

RATKO DANGUBIĆ
KUVARICA I JEVREM



Po gradu su se nudili ogromni bilbordi, posmatrao ih je kroz staklo na autobusu, nalik su mu na unakažene sportske terena, sa njih su se kezili budući presednik države, gradonačelnik ili kakav ministar. Po mrklom mraku, negde iza deset, umorni Jevrem se vratio zadnjim autobusom, linijom broj 2, iz livnice u svoj stan na sedmom spratu oblakodera. Izuo se pred vratima i uneo cipele u ruci. Bio je umoran, i ne mnogo gladan. Popodne mu je proteklo vrlo surovo: za vreme njegove, druge smene u hali se dogodila nesreća. Pomoćnik kalupara, neki Dragan iz Futoga, prosuo je topljeno gvožđe sebi po cipelama; jedva, ako Bog da, da mu sačuvaju noge. Nekako su havarije u livnici učestale. Jureći za profitom, u komunizmu se zvao norma, gazda je od radnika tražio da ne idu na bolovanje. Dragan je danas, rekao mu je nadzornik, radio bolestan. Tamo gde je on stradao, sutra ubacuju nekog drugog, rekli bi Jevremovi ragbisti, s rezervne klupe. U Jevremovom stanu je mirno, pusto od kada se razveo od Draginje. Koliko juče, a proteklo je dosta vode mutnim Dunavom, ona je ovde imala svoj red i nered. Salama od koje je izrezao kolutove za ručak u livnici, ostala je na masnoj dasci, nije je vratio na hladno; mora da je baci, kao i raspolućen luk. Nekako mu se ni sada nije otvarao frižider. Ne, nije imao volje da sedne i jede. Ni noćas nema kome da kaže da je hladan pasuj preslan, da je salata slabo zauljena. Sve mu je, uopšte, govorilo da je on bedan slučaj, luzer. Nikada nije voleo sam sebi da sprema jelo. Njegov mozak se užasava na pomisao da on mora da ovako traje do sudnjeg dana. Danas je, pogledao je na zidni kalendare livnice, puna godina kako ga je Draginja napustila i odselila kod sestre u Berlin. Nekako su mu oči tužno sevnule. Uzeo je flašu crnog vina da obeleži datum, ne bez ironije, nazdravio je s punom čašom ikoni Svetog Nikole. Na stolu je ležao poziv za glasanje, nije siguran treba li da glasa sutra. Sa gornjeg sprata čula se prejaka, moderna muzika. Ne skidajući se, kupao se u livnici, pružio se po nameštenom krevetu u farmerkama i duksu. Svuda po sobi ima praznih boca od vina; rekao je sebi da mora sutra da ih skupi i baci u kontejner. Pre nego ga je oborio san, setio se vezene kuvarice, na nju su ga podsetii ovi mnogobrojni bilbordi po gradu, one s plavim i crvenim koncem, koju je Draginja donela u miraz, a nekada je stajala iznad električnog šporeta, sa onim poznatim rečima: Kuvarice, manje zbori, da ti jelo ne zagori.