Ne znam da li se još
Vozi
Taj reli Pariz – Dakar
U novinama nema ništa o
tome
Ponekad ih kupujem samo
da bih video
Crno na belo
Da neko praši kroz
pustinju
Ne plašeći se nikoga
Toplo mu je
Kako je lep taj osećaj
U mračnim i hladnim
sobama
Zime
Onda žena koja ga čeka
Tamo iza trake za
pobednike
Smejući se.
Osvojio si neki prostor
Koji je neko vreme
Bio samo tvoj
Prostor u kome si
Imao samo da proveriš
Vazduh
U gumama
Koje su te nosile
Daleko od loših dana
Dok si sedeo i čekao
Da stvari najzad krenu
Ali one nisu krenule
I ti nisi vozio taj reli
Samo si gutao prašinu
Pustinje oko tebe
Ali ta žena
Na kraju puta možda
Stoji i čeka
Smejući se
Tvojim detinjim glupostima.
Нема коментара:
Постави коментар