paradoks

 Ratko Dangubić MALE PRIČE 1.Šolja u sudoperi Ostavio sam šolju u sudoperi da vidim koliko dugo može ostati šolja, a da ne postane obaveza. Prvog dana bila je samo šolja. Drugog dana bila je mala odluka koju sam odložio. Trećeg dana postala je dokaz: da sam čovek koji ostavlja šolje. Četvrtog dana oprao sam sve oko nje, pa je ostala sama, gotovo dostojanstvena, kao predmet izdvojen iz vremena. Počeo sam da zamišljam da pripada nekom drugom životu, možda nekom ko je otišao i nikad se nije vratio. Petog dana učinilo mi se da je drugačija, kao da pamti ruke koje je nisu oprale. Kada sam je napokon oprao, voda je potamnela više nego što je trebalo. Od tada nisam siguran da sam uklonio prljavštinu ili trag nečega što je počelo da postoji. 2.Korisna misao Imao sam misao koja je bila izuzetno korisna, ali samo jednom. Zapisao sam je da bih je ponovo upotrebio, ali kada sam je kasnije pročitao, delovala je obično. Posumnjao sam da korisnost nije bila u misli već u trenutku koji ju je proiz...

  Milan Todorov OSTARELI FUDBALERI Ne znam zašto sam te večeri prišao stolu u kafeu Branch za kojim su, kao i svako veče, sedela sva starija čoveka. Viđao sam ih kako parkiraju auto na nedozvoljenom mestu u garaži a zatim teško izlaze iz crnog Audija A4. Odlazili bi zatim na kafu. Jedan od njih, belo sed i vitak uvek u sportskim trenericama i patikama i drugi, vozač, poguren, teškog hoda, krupan i jak u izrazu lica. Prišao sam im najviše iz razloga što me je bledi čovek u prolazu uvek zagledao više nego što je uobičajeno i pritom se smešio krupnim zdravim zubima. Odlučio sam da prekinem tu nemu igru. Zastao sam ispred njih koji su upravo ispijali espreso. Onaj snažniji je čitao novine, neki sportski žurnal a bledi se ponovo upiljio u mene svojim dugmetastim očima i zubatim srdačnim smehom -Izvinite – rekoh. – Viđam vas već neko vreme i činite mi se odnekud poznatim. Da li ste bili fudbaleri? Ne znam otkud mi to pitanje. Ja nikad nisam bio zaljubljenik u fudbal a dal...

  Milan Todorov U ISTOJ KUĆI Ja svakako nisam sveznajući pripovedač. Ponešto od onoga o čemu pričam čuo sam od drugih, ponešto od samih aktera događaja, dosta toga sam naslutio, pa ipak nisam ubeđen da je ono o čemu u narednim rečenicama pišem cela istina. Međutim, jedina neporeciva istina jeste da se sve odigravalo u istoj kući. Bila je to, za ono vreme, a i sada je, samo na neki vremenom iznuren način, prijatna kuća. Široki francuski prozori, ukupno tri sa ulične strane, maltene ceo zid u staklu sa dvorišne strane, tako da je čovek koji je kuću napravio između dva svetska rata mogao danonoćno da ogleda vrt kako se greje na jutarnjem suncu, dok se on, još u staračkoj iznošenoj pidžami, ali dobro držeći, sprema na doručak u dvorišnoj kuhinji. Umor koji je osećao čak i posle sedam sati isprekidanog spavanja pripisivao je lošim snovima kojima nije mogao da se otrgne. Sve je na početku zamišljao drugačije, kako to već biva sa mladim ljudima. Otvorio je veliki jednokrilni proz...

  Милан Тодоров МАЈСТОР ТЕТОВАЖЕ - Пре две хиљаде година на Земљи је живело само седам милиона људи. Они су живели седам стотина, па и хиљаду година, те је јасно да је њихова душа после смрти могла да се настани у неком другом телу. За сваку душу умрлог постојало је једно ново и живо тело. Не више! Али данас...данас нас има више од седам милијарди. Међутим, број душа не може да се повећава. То је космички закон. Тај број душа је – понављао је мајстор татуа Подманицки, покушавајући младој клијенткињи да образложи своју теорију о реинкарнацији – константан, те је душа сада принуђена да се дели и цепка, не би ли настанила све силне, новорођене људе. Мајда је схватала, али је та прила старог мајстора тетоваже није нимало занимала. Једини што је желела сада била је тетоважа на интимном делу, коју нико, осим „извођача радова“ и особе којој дозволи да јој се толико приближи, неће моћи да види. И да буде нешто тајно, тако, насмејала се: за сва годишња доба. - Уверавам вас, драга...

