MILAN TODOROV: LIST

 

(odlomak iz romana u nastajanju)

 

Ljude, koji govore preglasno, žene, decu koja ciče, sve je to podnosio trudeći se da uvek nađe opravdanje za tako nešto.

Ne možemo svi biti isti, mislio je. Na šta bi to ličilo? U stvari, možda je na početku evolucije tako i bilo. Engleski naučnici su, čitao je pre neki dan, utvrdili da su neandertalci ili primati, apsolutno svi, čak pre četrdeset miliona godina masturbirali, Mužjaci su to činili da bi njihovo seme bilo plodnije, a ženke da bi pripremile svoju utrobu za lakši snošaj.

Zaprepastila ga je činjenica da su ti klipani razmišljali o budućnosti.

Sa takvim potencijalom, mislio je, niko nema razloga da se plaši budućnosti.

Uostalom, ona dolazi. Ovakva ili onakva.

Kada je ušao u stan Svetlana je već bila tamo.

Pitala ga je zašto je otišao iz stana bez poruke koju joj je ranije ostavljao.

Odgovorio je da se u poslednje vreme ne oseća najbolje i da je morao da izađe inače bi poludeo.

Mislio je na super modernu katakombu i žamor koji je proticao kroz nju kao kad posmatraš pomračenje Sunca kroz tamne naočare. Jednom  je to učinio, uprkos upozorenjima vlasti da se ne izlazi napolje. Grad je bio pust. Roletne navučene. Sve je stalo. Pogledao je u Sunce zaklonjeno mlečnom koprenom. Bilo mu je žao što nije poneo stari očev Nikon. Ne da snimi pomračenje, nego grad, uplašen, smanjeni grad u koji je verovao.

Svetlana ga je pomilovala po čelu.

Nemoj još da me poljubiš u čelo, rekao joj je. To bi bilo malo rano.

„Tebi ne treba internista, nego neuropsihijatar“, rekla je uvređeno.

Melhiorova žena Veroslava je sedela za stolom i sve to posmatrala.

Svetlana je iznela večeru. Pečena rečna riba i krompir salata.

Pružio je nogu i ispod stola dodirnuo Veroslavin list leve noge.

Nije se trgla.

Gde je sakrivena krivica, pitao se posle. Da li su bubice u glavi? Da li su leptirići u stomaku? Zar je sve utrobije, kao što su govorili podgojeni mesni sveštenici?

Insekti će preplaviti svet kada nas ne bude.

Ali žene, one uvek veruju da će biti tu i kad se zemlja potpuno obrne One su nas rodile. Imaju pravo da menjaju našu stvarnost.

Njegov otac je fotografisao isključivo žene. U foto grafitu, I on je počeo da crta ženske aktove u olovci ili uglju,

Nije to bilo nešto što menja život.

Ali nije bilo ni gubljenje.

Melhiorova žena je rekla: „Da li bi mi pozvao taksi“.

Otpratio je do ulice.

Pružila je ruku u znak pozdrava.

Onda se odjednom setila:

Lepo veče.  Laku noć.

Ako želite, rekao joj je, možemo još malo da prošetamo.

„Ne znam šta očekujete od mene?“
Prešli su na vi. On to shvati kao vrstu intime,

„Samo želim, da ne budem sam.“

Utom je stigao taksi i taksista je nervozno zatrubio.

Rađalo se neko saučesništvo među njima.