paradoks

  Milan Todorov TRAŽENJE BOGA ILI STALNO IZLAZEĆE SUNCE roman, 2027. I Kada sam u to sparno predvečerje izašao teškim hodom iz Dunavskog parka i na zidu Kulturnog centra Miloš Crnjanski fotografisao mali zapis učinjen lepim ćiriličnim slovima, nisam ni slutio  da će to biti moj povratak bavljenju religioznim pitanjima. Moram da kažem da sam se, za razliku možda od mnogih koji sa ulaskom u starije doba života, počinju da se sve više priklanjaju crkvi, ja udaljavao od nje. Nije to udaljavanje bilo suprotstavljanje, ne, nego sam baš znajući ograničenja nauke i neograničenost ljudskog nadanja u nešto neopipljivo i stoga nemerljivo čulima savremenog čoveka, ipak sve grozničavije čitao strane, naročito engleske naučne časopise, očekujući da ću u njima naći ohrabrenje za stabilan sopstveni svet. Moram da priznam da su članci koje sam gutao, obično u rana jutra dok su moji ukućani spavali, bili iznenađujuće naklonjeni mom uverenju da je život čista hemijska reakcija u ...

  Milan Todorov Milan Todorov RODNA KUĆA Danima, ma šta danima, godinama se nakanjujem da odem u selo na krajnjem severu, da vidim kuću, ukoliko još postoji, kuću u kojoj sam se rodio. Nemam tamo više nikoga. Čak ni groba svog dede rano umrlog po povratku iz pečalbe u zemlji snova Americi. Grob mu je zatravljen pa preoran. Ali ne mari dok sećanja drže svet na okupu. Moram da odem tamo gde me je majka terala da jedem iz cigankine torbe da bih bio dugovečan. Moram da odem tamo i da se na zaustavljam samo da prođem u leru dok kuće i moja dobra stara u ravnoj prašnjavoj ulici izgledaju kao da piju lekove za smirenje. Samo, zašto one? Zašto moja? Zar i ona da mi uskrati sada mi tako potrebnu odstupnicu od zala i kala u koji padam ne znajući sve svoje krivice u mutnim godinama lažne renesanse. Ali sada je kraj ili kralj tako mi generiše tastatura novog doba: kralj se vraća u ravnodušnost severa unoseći  buket žita posečenog pored puta tek koliko za šaku  hleba.....

  Milan Todorov BITI PTICA Golub mužjak u Dunavskom parku narogušen našušuren i napet juri malu skladnu golubicu. To je zakon prirode kažem ženi koja sedi na klupi pored mene. Ona jede kokice i pritom joj nekolike ispadaju iz kartonske kutije. Golubovi se munjevito okreću. Mužjak je brži otima zrno pečenog kukuruza ispred svoje doskora tako željene dragane. Zar se tako, mislim, ljubav preobražava u glad sasvim neuverljivu? Do sada sam ih posmatrao sa idiličnim uživanjem. Lipa je mirisala unaokolo deca su igrala fudbal na zelenoj travi i vodoskok u malom jezeru prštao je uobičajeno veselo. I sada bih voleo da se nastavi toplota leta ta tajna blagosti bez muških i ženskih carstava koji ratuju u suštini ne znajući zašto to čine. Moral je glupa ljudska izmišljotina, ptice imaju svoja krila a ja sam, osećam to sasvim jasno, slabiji od njihovog sletanja i uzletanja. Samo ponekad u letnje predvečerje poželim da sam ptica i to ostarela ptica a b...

Milan Todorov SAVETI ZA ŽIVOT Naučnici na univerzitetu u Minesoti uspeli su da pomoći hemijskih elemenata stvore ćeliju identičnu ljudskoj stvorenoj rođenjem datom od Boga tako da nisu daleko od mogućnosti da stvore čoveka po kompjuterskim modelima života. Kad sam to pročitao zapitao sam se šta o tome misle svetski teolozi. Umesto odgovora koji je izostajao danima vraćajući se iz šetnje u blizini Dunavskog parka na zidu ugledah mali jedva vidljiv natpis ispisan crnim flomasterom: „ Besplatni sveštenički saveti“ i ispod broj mobilnog telefona.

