 |
| Egon Šile; izvor kultivisise.rs |
Kakvo je to ime Forferije, pitala ga je
učiteljca Danka u prvom razredu osnovne škole. Ili je to bilo u drugom? Možda
čak trećem razredu. Da je bilo u prvom verovatno ne bi ni zapamtio.
On je samo pokunjio glavu
i slegao mršavim ramenima po kojima je pljuštao dečji smeh.
Kao
da mi nije dovoljno, mislio je, što imam klempave uši kao slonče Jumbo. U to
vreme nije znao nešto još poraznije o sebi. Tačnije, o svojim roditeljima. Rodili
su ga kao drugo dete. Na prvi pogled, ništa neobično. Toliki parovi imaju dvoje,
pa i više dece. Pa čak i kad je razlika u godinama između prvog i drugog deteta
velika. Naravno da za to uvek postoji razlog. Između njega i sestre bila je
razlika osam godina. Sedam godina, saznaće kasnije, to su najkritičnije godine
u braku. Mnogi brakovi se tada raspadaju a bračni okovi, ukoliko ih je bilo, sa
zveketom pucaju. Da bi spasili brak njegovi roditelji, koji tad naravno još nisu
bili njegovi stvarni roditelji, odlučili su da rode njega, odnosno ne baš
njega, nego šta Bog da, tačnije drugo dete. Drugo dete je, saznaće kasnije,
obično neželjeno dete. Narod ga je zvao detetom za očuvanje braka. Dete, čuvar posrnulih
brakova! Dete kao zamena za posustalu ljubav. Dete kao uteha za sve veću
ravnodušnost, pa i mržnju zbog pogrešnog izbora životnog partnera.
Bila je to previše odgovorna i teška
uloga za nevino dete. I otada je mali Forfa počeo da deli ljude na dve vrste.
One koji umeju da vole i one koji ne umeju. Ti drugi, u koje je svrstavao i
svoje roditelje bili su ljudi okrenuti isključivo sebi. Međutim, kad je upoznao
Gordanu, a bilo je to već na prvoj godini studija istorije umetnosti, ona mu je
rekla da je Forferije sjajno ime. I da joj je žao što nije muško i što ne nosi upavo
takvo, starinsko ime, Forferije. Uostalom, priznala mu je, i moja sudbina je vrlo slična tvojoj. Samo na obrnut način, ako razumeš?
-Kako to misliš?
-Ti si ipak željeno dete, dete stvarano s kakvim - takvim cljem, naravno sebičnim, a ja sam ono što se naziva neželjeno dete. Mama me je, rekla je jednom u pijanstvu, slučajno zakačila s nepoznatim muškarcem na nekom novogodišnjem
slavlju i ja sam se rodila u septembru, u znaku Device. Moj nesuđen otac je, naravno, odmah posle tog saznanja pobegao
od nje što dalje. I izgubio se u vidu lastinog repa. Mama ga je ipak, umesto laste, sve vreme nazivala lešinarom.
Forferije ju je sada gledao zapanjeno kao
da ima temperaturu. Ali, Gordana je bila popuno zdrava i, što bi se reklo,
jedra devojka kao dugme. I sada se ta devojka, ništa ne sluteći, ušetala svojim
dugim preplanulim nogama u njegov život na način koji ga je u narednim nedeljama
poznanstva s njom držao paralizovanim. Kao kad bogomoljka baci oko na
boomoljca. To poređenje, koje mu je palo na um, nije došlo slučajno. Šetali su
strmim i zavojitim kaldrmama stare tvrđave, peli se iz malog baroknog gradića ka
satnom tornju na njenom vrhu koji je pokazivao obrnuto vreme. Mala kazaljka je
pokazivala minute, koji su se smatrali malim i beznačajnim a velika je pokazivala sate, jer
je bilo važno da putnici iz daleka, naročio lađari na brodovma vide koliko je
sati.
Kad su raspravljali o tome Goca, kako je sada
zahtevala da je zove, mu je priznala da se ne slaže sa tom teorijom. Jer, rekla
je, bez tih malih minuta i još sitnijih sekundi koje ih čine, ne bi bilo ni tih velikih,
često sasvim ispraznih sati.
Ni nas ne bi bilo,dodala je, ne bez
neke, makar i najmanje ljubavi. Na te njene reči Forferije se trgao i skoro uvredio.
-Nisi u pravu - priznao joj je - ja, recimo, nisam dete ljubavi i, pravo da ti kažem, sad kad razmislim ne bih ni
želeo da sam plod nečije gnusne pohote.
-Potupno te razumem, rekla je Gordana.
I ja ne bih želela nikad u životu da budem plen muške pohote.
-Šta to znači?
