MILAN TODOROV: STANICA

 

Prešli smo na hranu u porcijama. Tačno u određeno vreme. Ista je stvar i sa spavanjem ili obavljanjem tekućih dnevnih obaveza. Sve se planira. Pre spavanja na komodu uz krevet stavljam čašu vode. Noću, ukoliko mi se javi žeđ ne moram da ustajem. Levom rukom napipam drugu prečagu na noćnom stočiću i ne paleći svetlo koje kao haubica rasteruje hormon spavanja poznat kao melatonin – ispijam vodu naizust.

Volim društvene mreže na kojima me pitaju o čemu razmišljam.

Pa, eto, baš razmišljam o smislu opreznosti. Šta nas je, toliko proklelo i  dovelo do ovakvih situacija?

Sećam se Steve zvanog Crveni koji je sa  devojkama vodio ljubav na klupi tik ispred autobuske stanice i to tačno u vreme poslednjeg dolaska busa.

Putnici koji su hitali svojim kućama uglavnom se nisu obazirali na par u strasnoj pozi na klupi u parku.

To je, shvatam tek sada, proračunatost koje sa njihala u ritmu mladih tela između opreza i neopreza.

Ko ih jebe, govorio je Steva Crveni prijateljici u krilu.

Oni su izabrali ovaj trenutak da se baš ovde iskrcavaju, a mi baš ovaj trenutak da se volimo.

Danas se ljudi zatvaraju u stan. Naručuju hranu na kućnu adresu. Dopisuju se telefonom sa isključenim tonom. Oni, sasvim je izvesno isti gradski autobusi od pre pedeset i kusur godina staju u isto vreme na isto mesto.

Otvaraju se vrata. Niko ne izlazi.

Napolju je, primećujem, sve više prostora.

Ne znam kuda me vodi ova priča.

Možda bih mogao ovde da izađem iz autobusa.

Nisam se trideset godina vozio tom čuvenom gradskom trojkom.

Majstore, vičem, ima izlaz.

Ali, mi smo nasred mosta, dobacuje neko.

Majstor ipak staje. Uključuje četiri migavca za nevolju.

Silazim, zatim se stepenicama spuštam u stari grad, prolazim staru kapiju i ulazim u park. Za koji minut stižem do sledeće autobuske stanice. Tamo je moj svetli autobus. Ljudi izlaze. Na klupi ispred stanice neki lik petlja sa devojkom u krilu.

Mislim kako još danima neću shvatiti šta mi se dogodilo.