  Milan Todorov OKO TUĐE OSE Vreo dan, temperatura u hladu četrdeset stepeni. Jara ne popušta ni posle sedamnaest časova kada obično izlazim u šetnju. Nisam se osećao sjajno. Ipak, nisam želeo da odustanem od svakodnevnog rituala. Ići, pružati se po linijama svojih godina, pa i više od toga, činilo mi se važnim za održavanje vitalnosti pa i korisnosti sebi i drugima. U šoping molu koji je bio klimatizovan parkirao sam na donjem platou koji se, kad uđem u zgradu, volšebno pretvarao u najviši nivo. Hodnik, Romkinje koje ne obazirući se na posetioce mašinama nalik velikim parkovskim kosačicama peru podove i svet zanet isključivo sobom. To mi u ovim godinama odgovara. Malo sam posedeo na tom plus minus B nivou, popio limunadu, prelistao mobilni telefon i pošao ka sledećem nivou. Očekivao sam da će u njemu, za razliku od ovog u kome sam do tada boravio, biti manje sparno. Tako se činilo već pri spuštanju pokretnim stepenicama. Prodavnice su bile klimatizovane i hladnoća iz n...

  MALE PRIČE /9/ Ratko DANGUBIĆ Prodavac tišina Na pijaci je, između tezgi sa jabukama i polovnim knjigama, sedeo starac koji nije prodavao ništa što se moglo dodirnuti. Na njegovom stolu nalazile su se samo male drvene kutije. „ Šta je u njima?“ pitali su prolaznici. „ Tišina,“ odgovarao je. Radoznali bi otvorili kutiju. Ništa se ne bi čulo. Ali kada bi je zatvorili, iz njihovog života zauvek bi nestao jedan suvišan razgovor, jedna bespotrebna rasprava ili jedna uvreda koju tek što nisu izgovorili. Predveče je ostala još samo jedna kutija. Starac ju je otvorio. Bila je prazna. Shvatio je da je, ne primetivši, prodao sopstvenu tišinu. Od toga dana govorio je bez prestanka. Ali ga više niko nije razumeo. Časovničar U maloj radionici, prepunoj satova koji su ćutali, živeo je časovničar. Popravljao je samo pokvarene satove. Ispravne nikada nije prihvatao. „ Vreme najbolje radi onda kada zastane“, govorio je. Ljudi su se smejali njegovim rečima, ali su mu ipak donosili sa...

  Milan Todorov BITI UMETNIK U meksičkim  zatvorima robijašima osuđenim za najteža dela daju flomastere papir boje četkice da bi slikali ili crtali i tako razvijali svoje kreativne sposobnosti koje im mogu pomoći da se po izlasku sa robije uklope u spoljašnji svet. Kod nas moraš sve sam. Kupi platno svaki put ti gazda ateljea naplati više. Kupi boje koje su jeftine samo kad im je istekao rok i kada su polusuve tako da ti ostaje samo tvoja ideja koja je poput devojke koju svi žele: ako je ne uloviš odmah gotovo je sa tobom i njom a ako se to desi posle jednako je ali malo duže traje.

