REČENICE KOJE VOLIM (17)

DELFINI 

„Delfini plivaju u krug dok spavaju, s otvorenim okom na spoljnoj strani, čuvajući se tako od grabljivica. Posle nekog vremena, okreću se i plivaju u suprotnom smeru, s otvorenim drugim okom“.

BOJAN RAJEVIĆ: POŠTENJE

Na Kosovu nije postojao obrazac zlostavljanja civila, tako da je do punog izražaja došla kreativnost zlostavljača.

Hrvati razumiju kroz kakve strahote je prošlo prognano srpsko stanovništvo. Pomenulo se, ne povratilo se!

Haški tribunal je oličenje poštenja. Srbe je pošteno nasamario.

Među okupatorima vlada veliko interesovanje za srpske teritorije. U skladu sa zahtjevima tržišta, trebalo bi napraviti nekoliko Velikih Srbija.

MILAN TODOROV: SVE DOBRE STVARI

Sve dobre stvari dolaze iz provincije. Recimo, Sena. Ali kod nas iz provincije dolazi Tisa, Sava , Morava, Drina...

Može da se živi i od stare slave. Ako se, dok je trajala, dovoljno nakralo.

Drugi svetski rat još nije završen. Međutim, treći je svršena stvar.

Moramo se oslanjati jedni na druge, rekoše domine.

Jeste da pred svakim skidamo gaće, ali to je zato što naša zemlja ima šta da pokaže svetu.

Da nisi počeo da pišeš svoje memoare, život bi ti prošao uzalud.

Kriminal je zakon, brate!

RATKO DANGUBIĆ: BROJEVI

Kontejneri imaju brojeve, kako penzioneri ne bi lutali od nemila do nedraga.

Za nas je on krvolok, za njih je heroj, ali se i mi i oni slažemo da nije čovek.

Kosovo je malo za spomenik Klintonu, za to treba najmanje Velika Albanija.

Bolje je kupovati glasove, nego ljude, jer ljudi se brže kvare.

Najviše volim liste na kojima ima jedan kandidat. Onda nemam šta da mislim.

Demokratija ne samo da nam je banula naglo, nego je izvalila i vrata.

RATKO DANGUBIĆ: KAKO SE LOVI RIBA U KENIJI

Postoje ljudi koji umeju da uvaljuju drugima svoje uspomene. Takav je i on: radio je kao inženjer za puteve po Kenijii u vreme kakad je Broz krstario brodom Galeb po morima i okeanima. U parku ima i svoju klupu, i tu najrađe govori. Taj Broz je umeo da obezbedi narodu posao u tom belom svetu i državi kakav takav prihod, rekao bi. Od svih priča, sada kada je izlapeo i odrtavio, u Dunavskom parku sa više ili manje žara okupljenim govori kako je i on lovio barakude u Keniji, pa i o kafi. Po njemu nema blage veze kako se lovi riba u Dunavu, a kako u velikim vodama. Tamo kod njih nema udica i štapova kao kod nas, ni bućkala za somove. Tamo se love ribe kao što su sabljarke, kao u filmovima iz Holivuda, ali tako da se na komad daske, koja je izglodana sa jedne i druge strane namota fina metalna sajla. Na te sajle se vezuju udice koji imaju dobru snagu, i na njima ima krakova. Na udice se stavljaju veštaški mamci, napravljeni od plastike; oni lepršaju da pokažu da je mamac živ. Tu je najvažnije da je mamac nalik na stvorenje iz mora koje riba voli da guta. Tako kažu da barakude vole hobotnice, a druge krupne ribe i sitnu ribu. Ne treba da se ide daleko od obale, jer tamo ribe ima kao govana, da prostite. Dovoljno je da se čamac polako kreće, a da se udica spusti na deset ili dvadeset metara dubine. To se na Mediteranu zove lov na parangal ili potezanje, tako vade sabljarke, palamide, orade i brancine, ali nije uzbudljivo kao ovo u Keniji. Kada riba proguta udicu, onda se daska drži dobro, i krene da namotava sajla na dasku. Ko je neoprezan, njemu može alat da nestane s ribom. Da se riba izmori treba i po pola sata, kako se to i pokazuje u filmovima kada se love veliki komadi na Karibima. Kada se namota sva sajla, mora riba da se privuče čamcu i izvuče kukom, nalik onima kojima se čupa seno iz stogova, a onda se udari po glavi, da se smiri. Tako se uglavnom lovi riba u Keniji. Ne zna inženjer za puteve je li Broz lovio tako  ribu, ali zna da je voleo vino i lepe devojke. Uz jesenje sunce u parku piju okupljeni zajedno kafu iz papirnih čaša; onda on mudruje o vrstama kafe, ali bez žara iz priče o ribi.  

ZORAN T. POPOVIĆ: ZRENJE

Srbi su okupirali Hag i proterali sve Hrvate kući.

Imao sam neke probleme, a onda sam seo sam sa sobom i raščistio celu stvar.

Ne samo da smo sazreli kao društvo, nego smo počeli i da trulimo.

Organizovali smo protestnu šetnju. Da malo proteglimo noge.

