Ima u Trebinju i danas nekolicina koji se pitaju kuda je mene ponornica
odnela. Imam i ispisnika u gradu, koji ne znaju gde sam, pa kroje priče. Takva
jedna je skoro stigla i ovde do mene, i zapanjila me je. Pa vukao sam se dugo
kroz vreme kao satrven ratnik kroz rasutu vojsku. Neki su me pozdravljali,
drugi skretali pogled i pokazivali da im nije stalo do takvih. U ono vreme je
bilo kako je moglo. Udarile su me posle oslobođenja ma mene podele na proverene
i sumnjive ljude. I kada je krenulo na bolje, nije krenulo zbog moje mudrosti. Tada
sam se trudio da steknem spokoj, makar i na papiru. Kako mu drago, mene je
sudbina terala da budem strpljiv. Malo se snova ostvarilo. Ja sam vek guslao
kako sam umeo, usred vrtloga vremena, na obali vere i u vreloj pustinji razumevanja
sebe. Ne bi trebalo da ispovedanje ostavi nekih posledica na familiju. „Slušaj,
momak“, rekao je Kuzma, koji mi je odvagao, „kada umrem, svejedno u kome kraju
groblja me sahrane, i kako raku okrenu.“ Kada je pobeda komunizma postala i
njegov poraz, Kuzma je rekao: “I vreme ateizma nam je urezano u sećanje.“ Treba
teret pedeset godina nositi, i negovati, a sada vidim da u meni nije preteklo
snage ni za koliko dobru ispovest. Na Kuzmi, sinu Belogardejca, video sam na
koji način se topi ozlojeđenost. Ovo je pilika da govorim o uroti sudbine. Ne
govorim koliko sam bio zgranut ovim ili onim, pa ni o ljudima koji su mi nepravdu
naneli ne volim da trunim. Koliko sam puta čuo da orkestar svira tuš. I posle
sam bio sasvim smeten, a onda bi se snašao. Jednom bi zanemeo, drugi put se smešio
ili zviždao sa dva prsta u ustima. Jutros mislim: ako o ovome govorim, manje otrova
istorijskog materijalizma u meni ostaje.
Prepodobnog starca Kuzmu, koji je donosio vesti iz vrtloga vremena,
jednom sam gledao kao prosjaka, drugi put kao kralja. Ukazala mi se pre toliko leta
prilika da saznam detalje o stradanju oca Stevana, sretnika kome je duhovna
hrana bila religija, ali je nisam iskoristio. Tada sam bio u godinama kada se
od takvih razgovora zazire: durao je dugo pomenuti starac Kuzma koji je 1942.
bio svedok stradanja moga oca Stevana. Taj je umeo da govori ravno o novim vrstama
Mičurinovih krava, kao i o ljudima kojima su zlotvori punili jame po
Hercegovini. Nisam ga strpljivo slušao, umeo sam da ga i prekinem, jer je bio
od ljudi kojima je svejedno slušate li ih ili ne. Tek kada sam sazreo vratio
sam se njegovim mislima i knjigama koje govore o događajima koji su posle
oslobođenja Jugoslavije dobili razne nazive, a mene su posebno zanimali oni
koji su imali bezazleno ime „leva skretanja“ i filozofi koji tvrde da Boga
nema, da postoji samo materija. I kada sam kasnije sedeo pod tremom, dok je
jarko sunce sijalo nad njim, i jeo ledenu lubenicu, uvek mi se vraćala Kuzmina
misao: „Nad knjigama komunizma nikada nije blistao pravi naslov.“ Trebalo je
vremena da zastanem i da o ovome i ljudima koji su ubili Stevana mislim
svojom glavom. Taj teror koji je tada sproveden nad svim koji su bili protiv
komunista bio je neviđen, rekli bi oprezniji od mene. Prve knjige koje su se
usudile da govore o ubistvima viđenih ljudi, popova, profesora, penzionisanih
karljevskih generala, pisara i notara, bile su „vesnici“ mrmljanja o pasjim
grobljima i građanskom ratu. Na poleđini ovih krvavih događaja, kada je po mojoj
Hercegovini, bez razloga ili sa izmišljenim razlogom, pobijena masa pametnih ljudi
i uglednih staraca, krenuo sam da prebiram pređu i snujem stvarnu potku svoje i
Stevanove sudbine.