  Milan Todorov OSLOBAĐANJE ili ljudska strana stvari Prvi je na terasu dunavske čarde nahrupio pas. Nije ima prednju desnu nogu, ali je skakao oko stolova snažno, brzo se okrećući da bi dojurio do sledećeg a ljudi koji su sedeli za njima, bili su neprijatno iznenađeni. Neki su delovali uplašeno. Jedan stariji gospodin u pratnji dve žene istih godina i troje dece, očigledno unučadi, rekao je deci da se ne plaše. Ipak ih je uzeo u naručje i podigao na klupu. „ Pseće dlake mogu deci da ulete u usta i to može da bude smrtonosno!“ – rekao je ženama iskupljujući svoj strah. Jedan mladi par, ukoliko se taj izraz još može primeniti na muškarca srednjih godina i devojku,skoro devojčicu, tananih nogu u prekratko srezanom crnom šorcu i beloj otvorenoj bluzici koja je otkrivala dečačke grudi nije se obazirao. Naprotiv. Taj mlađi ljubavnik samo je nogom zamahnuo u pravci psa invalida i nastavio da objašnjava devojčici prednosti motora koji je, sudeći po odeći i kacigi vozio – prednosti...

  Milan Todorov BRANJE KAMILICE Obično početkom juna posle zlatnih majskih kiša i sunca Đurđevskog odlazili bismo porodično na nasip pored Tise da beremo kamilicu. Majka, ja i moja prva mlada devojka. Otac je umro prošle godine. Nosili smo male stolice kupljene na vašaru i češljeve za duge jake kose. Sada smo njima sedeći na nesnosnoj popodnevnoj jari češljali bele glavice lekovite biljke da bismo je posle osušili na suncu i zatim upakovali u papirne vrećice da bismo ih koristili kao lek u zimskim danima. Uspevali smo da nakupimo tek kilogram ili manje tog leka sa odbrambenog nasipa. Da je otac imao sreće bar još deset godina  govorila bi majka po povratku kući ovo bi života vredelo i da niko ne vidi stisnula bi mi snažno i brzo skupljenu šaku punu žutkaste pleve.

  MALE PRIČE /8/ RATKO DANGUBIĆ Pismo bez adrese U poštanskom sandučetu pronašao sam pismo upućeno meni. Prepoznao sam rukopis svog oca. To ne bi bilo neobično da moj otac nije umro pre dvadeset godina. U pismu je stajala samo jedna rečenica: „Nemoj sutra ulaziti u voz za Solun.“ Sutradan nisam otputovao. Uveče sam na televiziji video vest o sudaru vozova. Godinama sam čuvao pismo. Jednog dana nestalo je iz fioke. Kao da je ispunilo svoju dužnost. Sat dede Sretena Deda Sreten nosio je stari džepni sat koji nikada nije radio. Svako jutro navijao ga je s pažnjom i prislanjao uz uho. — Čujete li? — pitao bi. Nisam čuo ništa. Kada je umro, nasledio sam sat. Te noći začuo sam tiho otkucavanje. Poklopac je bio zatvoren. Kazaljke su stajale. Samo je vreme unutra nastavilo da teče. Fotografija sa plaže Na buvljaku sam kupio fotografiju nepoznate porodice. Na poleđini je pisalo: „Leto 1963. Poslednji dan.“ Na slici sam ugledao čoveka koji je neobično ličio na mene. Sutradan s...

  Milan Todorov SPAVAČ POD KRILOM PTICE Sedeo sam na terasi bilo je tako oko sedam sati uveče kada sam primetio malu pticu kako vrtoglavo leti iznad mene menjajući smer. Pomislih: evo prve laste. Osmatra čeljad u zemaljskoj bašti. Drži se visine jer tako je bliža Bogu. Napravila je svega dva ili tri brišuća leta iznad mene i nestala a ja mislim da ona samo ima providno telo i da postoji taj neprestani let iznad nas vezanih silom zemljine teže. Mi ga retko vidimo. Mnogi letači žive samo jedan dan. Leptiri, na primer ali ovde. U Australiji ili Aziji pak taj isti leptir još je živ. Padanje svetla dana i noći je povlačenje u šturu biografiju. Potrebno je samo da svako od nas ima svoje nebo. To nije teško. Svemir je nepregledan i lako bi ga bilo iseći na komade kao tortu za dečji rođendan na kome bi svi bili sasvim veseli samo još da se nebo otvori i odlazim da spavam pokriven krilom ptice.