Da bismo ozdravili Srbiju, pristali smo na truli kompromis.

Mi se oslanjamo na domaću pamet, što se širom Srbije na svakom koraku i vidi.

RADE JOVANOVIĆ: ESCAJG

Morali smo odvojiti crkvu od države. Ne može šut sa rogatim!

Ovoliko poslanika je previše. Bojim se da i Kaligula teško prepoznaje svoga!

Stranake danas nemaju konje za senatore. Imaju poslanike za jahanje!

Vlada forsira dugoročne planove. Pominju se i planovi za iduću godinu!

Još od srednjeg veka Srbi koriste pribor za jelo... Kontejnere odskora!

Da nismo oterali Turke, Kocoso bi danas bilo deo Srbije!

Mogli bismo živeti kao sav normalan svet. Ali i život u Srbiji ima svoje draži!

BOJAN RAJEVIĆ: SVE ŽIVO

Prilikom posjete parlamentu, Kirka se uvjerila da tu za nju posla nema.

Premijer je poslednja osoba koje treba da se plašimo. Najgore uvijek dolazi na kraju.

Poslanici su samo fizički prisutni u parlamentu. Psihički su otišli.

Pobjednika na izborima odlučuje nijansa. Biramo najcrnjeg.

Kad diler drogom propjeva u policiji, on pjeva pa rastura.

Ja sam evroskeptik. Sumnjam da imam evro u džepu.

Haški istražitelji vole da znaju sve živo. Ne interesuju ih ubijeni Srbi.

RATKO DANGUBIĆ: DRAGOLJUB I HRONOMETAR

Dolazi da sa druge dve penzionisane učiteljice pije čaj u kafeu Car. I njene drugarice slušaju, po ko zna koji put, priču o sinu Dragoljubu, a to znači da je zadovoljstvo okupljanja zbog ponavljanja priče uništeno. Majka priču o Dragoljubu i Isidori govori kao da pesmu peva. Povremeno joj oči zasuze. Lepim pokretom otvara medaljon na zlatnom lancu oko vrata i pokazaje fotografiju iz vremena kada je Dragoljub imao dvadeset. Idi dođavola, rekla bi crnoj mački koja se vrzma oko noga u kafeu. Ispada da je njen sin cinik i budala. Njega je kurva namamila  mađijama, rekla je. On se zaljubio na studijama u misterioznu Isidoru. Ej, glavo rapava, zabavljali su se dve godine, a onda mu se izmogoljila i udala za fufbalera Partizana, rekla je. Ispalo je da je njen Dragoljub, pijanista i dirigent, gori od fudbalera. Udala se, negde u oktobru, a da se nisu ni pozdravili na kraju. Naravno, priča ostalim penzionisanim učiteljicama nije odavno zanimljiva. Dragoljub se od te svadbe nije predavao, ili se sa sobom izruguje, rekla je. Negde pred kraj oktobra, svaku godinu dana, od tada, u pet popodne zakucao bi neko u njegovo ime sa bombonjerom i buketom na vrata njene majke, da je zamoli za ruku Isidore za Dragoljuba. A tu se to sada sve udrobilo: i nevolje su po volji, i komedija je besplatna. Eh, Dragoljube! Ispalo je da je mekan za život i snove. Njega se ona, sigurno, i ne seća više često, a on nju ne zaboravlja, rekla je majka. Od udaje Isidore je prošlo dvadeset i tri godine, i on ovo sa prosidbom, bombonjerom i cvećem ponavlja. U međuvremenu i njena je majka umrla, a on sada šalje bombonjeru i cveće izdaleka na istu adresu, ljudima koje i ne zna, sa podsetnicom i molbom da se Isidora uda za njega. Hteli su ovi stanari da ga prijave policiji zbog uznemiravanja, a ispalo im je nekako zabavno, a pomalo i korisno. Nije tražio od njih nikakav odgovor. Bavio se raznim poslovima, nema mirnijeg čovek i s takvom koncetracijom, rekla je majka. Sada živi u Švajcarskoj, gde u firmi Omega posmatra hronometre koji se baždare. Sedi ispred horonometra i satima ga posmatra. To mu je sav posao. Ne odustaje, rekla je njegova majka, i dalje misli da šalje cveće i bombonjeru Diva na staru adresu njene majke, i traži ruku Isidore od nepoznatih ljudi. Plaši se majka da ne krene da bombonjeru i cveće šalje na Novo groblje, na parcelu njene majke, da neko ne pronese glas da je skrenuo. Ostao mu je od nje svileni, karirani šal, rekla je. Novac za bombonjer Diva i cveće za njega nije veliki novac. Iako ozlojeđena, majka mu nije ni zajedljiva. Jednostavno, pati da se nije oženio.  

RATKO DANGUBIĆ: LJUBAV

Nama u Hagu ne samo da su sudili pošteno, nego su nas i pošteno zajebali. 

Izgleda da su žrtve najviše krive zbiog zločina. Nisu na vreme uspele da pobegnu.

Voleli smo mi i Jugoslaviju pre nego je propala. Volimo sada i Srbiju.

