MILAN TODOROV: TUĐI LJUBAVNI ŽIVOTI

 

Popodne nije obećavalo. Grad je odjednom postao mrtav. Početak vikenda. Nekada su subotom popodne ulicama šetali samo vojnici i kurve. Sada nije bio vojnika.

U stvari, sve je bilo nekako nevidljivo. Vojska je bila nevidljiva, kurve su bile nevidljive.

Ivan u jednom trenutku ispred sebe ugleda jedan par. Ženska je, pomisli, bog bogova. Uska guzica, dugačke noge, malo x ali ne mari a onda taj njen hod. Išla je uspravno kao strela, vrtela guzičicom koja je, pomisli Ivek, ipao videla štošta i zabacivala plavu dugu kosu preko ramena. Pored nje se vukao neki mačo tip, ali već ćelav, sa malo sede na ušima. Trudio se da pokaže isto držanje. Međutim, kad ih je zaobišao i pogledao kao slučajno od napred shvatio je da je tip seoski polubilder koji imitira strogoću.

Ženska je, pak, delovalo izuzetno suptilno. Išli su uporedo, ne dodirujući se, ali je bilo očigledno da su par.

Samo, pitao se Ivek, šta ih je povezalo? Novac verovatno nije. Nisu bili sjajno obučeni, pogortovo on. Jeftine farmerice, sintetička košulja kakva se kupuje u sekond hendu i crne mokasine, prililčno razgažene. Ono što je još primetio beše da je tip imao zelene čarape.

U gradu je tišina bila svuda unaokolo. Moglo se šetati i razmišljati uprkos jakom suncu.

Ivan odluči da promeni svoju uobičajenu putanju ka marketu u kome je radio. Ženska mu se zaista sviđala. Nikad još nije imao takvu. Ne smeta što je bila višlja za glavu od njega i drvenog pratioca. Sad je, posle neke dundaste spremačice iz obližnjeg sela, voleo visoke plave aristokratkinje.

Par ispred njega se slabo pomerao. Malo malo pa bi zastali ispred nekog izloga. Ona bi zastala, a ćelavi se znojio i vrteo u krug.

Ivek se nije pomerao, ali je zato u njegovoj glavi igraio film sa svim ženama koje je do tada imao.

Ljerka beše prva. Obla mlada žena sa dvoje dece. Muž je nestao u Bosni u ratu. Ništa nije znala o njegovoj sudbini. Prepuštala mu se samo zbog toga što je umeo sa njenom decom. Igrao se sa njima sve dok ih ona ne bi smestila u kadu da spavaju. Da, u kadu. Odatle nisu mogli da ispuzaju i uhvate ih u krevetu u nedoličnoj pozi. Ona je imala fobiju da će se Zdravko, to beše njen muž, ipak pojaviti jedne noći, onako mrtav i sasušen i zateći ih u krevetu. Postepeno ga je odbijala. Na kraju je rekla da neće više nikakve intimnosti sa njim. Mogu da budu samo prijatelji. Ivek nije verovao u prijateljstvo između muškarca i žene. Na kraju se to uvek pretvori, govorio je, u jebačinu. Baš tako je govorio. Ipak je posle godinama odlazio kod nje i dece i menjao im osigurač u satu ili slavinu u kupatilu ili popravljao peglu.

Nikada je više nije pipnuo.

Govorio je da je on žrtva palog borca.

Niko se nije smejao.

Ostale behu prolazne. Njegova majka je znala za sve njih i dopuštala mu da ih dovodi u njen stan dok bi ona vreme provodila sa njegovom zvaničnom.

Drugu je osvojio šale radi. Bila je službenica u nekoj banci i on se ponudio da je, pošto beše kraj radnog vremena, odveze do kuće.
„Koje kuće“, pitala je. „Moje ili tvoje?“

„Izaberi“, rekao joj je.

I tako je počelo u majčinoj staroj kući na kraju grada. Majka je imala baštu pored pruge i u bašti klupu. Sedeli su na klupi dok su vozovi prolazili i zviždali. Onda mu je ona sela u razodeveno krilo. Vozovi su i dalje pištali.

Kuda idu, mislio je.

I kuda ljudi nestaju.

Pitao ju je za muža. Gde je?

Ona se zaplakala i podigla suzni pogled ka obližnjim zgradama.

„Da li je umro“, pitao je Ivan.

„Nije. Tu je negde, itekako živ. Radi kao inspektor. Pokušava da me uhvati u preljubi.“

„Pa“, pitao je Ivek.

„Neka mu bude“, rekla je Staša, bankarska službenica.

Posle nekoliko susreta počeo je da je izbegava. Nije voleo da ima posla sa policijskim inspektorom.

Bilo je još njih nekoliko. Ukupno devet. Što žena, što devojaka.

Nije im se sećao imena. Možda samo Jasmine koja je htela da mu rodi dete iako je imao bio oženjen.

Spavao je s njom na plaži. U stvari na ivici plaže. Razapeo je mali šator u kome je ona boravila celi dan. Izlazila bi samo predveče da se okupa jer je znala da on dolazi sa prvim mrakom, posle druge smene. Sapunjali su se do ponoći u šatoru. Izlazio bi sav mokar, skakao u Dunav i odlazio kući ženi koja ga nikada nije pitala gde je bio.

I sada ta plava uspijuša uz nabildovanog seljaka učinila je da promeni stav prema ženama.

Ova je nedodirljiva, pomisli, mada je duboko u sebi verovao da takva žena ne postoji.

Išao je za njima već pola sata i trudio se da bude neupadljiv.

Dolazi novo vreme, pomisli. Prosto se oseća u vazduhu.

Nije znao šta ga čeka u tom novom vremenu.

U jednom trenutku žena se okrete, pokaza mu prstom i reče: „Dođi“.

„Meni govorite“, upita.

„Naravno. Šta misliš o ovoj haljini u izlogu?“
Tip sa njom se smeškao i pokušavao da bude duhovit.

„Mene podseća na krofnu.“

Žena se namrgodila.

„Šta ti misliš?“, pitala ga je.

„Mislim da je preskupa“, rekao je iskreno.

Ona je pogledala svog pratioca. Ovaj je samo klimnuo glavom.

„Žao mi je što nemam te pare“, dodao je.

Njen tetovirani se nasmejao.

„Da li si za jedno piće?“

Potvrdio je.
Seli su u mali bistro nekog francuskog imena.

Naručili su vino.

Vino je bilo hladno kao njena noga koja ga je u jednom trenutku dodirnula ispod stola, ali se to više nikada nije ponovilo.

Kad su se razdvalali prišla mu je, poljubila ga u uho i rekla: „Zaboravi na to na šta si mislio sve vreme. Moja sestra se ubila zbog budale slične tebi.“

„U redu“, rekao je.

I mislio kako su tuđi ljubavni životi često zamena za naše.

I još je rekao: „Jebiga“.

Sebi u bradu koju nije nikad nosio.