MILAN TODOROV: MRAČNI PREDMET

 

 

Uvek mi je nešto smetalo u naslovu tog Bunjuelovog filma. Možda je u pitanju bilo samo neinventivno prevođenje. Možda sam kriv ja sa svojom unutrašnjom uzdrhtalošću, jer bejah tada mnogo mlađi, koja je želje poistovećivala sa svetlom i nikako mi nije dozvoljavala da ih nazivam predmetom.

Predmet je stvar. Želja se vezuje za život, lepotu, gipkost i nadu.

Ne znam kako sam došao na ideju da razmišljam o željama. Možda je to samo još jedan hir leta koje je upravo počelo. Ili je sve zbog vica posle koga sam se jutros ismejao do suza.

Elem, siđe čovek seljak sa planine u grad i ode u javnu kuću. Tamo mu pokažu devojke. Najjeftinija je iznosila trideset evra, srednja pedeset a lepotica raskošnih oblina sto.

Dakle, izaberi. Nemam vam ja tih para, kaže seljak. Čekaj, čiča, kako nemaš’ Šta radiš, čime se baviš. Ja sam seljak, gajim ovce. Gajiš ovce? Da. Pa ništa, ako nam doneseš pečenu ovcu dobićeš najlepšu devojku. Ode čiča kući i posle tri dana evo ti njega sa pečenom ovcom na ramenu. U javnoj kući mu pokažu sobu u koji ga je zaista čekala ona najlepša. Zabavio se čiča čitav sat sa njom. Zatim je polako otišao svojoj kući u planinu. Sledećeg jutra, isterao ovce na ispašu. Sunce sija, ovce milo pasu, a čiča sedi na ledini poviše njih, trava mu vlaži stopala, stavio slamku u usta i nešto premišlja da bi najednom skočio i dreknuo na svoje stado: Mamu vam j…m, sve ću vas poklati!

Pa ni tu, u toj banalnoj šali, nema mraka koji pominje poslednji film Luisa Bunjuela u kome bogati sredovečni Francuz biva privučen od lepe devetnaestogodišnje devojke koja se s njim sve vreme igra mačke i miša.

Da li je mrak želja, pogotovo seksualnih, stvarno mrak ili je mit rođen u noćima pravog ili lažnog, usnama izatkanog bluda?

Želja rađa strah. Strah rađa smrt. Moj prijatelj, kome iz razumljivih razloga ne navodim ime, toliko je voleo svoju ženu da je prestao da brine o svojoj majci. Naravno, nije to došlo odjednom. Bilo je tu i otimanja i prenemaganja i suza i ugriza za jezik do krvi. Onda se desilo da se majka, koja je živela sama i koja je svog jedinca podigla sama kao mlada udovica, umrla od posledica šloga. Sin je posle nekoliko dana pokušao da je čuje telefonom, a kad se niko nije javljao, uprkos ženinom protivljenju otišao je na drugi kraj grada da obiđe staru majku. Ispostavilo se da je već pet dana mrtva. Međutim, stvar se tu ne svršava, jer se kao hijena u pustinji pojavljuje prokleta karma i moj prijatelj samo šest meseci posle smrti majke umire, takođe, od šloga.

Ne želim ovim ništa da kažem o opasnostima koje vrebaju pri ljubavnim strastima i dobrim strastima i lošim strastima, jer i takvih, izgleda, ima.

Taj mračni predmet želja koji nam napinje živote kao voda reke što napinje korenja vrba i brestova uz obalu, u koritu vremena, da li zna da nije ispred svemira odakle nam stiže sve? Život i pokora.

Nekad sam imao veliki dugačak čamac i njime plovio od jutra do večeri. Ali, tada nisam znao da plovim od usamljene zemlje ka neotkrivenoj zemlji.

I sada sam tu. Sa francuskim sobaricama u filmu bez poznatog naslova.

Trpim obzire prema nebrižnoj deci.

Berem kamilicu umesto jesenjeg mira u svojoj kući.

U mojoj spavaćoj sobi je lepa močvara u kojoj je, najzad, taj mračni predmet želja – obris mog postojanja.

Kad bih imao ovcu, molitvu i oltar pa da odem u onu kuću i prstom pokažem na najružniju…