Kod nas narod sve manje jede, ali zato sve više guta.

Ja sam gadljiv na pare. Zato sam i kupio automat za njihovo brojanje.

Papirne novine gube trku sa elektronskim. Postoji briga čime će narod da briše dupe.

Predsednik je sahranio ostatke svih prognanih kraljeva i velikana. Sada može da se okrene sebi.

Nije prirodno da narod voli vlast. To je onda svojevrsna vrsta bluda.

MILAN TODOROV: OČEKIVANJA

Hrvatska poziva proterane Srbe da se vrate. Ako smeju.

Osumnjičeni  je ometao sud u radu, jer je u više navrata pokušavao sam sebi da presudi.

Dan žrtava u saobraćajnim nesrećama, širom zemlje je obeležen radno.

U vašoj knjizi su svi aforizmi ujednačenog kvaliteta. Nijedan ne valja.

Ostario sam za godinu dana, dok sam prethodnih šezdeset godina bio kao mladić.

Ljudi postaju stari kada prestanu da idu u kupovinu. To znači da će moja žena večito ostati mlada.

Oženjen muškarac zna u svakom trenutku šta žena očekuje od njega. Ništa!

ZORAN T. POPOVIĆ: HOBI MOJE KOMŠINICE

Zena je rekla da ce danas da me ostavi, a ja sam je danas opet zatekao kod
kuce. Znaci nije od reci.

Nekada su politicki zatvorenici tucali kamen. Sa dolaskom demokratije
izumrli su ti drustveno korisni radovi.

Kad sam video da nemam za koga da glasam, morao sam da se kandidujem.

Nasi fudbaleri bi trebalo da igraju u mrklom mraku, da se njihovo neznanje
ne bi videlo.

Ja sam svetski covek. Ziveo sam u svim zemljama bivse Jugoslavije.

Bavim se ekstremno opasnim sportovima. Igram sah, bilijar i domine.

On je u svakoj corbi bio mirodija, sve dok mu nisu zaprzili corbu.

Moja komsinica ima zanimljiv hobi. Ima kolekciju bivsih muzeva.

Moja komsinica je sa svim svojim bivsim muzevima ostala u dobrim -
seksualnim odnosima.

Oni koji misle da vrede za dvojicu, najcesce su dvojne licnosti.

Zahvaljujuci nasim politicarima, mi znamo kad ce biti smak sveta. To se
nama desava svaki dan.

MILAN TODOROV: IZGLEDA DA ME PRISLUŠKUJU

Naša obećanja su radovanja za lude, ali nam je cilj da tu pozitivnu energiju  osete i ostali građani.

Teško je naći iglu u plastu sena. Lakše je naći iglu između trave.

Penelopa je verno dvadeset godina čekala svog muža, tako da joj je to sve ušlo u bračni staž.

Tačno je da ima mnogo pisaca, ali ima i čitalaca. Njihov broj se, u stvari, poklapa.

U našoj nacionalnoj kuhinji nijedno jelo nije naše. A, kako stvari stoje, tek neće da bude!

Hamlet se pravio lud. Mi nemamo potrebe ništa da glumimo.

Izgleda da me prisluškuju. Kad razgovaram sam sa sobom u glavi mi se javlja eho.

PARADOKS: TIRAŽ

PARADOKS posle jedne godine izlaženja ima redovan mesečni "tiraž"  veći od 2500 čitalaca.
Najviše je čitalaca u Srbiji, a zatim Rusiji, SAD, Nemačkoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji, Kanadi, Hrvatskoj, Sloveniji, Švajcarskoj, Ukrajini, Austriji, Francuskoj, Australiji...

RADE JOVANOVIĆ: LEPEZA

Naša jedina šansa su izvozni poslovi sa Afrikom. Izvozićemo gorile!

Mi smo bili Evropa pre hiljadu godina. No, ne želimo da robujemo prošlosti!

Aktuelna vlada izgleda nema program. To budi izvesnu dozu optimizma!

Pet vekova pod Turcima. Naša sreća da nije bilo obratno!

Nova vlada priprema čitavu lepezu novih mera. To će nas sasvim ohladiti!

Ministar je poslužen hlebom i solju... Prisutnima je potekla voda na usta!

Badava novac leži svuda oko nas. Srbija se neće saginjati!

Ima razloga odvajanje crkve od države. U Srbiji nije dilema ima li Boga, već ima li države!

Nikad nam nije bilo gore. No, nije nam prvi put da nas vlada iznenadi!

ZORAN T. POPOVIĆ: SEKS SA BIVŠOM ŽENOM

Pola od onoga sto je ukrao, poklonio je crkvi. Tako da je on pred bogom
čist.

Ako ne znate gde vam je glava, pitajte dželata!

Bili smo za korak ispred svih, tako da smo prvi završili u provaliji.

Niko nije okrvavio ruke. Gazili su ih tenkovima.

Ja mnogo volim zene. Mogu ceo dan da vam pričam o njima.

Seks sa bivšom zenom, je kao podgrejana pica od juče.

Njegova porodica prati drustvene trendove. Sin mu ima dečka, a ćerka
devojku.