-To znači, odgovorila mu je
oklevajući, da od muškaraca očekujem samo prijateljstvo. Ništa dalje i ništa
više. Da li si me razumeo? Nikakva pipkanja, zavlačenja ruku pod košulju ili suknju, trljanja o butinu...
Forferije ju je tu prekinuo.
- Što se toga tiče, od mene
ne moraš da zazireš. Ne samo da te odlično razumem, nego i praktikujem takvo
ponašanje. Ali, o tom nekom drugom prilikom.
Gordanu je čitava ta stvar toliko
zainteresovala da mu nije davala mira.
-Moraš mi ispričati, molila ga je, kako ti uspeva da
se uzdržavaš od ljubavi.
-Samo od polne ljubavi, rekao je
stidljivo Forferije. I tako će ostati do kraja mog života. Ja sam, priznao joj
je, ubeđeni platonovac.
Gordana je stidljivo spustila ruke u
krilo i zategla krajeve šarene uske suknje preko kolena.
-Misliš da je to moguće?
-To je itekako moguće. Ljudi su to
sprovodili nekoliko hiljada godina pre Hrista i Device Marije. Celibat je još u
staroj Grčkoj bio veoma cenjen. Čak i kod žena. Amazonke su sebi odsecale jednu
dojku da bi im bolje prianjao luk sa strelom a muškarcima je bio zabranjen pristup
u taj osakaćeni ružni korpus. Bog ljubavi Apolon je bezočno proganjao Dafnu,
ali je ona od oca izmolila da je učini ružnom: grudi joj je prekrila kora, njena
lepa duga kosa se preko noć petvorila u suvo lišće a njeno milo lice se preobrazilo
u krošnju lovora. Naravno, zauvek je ostala devica.
Ali, da te ne gnjavim previše, rekao
joj je kad su bili već pred vratima zgrade u kojoj je stanovala kao podstanarka.
Mnogo je takvih i još drastičnijih primera...
Gordana se, sasvim uzrujana,
priljubila se uz njega i uplašeno ga, prijateljski, gotovo famlijarno mokro, cmoknula
u obraz.
- Znam da nikad ne bi pristao da se popneš
u moj stan.
-Zašto da ne, uzvratio je.
-Možda bismo poklekli....
-Ne, to se sigurno ne bi dogodilo. Pa Gandi
je nag provodio noći sa haremom mladih lepih devojaka...i ništa. Najvažnija je
volja. A uzdržavanje jača volju i time ljubav koja ostaje večito nedosegnuta.
Gordana ga je gledala sjajnim, pomalo
suznim očima.
-To mi još niko nije rekao. Ako je
tako, slobodno uđi. Popićemo kafu. Ili neki čaj.
- Da li imaš gramofon?
-Nemam, ostao mi je kod kuće u Subotici.
Ali, zašto?
-Kad budem odlučio da dođem kod tebe voleo
bih da imaš taj stari kućni aparat a ja ću se potruditi da donesem nešto u čemu
ćemo zajedno uživati.
- Kako to misliš uživati uz muziku i
udržavati se.
-Dosegnućemo vrhunac uzdržavajući se.
Obećavam ti. Primio sam te u zabran odabranih slobodnih duša.
Posle nedelju dana, bila je subota
veče, zakucao j na njena vrata sa polivinilskom pločom u izgrebanom kartonskom
omotu na kome su se ocrtavale figure crne žene u višnjevom somotskom ogtaču i
naspram nje proćelavog, usukanog starca koji srče plavi apsint.
Kad je otvorio vrata, primetio je da
Gordana na sebi ima samo beli kućni ogrtač, da joj je kosa raspuštena i da je, verovatno, upravo
izašla iz kade.
-Šta nosiš, upitala je radosno. Ploču za
đuskanje?
-Pa ne baš...
-Nego?
-Krojcerovu sonatu, rekao je
trijumafalno.
- U stvari Betovenovu sonatu i
Tolstojevu priču o tome kako se životinjski seksualni nagoni mogu obuzdati
jedino dobrovoljnom apstinencijom. Ukoliko si spemna na apstinenciju, naravno?
-Rekla sam ti već da sam spemna, rekla
je i pritom joj se haljina nesmotreno raskrilila u predelu butina.
-Izvini, rekla je
osramoćeno. Brzo ću se presvući u nešto...nešto doličnije trenutku.
- Ne moraš. Meni je dobra i ta tvoja
meka domaća haljina. Važno je samo da si se ti odlučila na doživotnu
apstinenciju od seksa?
-Pa...da, rekla je Goca, doduše posle
malo nećkanja.
-Da li si sasvim sigurna?
