Vest da je Kroka smenjen čuo sam tek
u ponedeljak. To nimalo nije čudno. Smene su se obično dešavale početkom
vikenda kada su ljudi zabavljeni planiranjem odmora sa porodicom. Mogućnost
masovne pobune zbog Kroke je isključena. Niko ga nije voleo. Ipak, morali su da
ga poštuju. U dnu svojih malih krmećih zenica.
Kroka se, pak, povukao u vikendicu na
Dunavu ne javljajući se nikome. U redakciji su bili zadovoljni. Neće im praviti
probleme. Još jedan neposlušni je elegantno odstranjen.
U prokletoj vikendici čiji je tihi
očajnički mir upotpunjavalo šljapkanje, Kroka leži na leđima na drvenom podu
prepušten debeloj crnoj devojci koja ga uzjahuje dok joj se velike dojke kao
baloni sudaraju sa Krokinim zatvorenim očima.
Više mu se uopšte ne diže. Pijan je.
Mrak je pao u podne. Oseća samo da je za njega igra završena. U stvari, oseća
da su ga izigrali. Nije očajan, nije čak ni tužan. Bilo je pitanje dana kada će
se to dogoditi. Po glavi prebire razloge za smenu i ne može da utvrdi nijedan
konkretan. Pisao je malo i retko. Poslednjih godina nije napisao nijedan redak.
Uređivao je najpre spoljnu politiku, zatim unutrašnju, pa gradsku rubriku i
najzad rubriku feljtona. Tu tek nije moglo bilo šta da mu se zameri.
Devojka je zastala i pita ga da li je
sve u redu.
„Samo
nastavi“ – kaže joj ne otvarajući oči. Vonj parenja, oštar i kiselkast para
mu nozdrve.
Postepeno shvata da su ga odstranili
iz predostrožnosti. On je bio samo jedan urednik koji se nije javno
suprotstavljao nego je samo gunđao i kao hodajuća grudva buduće lavine gneva
izazivao podozrenje po hodnicima.
Znao je šta sledi. Očekuju da se posle
nekoliko dana pojavi u redakciji i da ih, sve hodajući uza zid, pogleda u oči.
Neki će da kriju pogled, ali većina će
mu se smejuljiti u lice. To je poznata redaksijska patetika. Pojaviće se neka
dobra ženska duša koja zna da se ranjena riba lovi najlakše. Biće to anđeo
sklon padu. Pakleni anđeo.
Tako mi i treba, pomisli. Sad ću morati
da podnosim samilost onih koje sam prezirao.
U sledećem trenutku pomisli da se
nikad više neće vratiti u taj zoološki vrt. Ali, od čega će živeti? Šta će biti
sa ovim malim ružičastim rupicama koje mu devojka navlači na lice?
Štaviše, lišen pažnje malih
novinarskih ulizica, kojih je puna redakcija, on zna da će umreti. Možda bi
trebalo da telefonira. Toliko se gadio telefonskih poziva. Traži telefon.
„Beži,
skidaj se s mene. Da te više moje oči ne vide. Ostavi telefon, kad ti kažem.“
Devojka je uplašena, ali intuitivno
oseća da problem nije u njoj. On u njenim očima pak vidi da više nije urednik
koji može da plaća honorare kolike i kome hoće.
„Znaš…ne znaš ti ništa. Ja nikad nisam
tuđi dinar… Nikad…razumeš.“
Ona se ne pretvara da razume. Sad
joj to više nije ni važno. Ona se više ne zanima za ovog starca. Balon se
izduvao. Mali ružičasti balon sa ružičastom rupicom.
Ali, on o njoj više ne razmišlja. Najteže mu sad pada pomisao na
uredničku sobu. Ostavio je neke lične stvari tamo. Neke olovke, pisma, lule,
duvan, boce pića u ormanu. I jastuče za ispod guzice. Sve više ga je bolela
kičma i kad mu je sekretarica ponudila šareno jastuče on je primio bez
razmišljanja. Može da zamisli kako će se njegov naslednik na tom mestu
naslađivati činjenicom da je ofis pretvorio u privatni stan. Mogao bi da nazove
sekretaricu i kaže joj da skloni to smešno jastuče. Ali, sad je kasno. U redakciji
je uvek vladala oskudica prostora. Novi je jedva dočekao da uvali svoje dupe u kancelariju. Vesti ne trpe odlaganja.
Ispašće bolesni nastrani starac. Svi će pričati o njegovom jastučetu. Niko o
njegovim stavovima. Ostaće upamćen po miderluku. Kao obesni a nemoćni turski
paša. Čim se otrezni ili bar dovde svoju fasadu u kakav takav red, ide u desk
da im se najebe keve. Nije ni slutio da se vreme prevrnulo kao voda i da u tom
novom, stalno dolazećem vremenu više ne postoje autoriteti nego će se borba, pa
čak i njegova, od sada voditi za goli život. Kakvi mediji, kakvi bakrači!
(odlomak iz romana u nastajanju "CENZURISANJE PATRIJARHA")
Нема коментара:
Постави коментар