Jednom policajac, uvek policajac. On ne menja veru za večeru.

Nama treba još gora vlast, jer ovom uopšte nismo zadovoljni.

Sačuvao je dete u sebi. Noću mokri u krevet.

Imam jako promenljiv jelovnik. Jedem kad imam!

Nije sve tako crno, tvrde oni koji koriste belo.

Oni su porodica na lošem glasu. Da žena nema ljubavnika, niko im nikada u
kuću ne bi ušao!

Nas nece zadesiti grčki scenario. Mi ćemo završiti kao Atlantida!

Naleteo sam na seks bombu. Raznela me je!

Srbi su sami sebi vadili i prodavali organe, ne dozvoljavajući da oni padnu
neprijatelju u ruke.

Žena u mene gleda kao u boga. Ateista je!

Lepše se živelo u vreme sankcija. Ni tada nismo ništa imali, ali smo bar
znali zasto.

MILAN TODOROV: GAZDA

Jedino Srbe osuđuju u Hagu. Ali u tome nema naše krivice.

Kad ja budem napisao roman, to će biti hit.

Imate uslove za gej paradu i na nenaseljenom ostrvu, ako imate Petka.

Gazda u našoj kući je onaj ko nosi pantalone, sa dva šava na svakoj nogavici.

Kakva četkica za zube?! Jezik za zubima je najbolja zaštita vaših desni.

Nekad smo oko sveta putovali za osamdeset dana, a danas  nam  svet dođe  i bombarduje nas isto toliko vremena.

Građevinska industrija ne bi bila u krizi, da za svakog čoveka postoji cigla u zatvorskom zidu.

MILAN TODOROV: ROK TRAJANJA

U njegovom istupu nema govora mržnje. Sve je pljuvanje.

Oni koji su činili masovne zločine, ne odgovaraju  masovno.

I danas se čuje: „Srbe na vrbe“ i „Hrvate o kravate“, jer sloboda ume da peva kao što su sužnji sanjali o njoj.

Batina ima dva kraja da bi narod shvatio da postoji alternativa.

Uprkos starosti, ne primećujem svoje godine. Osećam se kao drtavi, pogureni, ćelavi mladić.

Ubila ga je prejaka reč, tako da je ostalo nejasno šta je kritičar  hteo da nam kaže.

...dok je održavanje deonice  puta koji nigde ne vodi povereno javnom preduzeću Putevi Srbije.

Odisej se posle dugog lutanja vratio Penelopi i od tada mu se gubi svaki trag.

U srpskoj potrošačkoj korpi, nema čega nema. A najviše je statističkih podataka.

RATKO DANGUBIĆ: KLIKERI I KUKAVICA

Polovinu prvog sprata te prostrane kuće u stilu secesije  zauzimaju biblioteka i salon. Ta velika soba ima tri prozora prema ulicu i dva dupla prema terasi u vrtu, uz dupla staklena vrata. Ta graja koja je dolazila sa ulice je prestala. Tome se nije nadao, nekakvi povici dokonih ljudi su ga dobro prodrmali. Iza njegovih leđa sada se jedva oglasila svilena zavesa: uzalud je medicinska sestra Angelina htela da bude tiha. Bio je on sve, rekao je, ali nije bio gluv. Umirući se i nasmejao na sav glas. Pred polazak na onaj svet sedeo je Jakovljev u beržeri sa lakom dekom na sasušenim kolenima. Iz neke tamne dubine, rekao je Angelini, izronili su klikeri, s kojima je umeo da nadigra sve dečake u Dunavskom parku. Angelina se blago osmehnula. Bio je rođen da pravi nered oko sebe, razumela je. Podno njegovih tankih nogu ležale su fotografaije divljih životinja i albumi s markama. Umire, mislila je Angelina, među uspomenama i papirima: posedovao je biblioteku od preko dvadeset hiljada knjiga.

      Trenutak je pomalo neobičan, kao da je režiran, mislila je Angelina. Razume se, s njim o testamentu ne smete govoriti, da se ne uzbudi, rekao je Angelini njegov sinovac Avram. Tada je to primila k znanju i potisnula je svaku misao da je i njoj ostavio kakav dar; pored njega je sedam godina. Ne, nije se kajala nikada što je ovde ostala. Njoj je izgledalo da žmuri zbog bola, posmatrala ga je: skupio se u klupko, kao da je zmija.  Otvoreno joj je mesecima govorio da mu se ne dopada to što mu se dešava: bio je svestan svega, pa i kraja koji mu se primakao. I u dosta knjiga, i na toliko slika, susreo se sa licem smrti, rekao je: smešio se oporo, jedva dišući. Pričao je i neku priču o Kini i mandarinima, s nostalgijom u glasu. Nije voleo da se ponavlja, pa nikada nije mrmljo suve molitve. Njegovo usporeni govor, reči oronulog slavnog tenora, prekinuo bi sat: metalni glas kukavice. Blagostanje, u ovoj sumornoj kući, bilo je očito: svega je bilo više nego treba, čak - i smrti. Voleo je da sisa jako tvrde bonbone.

