MILAN TODOROV: ŽENA KOJU NISAM DOČEKAO

 

 

 

Sedeo sam na  uobičajenom mestu na plaži kad je zajapurena plava žena spustila ranac, papuče i peškir pored mene.

Doduše, upitala me je da li smeta.

Ne, rekao sam. Mada me je probudila iz dremke koja mi mnogo znači čak i u tako skutrenom sedećem položaju. Ustajem sve ranije kako se zvezda kruni ka severu. Kao da time mogu pomoći svemiru.

Žena se brzo svukla. Sada je bila u žutom bikiniju koji je sramotno otkrio prilično veliki stomak, ali grudi su bile ipak još vrlo privlačne.

Da li biste malo obratili pažnju na moje stvari dok plivam – pitala me je veselim glasom.

Hoću.

Nisam bio oran za tu vrste energije u dva popodne na suncu.

Nema tu ničeg opasnog znate, ali ipak.

Pogledao sam je malo začuđen.

Šta može da bude u rancu crveno sive boje zapremine 15 litara?

Bilo je dosadno subotnje popodne. Vetar je jačao, Kupača je bilo vrlo malo. Otišla je u vodu. Koračala je polako i daleko. Reka je bila plitka. Onda je zaplivala lakim, ženskim stilom. Više je nisam pratio okom. Spustio sam slamnati šešir na nos i zakunjao. Negovao sam običaj severnih mistika koji se satoji u tome da sklopite šake u visini očiju i gledate u zalazeće sunce. Pritom možete da se molite prvom bogu svega. Ali, nije obavezno. Važno je da žmirite i lako pokrećete prste najpre u desnu a zatim istim ritmom u levu stranu. Niko vam ne obećava da ćete videti boga, ali da ćete osetiti priliv nove snažne i dobre energije je sasvim sigurno. Najzad, moram da kažem da taj ritual nije pagansko padanje u trans.

Ono što je najvažnije u tom je da osećate da sve leluja i bez vas i da svaka vaša briga ili namera nema nikakvog smisla. Samo se trošite i skraćujete život.

Zalazeće sunce viđeno kroz šake u položaju molitve povećavaju skroman osećaj sigurnosti.

Na plažu nikada ne nosim grickalice, kole, kolače, palačinke… Žena do mene, koja je upravo otplivala iz mog vidokruga, sve je to uredno poređala na svoj peškir.

Razmišljam o tome da li se na osnovu tih stvari može gatati budućnost?

Premda ni o prošlosti te osobe na znam ništa.

Mislim da je ta zrela plivačica samoljubiva. To su osobe koje se više ne vide čak ni u ogledalu. Verovatno je volela mnoge muškarce. Kako to znam? Tako što muškarci probaju žene, tačnije da li od njihove ljubavi mogu da žive i kad shvate da život nije samo ljubav plahovite žene, odlaze.

Onda žene odlaze dugo nekud, nepristale nigde. Neke idu na plaže. To su hramovi u kojima se ne slave sveci nego se tela, ovakva i onakva, prepuštaju pomisli na svoj postanak, na nagost, na bestidnu golišavu dečju figuricu u bazenčiću sveta.

Zbog toga volim plaže. Mesta na kojima ništa ne očekujem od svog okruženja. U svojim golim anatomijama ličimo na monahe. Tamna strana našeg libida, začudo, na plaži ne dolazi do izražaja. To smo, što smo. Skoro smo jednaki. Žene imaju grudi, muškarci imaju grudi. Donji delovi tela u gradu tako važni ovde, gle, nije ono što nas određuje.

I sad ta žena koja je otplivala i nema je. Ta Jelena Andrićeva.

Ako je mislila da se ubije zbog izneverene ljubavi, mogla je da izabere nekog drugog a ne mene. Meni se u poslednje vreme ti pojmovi pripadanja nekome ili ne, čine besmislenim. Tu sam. To sam.

Imam i ja toliko toga iza sebe. Povratak prirodi, ali onoj smušenoj i prašnjavoj gradskoj prirodi, me uljuljkuje u uverenju da nisam jedini brodolomnik na ovoj obali.

Prolazilo je vreme, ako vreme to čini, a žena koja me je zamolila da joj sačuvam stvari se nije pojavljivala. Mislio sam da je to zbog neočekivane košave koja je uz reku sve više divljala. Pesak je zasipao prljave ilegalne čarde uz obalu i sve ređe posetioce plaže. U nekim trenucioma bukvalno se nije video prst pred okom. Nasuprot mnogim, ja volim tu vrstu nevremena. Možda volim kad me nema za druge, nego samo za sebe. Ostavio sam mnoge nerešene veze iza sebe. Nije me briga da li će reagovati. Njihova stvar. Ili što muslimani kažu Mašalah, odnosno božja volja.

Vetar mi je sipao pesak u oči pa sam morao da se okrenem za sto osamdeset stepeni. Pritom sam natukao pleteni beli šešir na uši i oči i osećao se kao neko sitno stvorenje koje živi uz reku: miš, gušter, keder, komarac. Naravno da u tom trenutku nisam mislio o tome. Prepuštao sam se nekim urednim daljinama u kojima nema imena i prezimena, ni devojačkih ni muških.

Plivačica se ipak nije pojavila ni posle sat vremena.

Neki lik sa velikim stomakom i velikim psom na povocu se pojavio i pitao me da li je slobodno.

Naravno.

Seo je. Vučjak je poskočio od radosti, istrčao krug oko nas i popišao me.

Ispričao sam mu da čekam nepoznatu ženu da se vrati iz vode.

Čovek, rekao mi je, ženu koju čekaš nikad nećeš dočekati. Idi.

Uzeo sam svoje stvari i otišao.

A napolju, izvan plaže, nije bilo vetra.