MILAN TODOROV: ZELENO

Mnogi aerodromi u svetu već uvode otisak prsta kao jedini važeći dokument. Nikakvi papiri, pečati, pasoši, vize, garancije neće važiti.

Radujem se toj novotariji. Ubeđen sam da uskoro neće važiti ni ove olizane novčanice koje su sada u opticaju i kojih nemamo dovoljno. Kružiće samo novčići od zlata ili bakra ili kalaja koje ćemo morati da zagrizemo da bismo utvrdili da li su pravi ili lažnjak kao i bezmalo sve do sada.

Radujem se skorom trijumfu očiglednog, umesto ovog pražnjenja šminkesa po društvenim mrežama. Ne potpuno, jer sam sujeveran i verujem u zlu kob koja dolazi posle radosti. Može biti da to nije kob nego samo ravnoteža dobra i zla, poput cvrkuta prica na groblju.

Ipak, ja sam telovo, kao crkveni praznik, samo u beskrajnoj minijaturi i u nastavcima hranim jednu lisicu između umrle ciglane i neumrlog groblja.

Lisice, kažu, smrde.
Ne osećam nikakav smrad kad zastanem na našem mestu za sastanke. Naprotiv, osećam neko strujanje aera sa dalekih planina, onih koje nisu ovde i osećam tmale bademaste ali postojane miomirise svega što nije ovde, gde neki uporni lik, ranom zorom, čujem ga, motornom testerom krči šipražje u kome se skriva teta lija sa mladuncima.

Osećam znoj ispod miške testeraša.

Znoj koji smrdi ispod te male sirotinjske miške.

I mislim na nekada nebrijane intimne regije žene na divljoj plaži, koju spazih kao mladić jezdeći slovenačkim crnim biciklom marke Rog ispod svodova betonskog mosta dok je ona išla parvo prema neni u belom dvodelnom kostimu a kad me je ugledala zastala i bestidno pokazivala sve svoje kovrdže oko Bokova, sve  što ima i što se čuva  samo za odabrane, a ja sam takođe zastao. I tako smo se gledali nekoliko dugih minuta ne znajući šta možemo da dobijemo jedno od drugog.

Ja sam bio tek izrastao dečak, ona mlada debeljuškasta žena, koja je očigledno očekivala  više od onoga što je dobila od, kako mi je intuicija pokazivala, nedavnog a već skorelog braka.

Onda je zaduvao vetar i ja sam otišao, a ona je ostala da čeka. I čuo sam njen smeh koji je postajao sve tiši kako sam se udaljavao.

Nikada je više nisam video, mada beše od ovdašnjih žena.

Ali, mada izgleda drugačije, ne volim sećanja.

Bradavice bivše devojke ili sada starca na vetru. Huj…

Vrlo dobro znam da nikada nikome neće biti moguće izvesti veslom čamac na sredinu reke te zahvatiti ribokotlić vode za čorbu. Ipak,ostavljam cipelu u vrata. Možda?

Sve je postalo možda.

Možda oproštaj.

Možda sam bio grub i vulgaran u nekim ophođenjima sa ženama onim i ovim sada.

Možda grešim, ali čini mi se da je jedna od omiljenih reči današnjih, još za malo krepkih, žena -  upravo možda.

One to ne priznaju.

One su ponašaju kao da su bestelesne duše anđela.

Ne piške, ne kake, a i kad kake nikad se ne osvrću i ne pogledaju ono što je izašlo iz njih.

Čitao sam da lisice, takođe, kenjaju ali kao mačke zakopavaju svoj izmet da ne bi bile ulovljene.

Moguće je, sasvim je moguće, da je to slučaj i sa tim fatalnim ženama koje beže.

Ne verujem u Boga, ali možda će on i to da reši.

Za sada, sve kasni.

Poštari menjaju konje u pijanim postajama usput. Paket sa knjigom koji mi je Đovani poslao iz Londona putuje skoro dva meseca.

Imam i inače  problema sa pošiljkama.

