RATKO DANGUBIĆ: MAJSTOR ZAHAR

I kao da nisam prisutan, on lagano zavi cigaretu i stavi je sa strane na mrke mengele. U radionici su dve duge tezge, razne kutije, uredno složen alat, ali je sve prilično staro. Iznad jednog metalnih ormana stajao je kalendar iz 1983. sa obnaženom, prsatom lepoticom za avgust. Od toga meseca i te godine je proteklo mnogo vremena i gomila lepotica se izređala na kalendarima Plejboja, mislio sam. Jednom reči, stvari se kvare i stvari se popravljaju, rekao je majstor. Taj majstor Zahar nije i jeste mnogo govorio; nekako se ljuljuškao dok gunđa, kao da drema. Preturao je, sipljivo dišući, po zavrtnjima koji su se stajali u kutijama, u plastičnim kofama; sve su to restlovi od starih mašina, ili su kupljeni na po najlon pijacama, mislio sam. On ne ume da se izrazi pravilno, rekao je jednom konobar Majorov, a majstor je kakvog nema do Segedina, pa ni do Budima, ako treba. Jeste, odavno mu je vreme da umre i krene na onaj svet, smejao se. Ne zna kako je propustio onu zadnju, hladnu zimu, ali ovu koja dolazi ne sme da izigra. Vladao se kao da je i odsutan duhom, imao je u držanju nešto od nekadašnje gospode. A sada je medicina takva, da u ovim bogatim zemljama teško bolesnim izlaze u susret i da umru kao ljudi, rekao je. Taj majstor Zahar ima zasluge za ovu zemlju, pa i kutiju punu ordenja za podvige u dva rata, poznavao ga je dobro Majorov, koji mi ga je preporučio. Njegovo, rekao je Zahar, nije da misli o sebi, nego da ogrne kaput i odgega se u mrak, s litrenjakom dudovače pod pazuhom. Ne treba mu ovaj život koji ne može da mu donese radost i mir. Njemu bi sada, možda, bilo najzgodnije da se prostre, i gotovo, uzdahnuo je dok pretura po zavrtnjima. Zar ne? To bi bilo najbolje, da ja svoju košulju pocepam sam. Odjednom je zastao, u rukama mu je, izgleda, komad kakav je tražio, i lice mu zasija kao da je dobio na lutriji. Odgegao se sa sedamdeset i devet godina do moje kosilice za travu: sasvim se opsutio, prelazio je rukom po oklopu mašine kao da  mazi ženu. Zlatna vremena, zlatne stvari, rekao je. I blaženstvo, gotovo detinje, razlilo mu se po licu kao ulje po tavi. Sa mengela je uzeo onu cigaretu. Negde u travi izgubio sam letos zavrtanj zbog koga je mašina tandrkala. Majstor Zahar je namestio i pretegao drugi zavrtanj na rupi gde je otpao stari, ne žaleći ulje kod podmazivanja. U drugom kraju radionice, tek sam onda video, protezao se njegov mrki avlijaner, zevajući.