RATKO DANGUBIĆ: SVAKI DRUGI

Kod nas je prododično vaspitanje poprimilo i nove razmere. Sada protiv vlasti demonstriraju čitave porodice.

Želja svakog našeg predsednika je da bude građanin sveta. Tek da bi mi videli da je najbolje kod svoje kuće.

Od kada smo videli ko visi na grani, shvatamo da je bolje vrabac u ruci.

Država  mora da bude javna kuća. Ne može tu da se preživi ni od plate, ni od ljubavi.  

Nama bi propast sveta donela veliko olakšanje. Tako bi prihvatili da nismo sami na svetu.

Nismo ni znali da su pregovori u završnoj fazi, dok nismo videli prste na obaračima.

Mi smo otvorena zemlja, zato su svi i zatvorili granice prema nama.

Njega su pravili od blata i veći majstori od nas, samo oni nisu imali uslova da ga gurnu u peć.

Dok se nisam učlanio u partiju nisam radio ništa. Kasnije nije bilo ni potrebe.

Umesto ljudi od krvi i mesa, prikladniji su ljudi od plastike. Ti mogu da se recikliraju kao i svako đubre.

U samicu su gurnuti dva najogorčenija politička protivnika. Tako je vlast uspela da spoji dva dobra zajedno.

Tačno je da su ovu zemlju napustili najpametniji, a kod patriota je pobedio razum.

Vekovima se istorija prenosila s kolena na koleno, a onda se nekima stvar toliko digla da se nije imalo kuda.

Niko ne sme da kaže da smo ratovali uzalud. Pa svaki drugi poginuli je heroj.

Na nas neprijatelj vrši ogroman pritisak. Bojim se da on to ne može izdržati.

Nama ništa ne pada s neba. To samo govori da su naše granice i naš vazdušni prostor nepovredivi.

Nisam zato da nas vode najpametniji. Oni će kad-tad da popuste.

Naša policija priznaje da nije izmislila suzavac, ali ga je prihvatila kao i svako dobro koje donosi napredak.

Da pravda nije na našoj strani, naš tas ne bi pao ovoliko nisko.

Razumljivo je da je aplauz bio duži od govora. Narodu je dosadilo da ga sluša.

Srbija će imati u Evropi autonomiju kakva je neprihvatljiva za Kosovo u Srbiji. Ipak smo mi evropski narod.

Godinama glasamo za iste. Nas samo smrt može da rastavi.

Kod nas postoje građani prvog i drugog reda. Sve zavisi ko je bliže narodnoj kuhinji.

Nas TV program ubija, ali još se ne vidi da će to da bude savršen zločin.

RADE JOVANOVIĆ: MINISTRANTI

Ministri žele da svima bude bolje. Dosadno im samima!

Policijska akademija primiće sve prijavljene kandidate. Samo će vukovci polagati prijemni ispit!

Mi brzo pronalazimo krivca za neuspehe. Dovoljan je samo minut ćutanja!

Ni plaćenim ubicama ne cveta posao. Trenutno je hit priručnik Uradi sam!

Srbija je zemlja bogata sirovinama. Da pomenemo samo političare!

Gledao sam izveštaj vlade o stanju u Srbiji. Ministri su o svemu izlagali!

ZORAN T. POPOVIĆ: DOBRA STARA VREMENA

Davanje i primanje mita za mene nisu krivična dela iste težine. Mito lakše primamo nego što ga dajemo.

Svako juče u odnosu na danas već pripada dobrim starim vremenima.

I jedni i drugi su tvrdili da je rat obična svinjarija, dok su okretali prase na ražnju.

Kad su čuli da idemo u prijateljsku posetu braći, javilo se na hiljade dobrovoljaca.

Njegov talenat je sasvim slučajno otkriven. Propevao je kad su ga uhvatili.

