I sada mi se grlo stegne kad mislim na taj
susret i njega. Ne prestajem da premišljam o autoritetu sudbine, kako bi rekla
moja Nevenka. Ne znam kako bi se osećali drugi na mome mestu: meni ovde i treba
savet u koječemu. Da sam onda legao na pod restorana i urlao, bilo bi mi danas
lakše da to podnsem kao bruku, nego ovo kao teret na duši. Tek sada vidim kako
slučaj ume da uplete čoveka gde mu nije mesto. Upoznao sam ga jednog petka iza
devet uveče, u pristojnom restoranu gde se skupljaju oni koji nemaju kuda na
večeru i oni koji rade u noćnim smenama, kao ja. Uz šank, jer se nikad ne
zadržavama dugo, razgovarao sam s kelnerom Ivanom, koji voli fudbal i porno
filmove. Okretao sam u rukama polupraznu kriglu s pivom. Nekako mi se primakao
sa strane, kao da je hteo da ostane neprimećen. Ja ne volim da se upoznajem, pa
sam u početku stajao kao od drveta. Ivan ga je oslovio po imenu, on nas je i
upoznao, izgleda da su i razmenjivali te porno filmove. Trideset godina radim
kao novinar u državnim novinama, pratim poljoprivredu, bez posebnih ambicija;
od svoje plate i ženinog, ne malog, nasledstva, sastavljamo kraj s krajem i
izdržavamo sina doktora i njegovu porodicu u Beogradu. Moram da kažem da sam se
ovde, u ravnici i rodio, u jednoj od ulica koje izlaze na trg koji je do sada
tri puta menjao ime. Moja majka Mileva nije stigla do porodilišta, pa sam se
oglasio prvi put u krevetu bake Natalije. Svaki drugi dan odlazim na posao pre
deset uveče, ali pre toga svratim u kafanu da popijem pivo: treba mi, rekli su
lekari, B vitamin. Ne trudi se niko oko mene mnogo, ni kod kuće ni ovde, a u
restoranu razgovaram jedva s pet ljudi: posle piva odem svojim putem.
Novopristigli poznanik je bio mlađi koju godinu od mene, radio je u jednoj od
banaka iza Muzeja kao službenik, bio je neoženjen i imao je ljubavnicu u drugom
gradu. Sve je to rekao sam, u pet minut, a da mu nisam postavio pitanje. Sretao
sam ga i ranije ovde, sve su prilike, ali nismo razgovarali. Bio je prirodan;
ispalo je da mi je govorio o sebi zato što ima potrebu da razgovara posle dva
ili tri viskija. Taj razgovor je izgledalo kao da meni ne znači mnogo: i on je
to znao, i ja sam tako mislio, i nije nas posebno obavezivao nikoga. Rastali
smo se neodređeno, ja sam njega, iako se protivio, častio pićem, a on mi je uzvratio
načetom kutijom cigareta Kent. Sledećeg jutra, posle smene, pakovao sam se da
krenem mojoj Nevenki. Bilo je i nerovoze u štampariji, jedna tura dnevenih
novina se morala da baci zbog nekog naslova. Jutro, koje mi je trebalo da
priredi radost kao i neka druga jutra do tada, odjenom se pretvorilo u
košmar. U garderobi, gde se presvlačimo, na zidu je TV od ove nove generacije,
tanak kao slika: i dok sam se spremao, bacio sam pogled na jutarnji
program. Na TV ekranu sam ugledao fotografiju poznanika iz kafane. Spiker je
rekao da se ovaj čovek ubio, skočivši sa mosta u reku. Eh budalo, pomislio sam.
Ni jedna stvar u restoranu, ni njegove reči nisu odavale da ovo namerava da
uradi. Iz novina sam video da i nema veliku rodbinu: sahranjen je drugom gradu.
Od tadi mi ne da mira susret s njim, i kako mi je natovario na leđa i dušu
teret: Nevenka mi govori da idem kod psihijatra. Zato sam i odlučio da ovde
dođem, da razgovaram. Zanimljivo je da sam u onoj noći sagorio njegovu načetu
kutiju Kenta, iako ima dana da i ne zapalim.
Нема коментара:
Постави коментар