RATKO DANGUBIĆ: SABLJA I LEPTIR

          

Imali smo prepečenom ciglom popločano dvorište, tu i tamo ukrašeno nekakvim velikim betonskim vazama za cveće. Pripadalo je jednoj od onih kućerina u Dunavskoj ulici; to je zgrade zidana u vreme K und K, sa unutrašnjom terasom u krug, koja služi i kao hodnik između stanova. Na prvom spratu se nalazio naši stan broj 7, u kome je živelo nas troje. Nikada ranije nisam razmišljao o ovome. Ponekad i sebe, rekla bi majka, treba slušati bez uplitanja. Sa blagim omalovažavanjem se gledalo na ove stanove; nisu slovili za luksuzne. Na spratu je bilo osam stanara i u svakom stanu živelo je najmanje po jedno dete, osim u stanju tetke Tanje i njenog belogardejca Vladimira. Tako su ga zvali i susedi: Tanjin belogardejac Vladimir. U prvom od tih stanova živeo je od 1923. Vladimir sa suprugom Tatjanom. Ne znam ni kako sam zaželeo da o ovome govorim. Valjda sam i na Vladimira sam odavno bio zaboravio. Izgledao je uvek nekako sitan, star i ljubazan: danas mislim da se sav sastojao iz šešira i mundira. Da ga se setim, ponukao me je skoro konjski topot koji sam čuo iza Tanurđiča palate: dva mlađa Ciganina su kolala gradom i skupljala kartonske kutije iz kontejnera; sve su tovarili u prikolicu koju je vukao riđi konj. Tako se posle Hitlerovog rata kretao i Vladimir kroz grad; on je razvozio soda-vodu u lepim obojenim bocama od debelog stakla. S vremena na vreme nam je tetka Tanja, tako su je zvala sva deca u dvorištu, iznosila na okrugli kameni sto ruska peciva. Onda mi je izgledalo da nema stvari koja može da poremeti duševnu ravnotežu ljudi u dvorištu. Žene iz okolnih stanova, bilo je tu nove i stare gospode, pomagale su Tanji kada treba, a ona je starije devojke podučavala lepim manirima. Tada sam ja imao sedam-osam godina. Svima je bio zanimljiv stari Vladimir, jer je imao kitnjastu uniformu i izlazio je s njom u dvorište, ali nikada dalje. Jednog dana, tek tako, stari je prestao da razvozi soda-vodu po gradu, a konja i špediter je prodao sodaru Gavri iz Paraga. Majka je rekla da je jadni Vladimir prolupao. Posmatrao sam ga kako ide uz stepenice i niz stepenice, zveckajući sabljom, sve dok ga tetka Tanja ne odvede u stan. Pre nedelju dana posetio sam dvorište u kome su sada radnje u prizemlju. Ne izgleda mi danas kao onaj teatar; mesto gde su se nekada skupljali mirisi i glasovi iz stanova i stanari. Nekako su se na mene odjednom svalile sve te uvele uspomene. Nastojim da se uhvatim za neku lepu stvar, ali ne uspevam. Tako, negde u jesen, bio sam u trećem razredu, Vladimir je celo popodne sa sabljom hodao gore-dole stepenicama, a ja sam ostao iza prozora u stanu. Odavno sam zaboravio taj trenutak, i kao da se i sada bojim da pogledam na tu stranu. Tek koji godinu  kasnije setio sam se da se majka bojala da Vladimir ne izvadi sablju i krene da mlatara njome po dvorištu. To je bila njena pretpostavka, rekla je. Tako sam onda proveo dobar sat iza zvese i udisao onaj odurni miris muškatli. I zabrinuta majka je stajala uz mene, i sama osmatrala događaje u dvorištu. Tu je bilo i raznih sitnica na pretek. Te neke srede, pamtim da je bila sreda zbog jedne fudbalske utakmice, na dasku prozora, sleteo je leptir i ostao nepokretan. Majka pored mene je mrmljala da je mrtav, da mu je iscurilo svo vreme. Vreme je pesak u pustinji, rekla je, njemu je svaki živi stvor jednak. Tu misao je ponovila i koji mesec  kasnije, kada su, ispred uplakane tetke Tanje, izneli iz malog stana sanduk sa telom mrtvog Vladimira. Sa strane, na sanduku je pisalo ime i prezime, godina rođenje i smrti; ispod ovih slova i brojeva je stajala prikovana sablja, nekako nalik na liniju, kao da se s njom s podvlači biografija Vladimira. Plakala je majka, plakali su i drugi u dvorištu, a ja sam ostao nem.