  Milan Todorov GRADSKI PARK Bilo bi dobro kad bismo znali čime da se utešimo čak i onda kada za utehu još ne postoji dovoljno jak razlog. Popodne posle pravoslavnog Uskrsa jedna porodica sa prijateljima i malom decom prostrla je ćebad na travu u Dunavskom parku neko je doneo ketering a tu blizu bila je budica sa kafom i sokovima. Za razliku od usamljenih sumnji sklonih šetača bili su veseli i spolja i iznutra. Proleće me ipak uznemirava svojom ubrzanom revnošću. Šta se to dešava bez razgovora? Gradski golubovi mi se strmoglavljuju u oči. Dete hoda nespretno ali osmehnuto prema nama i kao da mi govori o prošlom životu u pejzažima nevinosti trava otkosa trava.

  Milan Todorov OSMATRAČ Ne priznajem te godine u kojima čovek izlazi ispred kuće seda na klimavu drvenu klupicu i osmatra ulicu čekajući ko će njome najzad da prođe. Umesto toga odlazim u grad, posednem negde gde je najbučnije i gledam ljude i žene (u modi su uspravne nositeljke malih guzica, uzgred primećujem) svet koji prolazi pored mene uglavnom ćutke. Ne umem sebi da objasnim šta čekam. Šta bi trebalo da se dogodi da pružim ruku da zavrnem rukav košulje i orošen zlatnom prolećnom kišom kažem Evo me svete sav sam se naježio pa da zatim od radosti svekolike svemirske vrisnem kao sestra na bratovljevoj svadbi.

  Милан Тодоров МУШКАРЦИ Мушкарци који пију зелени чај… Никада нисам размишљала зашто пију то, у суштини, неукусно, скоро бљутаво, врело пиће. Можда су незадовољни и мами их нешто ново, узбудљиво, јер је до тада био неупражњаван напитак. Или је реч, пак, о далеким пољима Индије, Цејлона, Кине, Грузије, Кавказа и шта ја знам на којим све местима расту те биљчице? У сваком случају, када сам га питала шта жели да попије, он је, без предомишљања, затражио зелени чај. Брзо сам преметала у глави: Ерл Греј… Боже, да ли га уопште имам у кухињи? Ја чај пијем само кад сам болесна, па и онда углавном пијем чај од нане или камилице. Да је рекао нешто кратко, оштро, било би у реду и можда у складу са неким мојим очекивањима или слутњама. Кратко пиће — то је оно што су сви мушкарци које сам познавала углавном тражили на самом почетку. Можда да развеју страх? Можда да покажу своју уздржаност, често претворну. Јер, говорили би: Само једну чашицу, госпођице, јер, знате, ја никада не пијем, али не ...

Милан Тодоров О ДНЕВНИЧКИМ ЗАПИСИМА Многе кратке приче које сам написао потичу из дневничких записа или успутних бележака. У том смислу, свакодневно писање није навика, већ стално померање. Оно прати тренутак доживљаја који је још без облика и закључка, и покушава да га задржи у његовој неуређености, пре него што се расплине. Та неуређеност није недостатак. Напротив, она је услов да запис уопште настане. Бележим оно што не разумем до краја, не да бих то одмах разјаснио, већ да бих сачувао његову почетну отвореност. У том облику, доживљај остаје подложан каснијем преобликовању. Са извесне временске удаљености, ближи сам разумевању себе у догађају. Не зато што је он постао јаснији, већ зато што се променио однос према њему. Оно што је било споредно излази у први план, а оно што се чинило важним губи тежину. Тада се појављује питање: зашто ме је то што се догодило довело у позицију да о себи мислим на одређен начин? У тој пукотини између нејасног доживљаја и накнадног одговора који се ...

  Milan Todorov POSTOJI LI ŽIVOT IZVAN NAŠEG Sada kada su ljudi odleteli najdalje u svemir manje me privlače zvezde i njihovo daleko srce. Uvek sam verovao da je svemir zapravo vreme koje ima kazaljke koje mere moje postojanje moć poklonjenog mi trajanja iskru večnosti i kap sjaja. Nisam nikad verovao u odlazak na nebo posle smrti kao što se govori dragim dečacima i devojčicama da bismo ih poštedeli surove istine. I sada ne znam gde ću. Kao da je svaki izlazak u svakodnevni svet udarac u krhki stakleni zid. Danas na primer duva jak vetar i noćas će i, kažu, sutra još snažnije. To se može biti samo kovitlaju moje istine i tresu moji mostovi od iscrpljenosti budućeg prelaska  preko Hada kome za sada ipak prepuštam samo  senku nevernu u svetu ovom i onom od kojih mi nijedan nije pristan za ukrcavanje u ono iz čega sam izašao okupan prvim plačem. Sve je sada samo napor da budem pažljiv sa množinom nesporazuma kada je reč o ...