Knjige koje sam poslao na neki konkurs, nisu stigle na vreme.

Crteži koje sam spremio za izložbu i poslao kustosu nisu mogli da budu otvoreni.

Čovek sa kojim je trebalo da se dogovorim o tehničkoj postavci mojih labavih slika je stalno odlagao naš susret. Kad sam ga nazvao telefonom, a beše slava Svetog Nikole, rekao mi je da ne brinem. Iza se čula muzika.

Ne brinem, rekao sam.

Zatim sam ga sasvim mirno, a u meni je sve ključalo, upitao: Kad ćemo da postavimo crteže i slike?  

Ne brini,ponovio je, ja sve imam. Ostavi mi samo crteže.

Ali, uzvratih mu, crteži nose u sebi priču i važan je redosled njihovog postavljanja na izložbenu žicu. To je vrlo nežna priča, koja s eprila smao od proleća do jeseni.
Nema veze, rekao je, Samo mi označi redosled, ja ću to da lepo postavim.

Nisam imao izbora.

Kada, pitao sam.

Dan pre otvaranja izložbe.

O.K.

Nije mi ništa bilo O.K.

 Uveren sam da je dobar čovek, praktičan, ali da nešto tu, na kraju, neće ispasti dobro.

Toliko sam skitnih venskih zalizaka uložio u svaki od njih i sada…

Žena koja je izlazila iz kola na prakingu pored mog imala je crne pantalone i crnu košulju koja joj je nemarno virila ispod bledo ružičaste jakne boje kajsije.

Zastala je kao ona nekada ispod mosta. Čeprkala je po svom vavilonskom mobtelu.

I stajala i stajala tako…

Kad žene stanu, svet stane.

Zima.

Sva se tela skupljaju na hladnoći.

Vratio sam se kući.

Lisici pored stare ciglane ostavio sam riblje kosti. Ostaci ručka posle svegog Nikole. Slavio sam ga, iako nije moj svetac. Posno.

Lisica, videh u povratku, nije ni liznula onaj večernji obrok koji sam joj ostavio.

Ne znam šta je sa njom, mojom lisicom.

Onaj tio sa motorkom, hm?

Stvari se, po obučaju, komplikuju.

Ipak, tešim se da ništa nije veće niti jače  od života prirode.

Ipak idem u krevet sa debelim dušekom, obmotan debelim frotirskim bade mantilom oko kože.

Nisam novčić, još ne.

Onda sam se ipak vratio za okrugli sto u najtoplijem delu stana, u kuhinji, i  napisao ovo čiji kraj ne umem da smislim.

Zadigao sam nogavicu ispod frotira i osetio krv kamo pulsira iza kolena, po šavovima.

Otišao sam da pišam. Oprao zube, prethodno ih iščetkavši koncem. Legao.

Gledao sam u plafon.

Ne znam šta sam očekivao.

I tako, osećao sam da se menjam, da uskoro neću biti onaj dosadašnji, jer u dosadašnjem nisam dobio ono što sam priželjkivao.

Vesti u tri sata noću ne razlikuju se od onih u dvadeset časova.

To veoma dobro znam. Čamio sam u radio stanici u prijemnom centru, svojevremeno, toiliko ranojutarnjih smena.

Ali to nije bila ova nesanica i to nisu bile ove vesti.

Najzad se pojavila žena. Lajkovala je moju poslednju objavu.

Pogledao sma njen profil. Imala je veštačke nokte od pet santimetara, debele usne i poručila mi je da je udaljena samo pet kilometara od mene, pa ako hoću…

Sklopio sam drvene šalukatre.

Otvoriću ih kad Sunce izađe.

Još malo pa će kalendarski početi zima. Ali, to je istovremeno i početak nade. Dani će, malo po malo, postajati duži.

I kad dodir rukom oko kukova bude bliži…

Šta?
Za sada je dovoljno da mislim na prolećni sako. Još ih nema u prodavnicama, ali baš me briga. Odlučujem se za zeleno.