RATKO DANGUBIĆ: MAJSTOR ZAHAR

I kao da nisam prisutan, on lagano zavi cigaretu i stavi je sa strane na mrke mengele. U radionici su dve duge tezge, razne kutije, uredno složen alat, ali je sve prilično staro. Iznad jednog metalnih ormana stajao je kalendar iz 1983. sa obnaženom, prsatom lepoticom za avgust. Od toga meseca i te godine je proteklo mnogo vremena i gomila lepotica se izređala na kalendarima Plejboja, mislio sam. Jednom reči, stvari se kvare i stvari se popravljaju, rekao je majstor. Taj majstor Zahar nije i jeste mnogo govorio; nekako se ljuljuškao dok gunđa, kao da drema. Preturao je, sipljivo dišući, po zavrtnjima koji su se stajali u kutijama, u plastičnim kofama; sve su to restlovi od starih mašina, ili su kupljeni na po najlon pijacama, mislio sam. On ne ume da se izrazi pravilno, rekao je jednom konobar Majorov, a majstor je kakvog nema do Segedina, pa ni do Budima, ako treba. Jeste, odavno mu je vreme da umre i krene na onaj svet, smejao se. Ne zna kako je propustio onu zadnju, hladnu zimu, ali ovu koja dolazi ne sme da izigra. Vladao se kao da je i odsutan duhom, imao je u držanju nešto od nekadašnje gospode. A sada je medicina takva, da u ovim bogatim zemljama teško bolesnim izlaze u susret i da umru kao ljudi, rekao je. Taj majstor Zahar ima zasluge za ovu zemlju, pa i kutiju punu ordenja za podvige u dva rata, poznavao ga je dobro Majorov, koji mi ga je preporučio. Njegovo, rekao je Zahar, nije da misli o sebi, nego da ogrne kaput i odgega se u mrak, s litrenjakom dudovače pod pazuhom. Ne treba mu ovaj život koji ne može da mu donese radost i mir. Njemu bi sada, možda, bilo najzgodnije da se prostre, i gotovo, uzdahnuo je dok pretura po zavrtnjima. Zar ne? To bi bilo najbolje, da ja svoju košulju pocepam sam. Odjednom je zastao, u rukama mu je, izgleda, komad kakav je tražio, i lice mu zasija kao da je dobio na lutriji. Odgegao se sa sedamdeset i devet godina do moje kosilice za travu: sasvim se opsutio, prelazio je rukom po oklopu mašine kao da  mazi ženu. Zlatna vremena, zlatne stvari, rekao je. I blaženstvo, gotovo detinje, razlilo mu se po licu kao ulje po tavi. Sa mengela je uzeo onu cigaretu. Negde u travi izgubio sam letos zavrtanj zbog koga je mašina tandrkala. Majstor Zahar je namestio i pretegao drugi zavrtanj na rupi gde je otpao stari, ne žaleći ulje kod podmazivanja. U drugom kraju radionice, tek sam onda video, protezao se njegov mrki avlijaner, zevajući.

BOJAN RAJEVIĆ: KAO U APOTECI

Mafija je pokušala da utiče na mene kao premijera, ali nije uspjela. Kapiraš, batice?!

Ušao sam pod krov vladajuće partije i time riješio stambeno pitanje.

Vlast je pokazala da umije da stvori od ničega nešto. Napravila je ruglo od države.

Građani koji su izabrali ovu vlast nisu zadovoljni svojim položajem. Zato se prevrću u grobu.

U skupštini je kao u apoteci. Samo što nema dovoljno ljekova.

RATKO DANGUBIĆ : SLIKA

Nema smisla kod nas tražiti pare ili život. Ovde život ništa ne vredi.

I oni koji sede na buretu baruta imaju priliku da se vinu visoko.

Toliko je predsednikovih slika na mitingu da se iza njih krije pola naroda.

U svet je otišla pogrešna slika o nama. Vide nas onakvim kakvi jesmo.

Tačno je da među pobijenima ima i nevinih, ali mora se priznati da se  

 oni tako ne osećaju.

ZORAN T. POPOVIĆ: PISANJE

Pogodio sam ga pravo u živac. Rekao sam mu da je lud.

Mesto zločina obezbeđuju jake policijske snage. I kako sad da se ubica
vrati na njega?!

Pobednici uvek pišu istoriju, jer poraženim snagama nije ni do čega.

Kod nas je takva demokratija, da niko ne sme da prdne a da ga niko ne
prisluškuje!

Za razliku od romanopisaca, aforističari imaju kratak fitilj.

REČENICE KOJE VOLIM (16)

Bela Hamvaš: " Na kraju ostaju samo dvojica, Bog i vino".

(iz Filozofije vina B. Hamvaša)

MILAN TODOROV: SRPSKA MOBILNA KAKOFONIJA

Našu zemlju će obrađivati šeici. To je jedini način da ne postane pustinja.

Zlatna ribica muškarcu ispunjava uvek  jednu istu želju!

Podigli smo kuću nasred druma. To je put kojim se ređe ide!

U cara Trojana udbine uši.

Njih vlast nije opila. Oni su na težim drogama.

Informativni razgovor je bio vrlo koristan. Ni osumnjičeni nije znao mnoge stvari koje je priznao.

Nema laži, nema prevare, naš politički program je nešto treće.

