Treba pokazati
inicijativu, misiju i viziju. Biti proaktivan. Jedn posao nije dovoljan. Jer,
vidi o čemu se radi: dok ja radim u fabrici 10h, ja paralelno, preko bubice, pričam s čovekom
kojem prodajem neku diskontnu robu. U fabrici idem na bonuse i prekomerni rad
pa nekad odrapim i dvanaest sati. Radim subotom a ponekad i nedeljom, kad me
pripuste. Pa onda, čim izađem iz fabrike, ja odem kući ispišam se dobro (u
firmi ne idem u vece) pa pravac na gradilište gde radim kao čuvar. Tamo ne
spavam ko neki već vredno učim iz udžbenika “menadžment u firmi” kao i iz druge
knjige “Engleski u sto lekcija”. Deci kad dođem ujutru kažerm zdravo jer je
red, pomazim ih po kosi, poljubim ženu pa pravac na posao. Oni nisu dokoni-deca
u školu pa nazad kući, da s mamom štrikaju kape i šalove. To je naš privatni
biznis “Pufnasta maca”. Nakon štrikanja kapa i šalova-pravi se turšija. To je
naš privatni biznis “Veseli krastavac”.
Nakon turšije, odlaze da čiste po okolnim zgradama. Spavaju u proseku
četiri do pet sati. Šta imaju da spavaju sad? Spavaće kad odu u penziju. Ja dok
se vraćam kući na mobilnom prelistavam oglase za posao. Ne predajem se jer,
uprkos mojim najboljim željama i borbenom duhu, konstantno dobijam odgovore kao
“poštovani, pročitali smo vaš CV ali smo nažalost morali da se odlučimo za
drugog kandidata..:” Puko sam silne pare, govorim engleski ko kraljica
Elizabeta, dobio sam licencu za menadžerisanje i s tim , rekli bi neki, mogu da
se slikam ali ja se ne predajem. Usavršavam se. Na gradilištu vežbam, radim sklekove,
u odličnoj sam formi, prijaviću se da budem telohranitelj iako sam odavno
prešao pedesetu i visok sam 165 cm. Ali, bitno je da imam inicijativu, misiju,
viziju. Da sam proaktivan. Provalio sam da me žena vara. Bilo je to pre neki
dan. Jednostavno, video sam da izlazi iz stana Đurđevića, samca koji živi na
trećem spratu. Nosila je bade mantil. Videla me je i ja nju. Nisam joj napravio
scenu. Posesivnost je za balkanoide. Ionako nismo stigli da se spojimo
poslednjih godinu dana. Nema veze, seksaćemo se kad odemo u penziju. Ne jedno s
drugim ali, s nekim. Ona se s nekim sigurno seksa. Ja sam ponekad pomalo
potišen, nekad zaspim u prevozu il na klupi, al nakratko. Uspeh je bitan,
zarada. Smejem se malo, ne pijem ne pušim, na one stvari retko kad i pomislim ali nema
veze. Uspeh se računa a do penzije je daleko. Zapravo, šta će ti penzija? Tu
samo nešto odmaraš, kukaš, smrdiš. Radiš bre dok si živ. Zato i propadaš, zato što si lenj kao naš narod. Evo, ja i nedeljom radim. Nedeljom
prodajem onu diskontnu robu. Ispred marketa, klupa levo. Inače, ja ne mogu da
razumem one lenčuge koje rade samo jedan posao. Koje ne znaju da se snađu kao
ja. Koje vikendom jure za decom po parkovima. Koje su u minusu svakog meseca a
ne ko mi-pet milki u plusu. Ali, ne može svako imati misiju, viziju, agilnost i
aktivnost. I biti proaktivan.
(Aleksandar Novaković je mladi dramski pisac iz Beograda. Ovo je negova prva priča u Paradoksu)
Нема коментара:
Постави коментар