-Ne znam, rekla je Gordana
iskreno. Čak sam ravnodušna prema svemu. Možda grešim...
Forferija je njena sumnja povredila i što
je vreme više prolazilo, proredili su susrete.
Krojcerovu sonatu i onu knjigu je,
naravno, zaboravio kod nje.
I dalje se podvrgavao strogoj askezi.
Činilo mu se da devojke takav njegov stav još više privlači. Žene prepoznaju muškarce bez mračnih poriva. Tada mogu da uživaju u bezopasnom flertu ili prosto u nepostojanju opasnosti. Prenemažu se, govore pomalo promuklim glasom. Ne shvataju nesporazum. Kao da imaju iste etikete. Često je bio primoran da zatvori oči. Ali, samoća je ličila na košmar. Bio je prinuđen da izlazi sa
mnogima, ali nije činio ništa više od prijateljskih gestova, dugih šetnji jednoličnim gradskim ulicama, razmene besmislenosti u uho, kurtoaznog ljubljenja prstiju.
Ipak, tonuo je. Imao je baš taj osećaj. Sanjao vodu. I često
se budio ped zoru sav u znoju posle burnih sladostrasnih snova. Da se ne govori da je
često imao sramne noćne polucije, koje nije mogao da kontroliše i o kojima nije
nikome mogao da priča. Na javi je sve bilo još kako - tako, ali u bunilu noći stvarnost se rasprskavala u njegovom mozgu, ženske noge i mesnate grudi su se pojavljivale u vrtlozima kao vretenaste zlatne ribe u toploj vodi ukrasnog akvarijuma.
Jednom je, posle tri godine otprilike,
sreo Godanu na izlazu iz fakulteta.
-Diplomirala, kliknula je veselo i
obesila mu se o vrat. Iza nje je nevozno trupkao oniži, snažni mladić tršave kose
i blještavih zuba.
Osetio je njeno puno,
pulsirajuće telo i malo se odmakao.
-Izvini, rekao je.
-Nećeš da mi čestitaš.
-Naravno, naravno...Nego, došao bih po
one svoje stvari.
-Prvo da vas upoznam, rekla je Goca. -Ovo
je Gvozden, moj verenik. Studira fizičku kuturu, kao što vidiš.
Upoznali su se. Gvozden je imao
zaista gvozdeni stisak ruke.
-Dođi po ploču i knjigu kad god hoćeš. -Krojcerova...je
li?
-Da, Krojcerova sonata. Sećaš
se?
-Onako. Ali, sigurno sam
sačuvala. Ja ništa ne bacam. Hoću da načinim muzej bivših ljubavi Kao Orhan Pamuk.
-Doći ću u sledeći petak, ako ti odgovara.I ja imam svoj mali muzej.
Namrštila se.
- Ali ne volim muzeje. Oni su suviše pojednostavljene naknadne mudrosti.
Nije ga slušala.
-Onda, petak?
-Hm...sledećeg petka sam baš u gužvi...U
subotu se, znaš, udajem. Pretpostavljaš. Gvozden! Ali, dođi u petak, knjiga i
ploča će te, ukoliko ja ne budem u stanu, čekati u poštanskom sandučetu koje se nikad ne zaključava.
Odlazila je ukalupljena u splet Gvozdenovih mišića. Jedino joj je tamna duga kosa lepršala, slobodno, na vetru. Žene če uvek biti iste. Mlade i lepe. Ružne i stare.
Ipak, bio je pomalo razočaran. Zar i ona?
Ali, to će samo pojačati moju volju, pomislio je tad.
U petak, oko šest, kad su se
palile prve svetiljke, pošao je kod nje.
Zvonio
je na vratima, ali se niko nije pojavljivao iako se kroz mlečno belu
zavesu u dnevnoj sobi videlo da nekog ima u stanu.
Slegnuo je ramenima, otklopio u
podnožju limeno poštansko sanduče i u njemu u plastičnoj kesi na kojoj je
pisalo MERKUR našao ploču i Tolstojev esej o vrednosti celibata. Delovale su netaknuto.
Odlazećeći sa njima pod
miškom, osvrnuo se ka ovetljenom mlečnom prozoru. Učinilo mu se da vidi žensku siluetu. Stajala je izožena pogledu kao mala, gola kineska princeza koja ne sme da podigne pogled. Pogledao je pažljivije. Bila je to Gordana, u grudnjaku i uskim gaćicama, postiđenog izgleda ali uporna u svojoj nameri kao bogomoljka. Štaviše, osetio je da
je ona, neobjašnjivo, sad u neočekivanoj prednosti u odnosu na njega. Činilo se kao da više nema nijedno veliko uverenje na koje mora budno da pazi, da ga ne bi izgubila.
.