RATKO DANGUBIĆ: KUTIJA CIGARETA KENT

I sada mi se grlo stegne kad mislim na taj susret i njega. Ne prestajem da premišljam o autoritetu sudbine, kako bi rekla moja Nevenka. Ne znam kako bi se osećali drugi na mome mestu: meni ovde i treba savet u koječemu. Da sam onda legao na pod restorana i urlao, bilo bi mi danas lakše da to podnsem kao bruku, nego ovo kao teret na duši. Tek sada vidim kako slučaj ume da uplete čoveka gde mu nije mesto. Upoznao sam ga jednog petka iza devet uveče, u pristojnom restoranu gde se skupljaju oni koji nemaju kuda na večeru i oni koji rade u noćnim smenama, kao ja. Uz šank, jer se nikad ne zadržavama dugo, razgovarao sam s kelnerom Ivanom, koji voli fudbal i porno filmove. Okretao sam u rukama polupraznu kriglu s pivom. Nekako mi se primakao sa strane, kao da je hteo da ostane neprimećen. Ja ne volim da se upoznajem, pa sam u početku stajao kao od drveta. Ivan ga je oslovio po imenu, on nas je i upoznao, izgleda da su i razmenjivali te porno filmove. Trideset godina radim kao novinar u državnim novinama, pratim poljoprivredu, bez posebnih ambicija; od svoje plate i ženinog, ne malog, nasledstva, sastavljamo kraj s krajem i izdržavamo sina doktora i njegovu porodicu u Beogradu. Moram da kažem da sam se ovde, u ravnici i rodio, u jednoj od ulica koje izlaze na trg koji je do sada tri puta menjao ime. Moja majka Mileva nije stigla do porodilišta, pa sam se oglasio prvi put u krevetu bake Natalije. Svaki drugi dan odlazim na posao pre deset uveče, ali pre toga svratim u kafanu da popijem pivo: treba mi, rekli su lekari, B vitamin. Ne trudi se niko oko mene mnogo, ni kod kuće ni ovde, a u restoranu razgovaram jedva s pet ljudi: posle piva odem svojim putem. Novopristigli poznanik je bio mlađi koju godinu od mene, radio je u jednoj od banaka iza Muzeja kao službenik, bio je neoženjen i imao je ljubavnicu u drugom gradu. Sve je to rekao sam, u pet minut, a da mu nisam postavio pitanje. Sretao sam ga i ranije ovde, sve su prilike, ali nismo razgovarali. Bio je prirodan; ispalo je da mi je govorio o sebi zato što ima potrebu da razgovara posle dva ili tri viskija. Taj razgovor je izgledalo kao da meni ne znači mnogo: i on je to znao, i ja sam tako mislio, i nije nas posebno obavezivao nikoga. Rastali smo se neodređeno, ja sam njega, iako se protivio, častio pićem, a on mi je uzvratio načetom kutijom cigareta Kent. Sledećeg jutra, posle smene, pakovao sam se da krenem mojoj Nevenki. Bilo je i nerovoze u štampariji, jedna tura dnevenih novina se  morala da baci zbog nekog naslova. Jutro, koje mi je trebalo da  priredi radost kao i neka druga jutra do tada, odjenom se pretvorilo u košmar. U garderobi, gde se presvlačimo, na zidu je TV od ove nove generacije, tanak kao slika:  i dok sam se spremao, bacio sam pogled na jutarnji program. Na TV ekranu sam ugledao fotografiju poznanika iz kafane. Spiker je rekao da se ovaj čovek ubio, skočivši sa mosta u reku. Eh budalo, pomislio sam. Ni jedna stvar u restoranu, ni njegove reči nisu odavale da ovo namerava da uradi. Iz novina sam video da i nema veliku rodbinu: sahranjen je drugom gradu. Od tadi mi ne da mira susret s njim, i kako mi je natovario na leđa i dušu teret: Nevenka mi govori da idem kod psihijatra. Zato sam i odlučio da ovde dođem, da razgovaram. Zanimljivo je da sam u onoj noći sagorio njegovu načetu kutiju Kenta, iako ima dana da i ne zapalim.

RADE JOVANOVIĆ: STRANE SVETA

U nas neofašisti imaju velikih problema. Ne uspevaju da budu u ilegali!

Ne razumem Zapad. Oni štrajkuju glađu i kad imaju da jedu!

Pamet izvozimo na zapad. Na istok šaljemo političare!

Može da ne bude ulja i šećera u Srbiji. Ali reda mora da bude!

Pre pet vekova mi smo ubili cara Murata. Od toga se još nismo oporavili!

ZORAN T. POPOVIĆ: POSETA

Poseta Hilari Klinton bila je potpun promašaj. Srbima bi više prijala Monika Levinski.

MIROSLAV EGERIĆ: SATIRIČNI AFORIZAM MILANA TODOROVA

(Nad knjigom aforizama „SIROTINJSKA ZABAVA“, Danga, Beograd, 1990.)

Da Milan Todorov, pisac srednje generacije, i nije dospeo u antologije savremene srpske satire, svaki iole pronicljiv čitalac mogao bi da zapazi u duhu i obliku njegove satire osobenost koja oblikuje visinsku satiričnu invenciju: borbenu ironiju prvog reda.

Onu koja stavlja do znanja da smeh nije samo terapija već i saznanje, da šala može imati i načela i da stvarna energija koju takva „šaljivost“ razastire može da posluži kao unošenje ozona u zatamnjena, izmučena pluća savremenog čoveka.

Pre svega, može se reći da je Todorov hroničar i satirični slikar jednog doba u našem životu koje je oblikovalo ako ne pogled na svet ono neku vrste atmosfere sažete u reči – titoizam. Naime, to je bilo ono vreme u kome su gori sudili boljima, moralno politički podobni – nepodobnima, stvarni neprijatelji zemlje zamišljenim neprijateljima;

u kojem su bili proganjani ne oni koji su stvarali krizu jugoslovenskog društva već oni koji su govorili o njoj; vreme je to potrošačkog, kreditnog socijalizma, u kojem su dva bez duše lako mogli ostaviti trećeg bez glave, jer je sudija takođe bio bez duše i bez savesti! Ono što danas puni feljtone o „njihovim“ tajnim gresima, a javnim vrlinama, bilo je tada zaštićeno – zakonom! Sloboda za istinu bila je primana kao jedna od najopasnijih sloboda. Nastojanje ka pravdi i ispravnom životu kao stvar obične donkihoterije. Držanje do javno izrečene reči primano je kao stvar prošlosti i propasti onoga koji se toga držao...

