Odavno
me neko nije tako i toliko raznežio kao Julijana Silver.
Upravo
sam izašao iz naše stare, sada prazne kuće, ušao u automobil, vezao pojas i
startovao ga. U retrovizoru sam video dve vremešne žene. Mlađa se poštapala
nekom hodalicom sa stopom u obliku ljudske noge. Druga, znatno starija i
mršavija išla je brižno uz nju pogledavajući okolo i nešto objašnjavajući onoj
drugoj. Zastale su ispred ulaznih vrata moje porodične kuće. Na metalnim
vratima pre koji minut sam zalepio ceduljicu na kojoj sam napisao stanje
strujomera, višu i nižu tarifu. One su se prosto upinjale da pročitaju šta na
papiru piše. Otvorio sam prozor automobila i upitao ih kako im mogu pomoći.
Starija
žena, koja je slabije čula, prišla je bliže. Pitala me je da li znam ko tu sada
stanuje. Rekao sam joj: niko.
Nije
mogla da sakrije iznenađenje.
Kako
niko?
Ja
sam ovde kao podstanarka stanovala pre šezdeset i jednu godinu.
U
razgovor se umešala i druga osoba.
Mama
je želela da pre nego što umre još jednom vidi kuću u kojoj je živela boraveći
prvi put u Novom Sadu.
Gde
živite sada, pitao sam ih.
Mama
i ja smo u Americi.
Nisam
znao šta da kažem.
Hvala
vam što ste zastali, rekla je mama.
Ćerka
je klimnula glavom.
Okrenule
su opet ka Molinarijevom parku. Ja sam kolima sporo, vrlo sporo prolazio pored
njih. Želeo sam da zaustavim taj trenutak. Ali, to nije bilo moguće.
Dan
pre toga sam na benzinskoj pumpi, puneći rezervoar svog dizel automobila,
smušen kakav sam, umesto dizela u njega sipao desetak litara benzina. To je,
kad se radi o novijim automobilima, katastrofa. Međutim ovo je stari dobri
Berlingo. Dosuo sam još četrdeset litara onog najgoreg, kamionskog dizela i
odjezdio.
Za
sada je sve u najboljem redu. Jedino ti trenuci… Ti trenuci koji provlače
beskrajnu nit života, onog prošlog, sadanjeg i budućeg umnožavaju moje ovozemaljsko
putovanje a da je ne znam kako i kuda me vode.
Ko
krmani mojom senkom iza i ispred mene?
Gospođa
Julija Silver i njena toplodušna ćerka koja se tako bolno kretala starim putevima
njene mame. Putevima o kojima ne znam ništa. Putevima koji su nju uzdigli i
najposle odveli u veliki svet.
Moj
otac… Rekla je: Tu je živeo neki čovek iz Kikinde.
Gospođo
Silver, ja sam sin tog čoveka.
Video
sam joj suzu u oku. Mada, možda mi se učinilo. Možda sam želeo tu suzu u bilo
čijem oku.
Ali,
vraćao sam se sa plaže i u mom oku je bilo samo malo peska. Duvao je vetar. Najavili
su nevreme za narednu noć.
Gospođa
Julijana Silver i njena ćerka milile su pored kuće. Pritisnuo sam dvaput sirenu
u znak pozdrava. Video sam kako mi mašu ozarene. Ne skrivaju, odgovor.
Ako
išta vredi, onda, čini mi se, vredi još samo zadovoljstvo staraca i starica.
Na
plaži, žena skida gornji deo bikinija i sunča se.
Vetar
je snažno raznosio pesak.
Ženine
sise su, pogledao sam ipak, bile bele kao njena ruka, kao njena noga, kao njena
leđa. Bile su deo nečega čega se niko nikada neće sećati.
Julijana
Silver, koja je svojom odećom, držanjem i ukupnom pojavom izgledala kao turista
a nije to bila, uverila me je po ko zna koji put da od našeg života drugi vrlo
često naprave više nego mi.
Ona
se vraćala domu koji nije bio njen, a ja sam iz doma koji je nekada bio moj
upravo odlazio.
Нема коментара:
Постави коментар