Voda nosi ogromna stabla sa korenjem. Prizori sumorni, kao da srce prirode beži od nas. Kad sam prišao svom uobičajenom mestu na plaži primetio sam da je u neposrednoj blizini neka veoma preplanula žena u šarenom dvodelnom kupaćem kostimu. Mogla je da pomisli kako sam izabrao to mesto da bih je odmeravao. Zbog toga sam načinio poluzaokret tako da je kupačica sada bila skoro iza mene, mada ne sasvim. U neko doba, ušao sam u vodu i brzo izašao iz nje. Nije bila hladna, ali je bila prljava. Meni ne smeta prljavština, bar ne u tolikoj meri da odustanem od reke, koliko mi smeta sivilo vode. Svet je ionako prepun sivila. Nebo se takođe počelo odevati u sivu odeću. Ona žena se pomerila i upala mi u vidokrug. Ipak, nisam joj video lice. Štaviše, nije me zanimala. Nikad nisam negde prisutan u potpunosti. Znam da je to ogromna mana. Vidim, a ne vidim sve. To je poput slepila letećih miševa. Ono čega se sećam su, uglavnom, osećanja. Mirisi serca. Čitam iznova Bukovskog. Živeo je samo, samo, sedamdeset i četiri godine. Pio je previše, jer je smatrao da je alkoholizam jedina prepreka samoubistvu.
Misli,
šta bi on rekao da je na mom mestu. Na rasparenoj plaži. Na neuspeloj plaži kišnog leta, kada skoro ničega nema
osim želje da se što pre završi to što nije dobro. Ipak, pamtim susrete sa
ženama. Nisam Čarls. Nije ih bilo odviše.
Da
li pamtim lica? Slabo.
Svet
koji prilazi sa mnom zajedno sažima se sve više u malu toplu mrlju.
U
bradavicu sveta.
Orkan
koji je duvao pre samo desetak dana pokosio je stare vrbe. Mlada topolo, još
nesazrela, sa tek olistalim ali jakim širokilisnim granama, drhtala je na
nevidljivom vetru. Skoro sam mogao da osetim to drhtanje. Ličilo je na rađanje
nečeg novog.
Reka
je naglo rasla. Sve njene pritoke, usled obilnih i neobjašnjivih razloga,
punile su je svojom vodenom krvlju.
Žena
koja je sedela blizu hlada se okrenula. Prepoznao sam njeno lice, ipak. Prošlog
leta je dolazila sa kajakom na plažu. Ukotvila bi se i sela uz samu obalu,
dodirujući tankim nogama devojčice penu vode i čitala neki roman na
engleskom jeziku.
Njeno
lice je bilo lice starice.
Pogledao
sam ga i stresao se trudeći se da što pre izbrišem iz svesti to što sam video.
Ali,
nisam bio siguran šta je to što sam video.
U
tom, tačnije u trenutku iza a on je
trajao bar dvadeset minuta, do nas je došao debeljuškasti muškarac srednjih
godina sa malim belim psom u naručju. Pas se, čuh, zvao Medeni. Čovek je pustiO psa na pesak i bacio daleko u reku tanku granu rekavši pritom psu da je donese.
Bez
oklevanja mali beli pas se bacio u vodu
i zaplivao. Voda je bila brza i nabujala od kiša, ali pas je plivao brzo
hrkćući usput vodu iz nozdrva. Kad se vratio sa granom u zubima, gospodar je
uze i ponovo hitnu u reku. Pas, bez roptanja, skoči u mutnu vodu za štapom.
Ponavljalo
se to mnogo puta.
Žena
koja je do tada mirno čitala svoju knjigu ustade i poče da pakuje stvari za
odlazak. Stolicu na rasklapanje, šatorsko krilo, na kome je do tada sedela. Zatim
je iz velike pletena tašne izvukla suvu preobuku i vešto, pazeći da joj se ne
vide grudi presvukla najpre male mokre korpice bikinija a zatim, sakriveno
peškirom i donji deo kostima. Potom je obukla haljinu koja je na njenim tankim
nogama delovala preširoko.
Klimnula
mi je glavom u odlasku.
Mahnuo
sam joj levom rukom, gotovo prijateljski i pomislio: srešćemo se opet.
Pas
je ponovo plivao.
Bio
je to mali, iscrpljeni pas.
Нема коментара:
Постави коментар