paradoks

  MALE PRIČE /25/ RATKO DANGUBIĆ KOMŠIJA Komšija me je pozdravio. Odgovorio sam gotovo automatski, onim kratkim klimanjem glave kojim ljudi potvrđuju da su se prepoznali, čak i kada nisu sigurni odakle. Nastavio sam ulicom nekoliko koraka, ali me je pozdrav pratio kao kamenčić u cipeli. Sasvim sitna nelagodnost koja, upravo zato što je sitna, ne prestaje. Zašto me je pozdravio? Okrenuo sam se. Ulica je bila prazna. Vetar je pomerao lišće uz ivičnjak, a komšija je već otključavao svoju kapiju, kao da je upravo završio sasvim običan razgovor. To nije rešilo problem. Ako iza mene nije bilo nikoga, mogao je da pozdravi nekoga ko je već prošao. Ili nekoga ko tek dolazi. Ulica je, pomislio sam, možda mesto gde se ljudi ne sreću uvek u isto vreme. Možda se pozdravi kreću sporije od ljudi. Sledećeg jutra požurio sam da ga preduhitrim. „Dobro jutro.“ Nasmešio se ljubazno, gotovo sa olakšanjem. „Dobro jutro.“ Bio je to osmeh čoveka koji je prihvatio tuđu pretpostavku. Ne čoveka koji me pozna...

  MILAN TODOROV DNO Vode dunavske ponovo rastu i ja se radujem tome kao da imam nekakvu računicu, neku korist ili zadovoljstvo od plovidbe. Nemam ništa od toga. Možda sam nekada imao, ali sada sam samo obalski čovek. Silazim do vode i gledam dokle je stigla. Još juče mogao sam proći pored nagnute vrbe. Danas joj samo gornje grane podrhtavaju u struji. Moram drugim putem da se vratim kući. Biti na obali nekada je značilo sigurnost. Danas je biti na obali onoga što teče, nezaustavljivog i večitog, znak poraza — jedra kao zastave na pola koplja. Ponekad podignem ruku čoveku na brodu. Ne znam da li me vidi ili samo gleda prema kućama iza mojih leđa. Spustim ruku i još malo ostanem. Na Oficircu sada nema nikoga. Voda prelazi preko mesta na kome sam ostavljao odeću. Pokušavam da ga prepoznam po drvetu, po nagibu obale. Svakog proleća moram ga tražiti iznova. Da li ću na proleće, za Đurđevdan, zaplivati u plavnim peskovitim prsima divlje plaže Ofic...

 

Књиге, меци и једна дуга жица О роману „Жица за пса” Милана Тодорова У библиотеци Милана Тодорова књиге стоје надомак стрелишта. У једној згради човек покушава да разуме свет читајући о њему, у другој вежбају како се погађа мета. Између тих двају послова налази се двориште, понеки прозор и врло мало сигурности.  Тај распоред простора у роману „Жица за пса” говори о његовом свету више него што би могао иједан накнадно дописан историјски коментар. Пуцњи допиру до читаонице, а књиге немају чиме да узврате. Остаје им оно што су одувек имале: речи, памћење, заблуде и људе који у њима покушавају да пронађу оправдање за сопствени живот. Роман почиње гласовима Борхеса, Ека и Киша. Први замишља рај као библиотеку, други је види као сведочанство истине и заблуде, а трећи подсећа на судбину свега што није записано. Тодоров прихвата сва три исказа, али их одмах излаже прилично грубом испитивању. Његова књижница мирише на прашину, устајалу колоњску воду, зној и јефтино вино. У њој се одр...

  Milan Todorov UZALUDNI TRUD NALAZAČA DUŠA Povremeno Facebook mi izbaci staru zaboravljenu fotografiju, uspomenu na neki događaj koji mi se u vreme nastanka slike činio važnim. Kada ih danas pregledam uočavam ljude pored mene koji su bili živahniji i u svemu ispred mene, sigurni, nasmejani i uvereni u moć koju su odista imali a sada ih nema među živima tako da nema mogućnosti da se ponovo fotografišemo na dodeli velikih nagrada ili na kraju važnog posla kao svedočanstvo nepobitno svakom oku dostupno da smo na dobrom putu da se nismo predali niti poklekli pred teškoćama naprotiv: uspeli smo u svom naumu što dokumentujemo kamerama na svojim telefonima slikama koje ne lažu. Ali, uvek se pritom pitam kako verovati fotografijama? Indijanci su smatrali da im fotograf dok ih snima uzima dušu. Nisam daleko od tog mišljenja. Moja duša i duša pokojnih prijatelja na fotografijama uspomena su izgubljene duše. Dešava se. Ljudi su preopterećeni slikama dana p...

