Još pamtim mesto na kome leži potonuli brod. Potonuo je pre pedesetak godina. I nije bio brod, nego šlep. Zar nije to isto? Imao je i belu kabinu iznad zadnje kobilice koja se veselo izdizala iznad peska i mlake vode koja ga je postepeno gutala. Otkriću vam tajnu. Nalazi se tik pored podvožnjaka ispod brze pruge. Video sam čoveka koji je iz utrobe šlepa vadio dobre somčiće.
Naravno da sada tog broda
nema. Ima na tom mestu peska sve više. Prepravljena plovila Jugoslovenskog
rečnog brodarstva neumorno zasipaju to mesto dunavskim talogom, kameenčićima,
račićima, pužićima i peskom. Sada je tu, iznad starog šlepa, čitavo brdo toga.
Grade se novi putevi. Dobro će doći graditeljma.
Geološki slojevi oduvek su
sahranjivali civilizacije. Ko bi se trudio da otkopava stari dunavski šlep?
Ali, ko zna. Možda jednog
lepog dana. Postoji sajla za vezivanje, koja još plazi od stuba na njegovoj
truloj palubi. Vezana je za neko drvo. Njegovo stablo još nije posečeno i drvo
raste u visinu naginjući se ka brodu sve vidljivije.
Steva Lađar, komšija kome
je supruga našla šarene ženske gaćice u pijanom džepu, odavno nije među nama.
Kad joj je rekao da je
pokušao da pobegne sa vlasnicom tih gaćica ona mu je sve oprostila.
Ne, nije shvatila njegovu
potrebu za bekstvom. Mislila je na sebe. Samu u staračkom domu. I držala se
njega kao davljenik slamke, do kraja.
Ali, šta je sa tolikim
ženama (na svetu je trenutno oko 5 procenata žena više nego muškaraca, a na to
niko ne misli kad se priča o muškom grehu!) kojima je taj mornar bio patološki
(da li to postoji?) omamljen?
Da li se žene, kad prođe vreme u kome su muškarci njima opsednuti, pretvaraju u
sedefne školjke na dnu neke reke?
Koja će reka, koje će more
prekriti tragove koje želite da pometete u vašem životu?
Kompjuter sve pamti. Internet sve čuva.
Nema tajnih poruka.
Pošalji mi sliku, onako,
znaš.
Rastegnuto ćutanje.
Hvala ti puno.
Pravilno je mnogo.
U svakom slučaju ti hvala.
Samo bez ironije.
Sve je to borba protiv
provincije.
A provincija je uređena
kao mali talasi.
Nekadašnje ulice su budući talasi.
Ako je već tako onda su
sve te stvari još žive, samo su nevidljive.
Kondom u novčaniku u šezdesetim.
Iznenađenja su uvek
moguća.
Poput opojnog jezika u
uhu, na radijskoj, novinarskoj zabavi, a da niko ne vidi.
Šta je to što ne
dozvoljava potpuno postojanje naših osećanja?
Monogamija?
Pa uvek je bilo tako. I to
nije smetalo.
Ipak, spopadaju me
neobične misli. Da li je sve to običan nesporazum.
Ređam činjenice u
polusvesnom stanju.
Sedeo sam za stolom sa
društvom različitim. Muško i žensko. Slavili smo nešto jako važno. Ne sećam se
šta. Bilo je ića i pića. Puni sto. Sedeo sam a sunčeva svetlost koja je
jenjavala padala mi je iza lika. Iskoristila si tu varku. Ne, nemoj da poričeš.
Nemoj da opet štipam sebe.
Jesi.
Pivo nije najbolji izbor. Neka
žestina možda?
Pretoplo je. Glupi Avgust
je.
Da li je ovo neka opomena?
Opomena, pita, zbog čega?
Zbog požude.
Kakve požude?
Pomišljao si na takve
stvari. Potisnute misli i samotnički uzdasi… Ne pretvaraj se.
Ah, ti si još u domenu
spoljašnjeg.
Jesi mutav?
Ne.
Onda ćuti.
Jezik još skače po mom
uhu. Šta ćemo sad?
Ti popi otrov. Najbolje
čaj od lijandera.
A ti?
Nemoj se opterećivati tim
stvarima.
Нема коментара:
Постави коментар