Srpska savremena satira je – to je već znano – nastojala u svojim najboljim primercima da stvori klimu otpora takvom stanju i stavu, pa i kad nije  mogla da se objavi u punom sjaju i stanovištima, ona je nalazila načina, kao ona živa trava koja niče između betonskih sastavaka, da se pokaže kao snaga koja radi na daljinu i za budućnost. U vreme kada je i šef države Tito govorio da se naše sudije drže slepo zakona „kao pijan plota“ – kamo sreće da je bilo tako! – ipak je bilo onih koji su u aforizmima tvrdili da su nam sve nevolje dolazile od moralno-politički podobnih, da su komunisti pretvorili svoja ubeđenja u profesije, da je cinično organizovati kongres „mercedesa“ ma trgu Marksa i Engelsa, da su svi ljudi jednaki s izuzetkom onih koji određuju stepen te jednakosti, da smo „pod stegom partije odneli sve pobede“, pa su te pobede odnele i nas!

Milan Todorov u svojoj knjizi aforizama dobro odabranog naslova („Sirotinjska zabava“) drži na oku teme titoističkog vremena: vlast, udvorištvo, strah ljudi, glumljenje života umesto života, dirigovani ugled zemlje i države, lažnu brigu o umetnosti, slavopojke radničkoj klasi, pretvaranje društvene u privatnu imovinu, organizovana veselja naroda. Jednom reči, većinu tema od kojih je zavisio život pojedinaca i socijalnih grupacija toga vremena.

Aforizam koji neguje Milan Todorov je neka vrsta socijalizovane borbene ironije u čijem je jezgru moralistička refleksija, u dobrom značenju reči. Naime, narod je doveden u situaciju da slike svoje nevolje prima kao sirotinjsku zabavu; „radničkoj klasi ove zemlje je omogućeno da bira između obojene liturgije i teške metalurgije“. „Ne može zemlja tek tako da propada. Za to je potreban sistem“. „Četiri godine u revoluciji, to je biznis stoleća.“ „Iza svakog uspešnog čoveka stoji žena, a vođa je bio višestruko uspešan čovek“. Itd. isl. U aforizmu ovog reda uvek je dobro uočen nesklad između misli i stvarnosti, ideala i fakta, pri čemu se nikako ne gubi iz vida treperenje značenja na tom prostoru: „Nijedna vlast nije data od Boga. Bogovi nastaju docnije. Svi koji nešto znaju, da se jave policiji. Ko je protiv nas, taj ne zna šta je dobro.“ „Visokom gostu cveće su uručili pioniri, jer su obična deca neozbiljna.“

Milan Todorov kondenzuje i satirički iskazuje upravo one momente u životu pojedinaca ili socijalnih grupacija u kojima je moguće prepoznati prerušavanje živog u neživo, reči u propagandu, načela u vlast, biti u imati. Čovek koji je u našem prostoru preturio preko glave sve garniture vlasti koje su nas „usrećavale“, mogao je i sam da zapazi da je svaka u početku nosila neko zrno obećanja, na kojem je živela svoj kratki vek: gomile uvek veruju prvom znaku promene; čim se taj znak zgusne u sigurnost, čim bosa noga s početka osvajanja pozicije postane čizma, masa, gomila, uviđa da je ostala na istom i traži nova obećanja. Prava satirična invencija i jeste u tome da pronikne, ako je reč o relaciji vođa-masa, kuda se kreće i u kojim oblicima iskazuje specifična energija tog odnosa.

Možemo reći da aforizmi Milana Todorova ispisani u Sirotinjskoj zabavi imaju odlike duhovite i duhovne literarnosti, poseduju nešto od one tako neophodne „soli“ bez koje bi i najumnija satira bila dosadna i lišena smisla. Pravi problem za ovog i druge naše satiričare otvoriće se, otvara se već sa činjenicom da smo ušli u kvalitativno novo vreme, u kojem osećamo, svi, da su mnogi posvećeni ciljevi ranije epohe potrošeni, ispražnjeni; da su mnoge ranije „veličine“ pokazale svoju prazninu; da su mnogim zabludama i manipulacijama naši dani poslednji trzaji. Nama se čini da će i srpska satira, kao i njena ukupna duhovnost, imati da se ogleda na sasvim novim poljima i u novim oblicima istraživanja: antropološkim, socijalnim, psihološkim, biološko-ekološkim.

No, to je posebna tema; od ovog relativno mladog satiričara dovoljno je da se sa svojom knjigom pridružio onima koji su, ubedljivo, dali prilog razgrevanju domaće potrebe za demokratskim, to će reći slobodnim životnim procesom.

(profesor dr Miroslav Egerić, „Dnevnik“, Novi Sad, 13. oktobar 1991.)