  Milan Todorov SAVETI BACAČA NOŽEVA Beše to davno kada sam stanovao na obali reke a sused mi je bio ispijeni bacač noževa u cirkusu. Savetovao me je da se nikad ne vraćam putem kojim sam došao. Nisam razumeo zašto. I danas imam naviku da idem istim putevima. Odlazak, povratak, isti gradski prilazi, traženje sigurnosti i sumnja da ću stići tamo kud sam krenuo. Stari bacač noževa mora da je imao precizno oko jer odista na istom putu kojim idem ponavljaju se opasnosti, a uvek se ukaže nešto drugo umesto onog što želim da sretnem. Ponekad mi smrt u vidu suludog motocikliste dođe u susret i srećom prođe. Ponekad crna nedužna mačka. Ponekad neka dobra prilika, ali i nju rutinski prođem iako znam da se nikad više neće ponoviti.

 

  Milan Todorov BITI JUDA Rekoše mi da sam opasan, da mogu da nanesem štetu društvu jer sam objavio malu sliku, fotografiju kore platana u Dunavskom parku, oskrnavljene flomasterom nekog ostrašćenog pristaše opozicije, i zbog toga me treba isključiti iz njihovog sveta u kome se zna samo za rad, red i disciplinu. Rekoše još da loše predviđam, da nisam nikakav prorok, da sam sam sa sobom u lošem društvu i da umesto da slepo sledim postojeće  ja slepo koračam napred u provaliju u koju ću povući i sve njih, koji veruju da provalija ne postoji, a ako čak i postoji, u šta sumnjaju, valja samo ići unazad. Ta iz raja je čovek izašao samo zato što je hteo nešto novo a bolje je da je ostao iza zlatnih vrata i čekao nekog drugog da izađe pa da tog neopreznog nazove Judom.

Milan Todorov   CRNE RIBE Ne znam šta se dešava sa dušom ribara kad prestanu da love ribe. Ne znam, uostalom, njihove razloge za povlačenje na suvu obalu. Previše su kisnuli. Pili vodu iz šake. Svoja mršava tela previše davali za mali ulov u životu koji ipak nisu spoznali do kraja. Danas mi je jedan takav ponudio belu ribu — deveriku. Rekoh mu da sam već kupio dva smuđa od njegovih naslednika, mladih ribara. Nasmejao se bez gorčine. Uvek je, reče, tako bilo: bela, tanka riba — plotica — nama, a za prodaju crna. Posle tog razgovora mislim o lepo pečenoj tankoj i hrskavoj ribi, nepresoljenoj, lako začinjenoj — o ribi kojom je Hrist nahranio svet. O galilejskoj ribi iz vode u kojoj je kršten Bog. Gde sam pogrešio? Reka više nema zamah i tumara između spaljenih obala. Vreme se okreće. Umorili smo se. Ne možemo više ni sa samim sobom. Niko ne mari ni za koga. A noću, u snu, neko ide sa priborom za laki ribolov na trošnom biciklu sa cigarom u ust...

 Видимо се на Сајму књига.

  Male priče /24/ Ratko DANGUBIĆ Poslednji gost Te večeri svi su došli kod Andreja. Niko nije znao zašto ih je pozvao, a on je sedeo u fotelji i posmatrao prijatelje kako se svađaju oko muzike, hrane i uspomena. „Kao nekada“, rekao je tiho. Svi su se nasmejali, ali je smeh ubrzo utihnuo. Andrej je znao da mu se život polako završava. Ipak, nije želeo oproštaj u tišini. Želeo je da poslednje veče bude puno ljudi, glasova i priča. Pred zoru, kada su svi otišli, ostao je sam. Na stolu je pronašao čašu koju je neko zaboravio. Podigao ju je i šapnuo: „Vredi živeti zbog ovakvih večeri.“ 2.  Stari prijatelji Milan i Viktor nisu razgovarali skoro dvadeset godina. Jedan pogrešan komentar pretvorio je njihovo prijateljstvo u neprijateljstvo. Kada su se sreli na sahrani zajedničkog prijatelja, prvo su samo klimnuli glavom jedan drugom. Kasnije su stajali pored istog stola. „Sećaš li se kada smo pobegli sa časa da bismo gledali utakmicu?“ upita Milan. Viktor se nasmeja. „Sećam se. Ti si d...

  Milan Todorov NAPUŠTENI Slučajno sam danas dospeo u jedan od onih nekada slavnih tržnih centara koji je sada na izdisaju pokretne stepenice ne rade ulaz kolima na parking je dozvoljen bez ograničenja prvi su naravno kao i uvek pobegli čuvari sve miriše na buduću trulež, napraviš nešto što neko vreme izaziva ushit a onda postane pustinja i sada ja glavinjajući kroz nju naleteh u uskom polumračnom hodničiću na dugačak sto sa kiflama sa sendvičima i sokovima i sa šest ili osam parova koji su se dosađivali na pretpostavljam dečjem rođendanu u tom buđavom mraku u toj ruini koja je mirisala na sve a najviše na odbačenost. Dok sam prolazio pored svi su ćutali pladnjevi sa skromnim hranom koliko sam uočio behu netaknuti. Otišao sam do Si En Sija da kupim odlične crne potkošulje za zimu. Tražio sam ih nedeljama i najzad saznao gde su te ih kupio. U povratku videh opet grupu roditelja na rođendanskom slavlju. Pogledali smo se pomirljivim oč...