„Svaka knjiga je“, ovako je govorila moja majka Velinka, „jedna briga
više.“ Uvek su me privlačile margine knjiga na kojima su revnosni čitaoci
zapisivali svoje viđenje stvari. U knjigama ima istine i laži na pretek, i mene
ovo nekako i nije uvek dodirivalo. „Delijo“, rekao je Kuzma, „ako hoćeš da
vidiš lepe stvari-idi u Italiju, a ako hoće da se uveriš kako treba da se radi,
idu u Germaniju.“ I starac Kuzma je mene doveo do plavog zida koji nisam mogao
ni umeo da preskočim, a s one druge strane kao da je dobra banda stalno svirala
milozvučne melodije. Proteklo je dosta vremena dok nisam razumeo kako je ubijen
Stevan, nastavnik veronauke u gimnaziji, kome je komunzam, po prirodi samog
posla, bio stran i tuđ pojam. Izraz „čišćenje“ deluje gotovo naivno, ali je
tada donosio samo jedno: uklanjanje onih koji nisu ljubitelji komunizma. Taj
starac je pričao priču promuklim i tuđim glasom, ponekad iz punog grla, s
krezavim zubima. Ne jednom sam mislio kako se Stevan rodio u najgore vreme:
odbio je da postane ateiste. Sve se ovo dogodilo u par meseci, u dane kada se
radi i svetkuje. Ledeno oko sunca komunizma se dizalo nad zemljom, zateklo je
moga Stevana nespremenog za bilo kakvu vrstu borbe. Taj ledeni zrak pao je na
njega i doneo mu nevidljivu smrt. Pa sada kad sedim na ovoj mekoj fotelji, nikako
da smislim kako bi počeo ispovest o vremenu koje je Hercegovinu, uz sve druge
nevolje, zavilo u crni bičalj i kostret. Koliko je tu onda bilo naloga vlasti,
koliko stihije, malo vredi ovo saznanje razbacanim u tajnim grobnicama,
jarkovima, rudarskim oknima i jamama.
Kada je htela da me smiri, Velinka bi pružila stolicu i ja bi seo i pred
njom utonuo u beskončno čekanje. Sedeo sam strpljivo, kao onaj koji čeka kakvu
osudu kod sudije. „Ne mogu ja sve brige preuzeti na sebe,“ govorila je, „neka je
tebi Bog u pomoći ako misliš da mogu.“ Moja majka je Hercegovka, ponosna i
tvrda, nadarena od Boga glasom i sluhom. Uprkos bolu koji je posle oslobođenja
Jugoslavije izjedao, meni je u detinjstvu pevušila nerazumljive pesme. Pevala
je pre udaje i u dva trebinjska hora, pa i u crkvama. Pamte je ljudi kao
otmenu. Nije do rata zazirala da se pojavi u Dubrovniku, gde je njen stariji brat
imao na Pilama trgovinu kolonijalom. Od nevolje koja je zadesila posle udaje, povukla
se u sebe i posvetila meni. Podršku da istraje dobijala je od familija sa obe
strane. Neko vreme je radila kao sekretarica negde u Trebinju, a onda su i je izgurali,
jer vlast je imala kriterijume o osobama
od poverenja. Ostala su o ovome njena ispovedanja. Istinski susret sa ocem
odigrao se dve godine pre moga rođenja. On je bio rodom iz sela iznad Ljubinja,
i spustio sa na plavo more s kumom Savom u Hrceg Novi, koji je krenuo da bude
pandur u rastrganoj Kraljevini. Mislim da su kafu popili u Gradskoj kafani. To
pamtim, jer je pričala kako ima tamo orekestar iz Budima. Zaruke su obelodanili
posle sedam meseci. Na ponos obe porodice, rekla je majka. Tada nisu slutili
kakva se oluja sprema. Tek s ove daljine, kada se sve sleglo koje je moglo da
se slegne, mogu da vidim koliko je sve bilo nenormalno normalno.
Ima li Bog milost prema jednim ljudima i narodima, a drugima nema. O ovu
ujdurmu spoktakli su se i proroci, pa je i njima sudbina presecala puteve.
Posle decenija koje su utekle, ne mislim nikoga hvaliti ni osuđivati, ali
verujem da svako ima pravo negde na ime i grob. I ništa me ne može sprečiti da
ispričam svoju istinu: ne govrim o izdajnicima, zlotvorima, o njima govore na
drugim mestim. Ja sam svestsan da i meni curi pesak, i da nema vremena da se
sat okrene mnogo puta. Moguće jeste, i nije malo verovatno da se ovo moglo dogoditi
i u drugoj porodici, ali se dogodilo u mojoj. Neko drugi je mogao da bude
vlasnik ove ispovesti, ali ovo saznanje mene ne dodiruje i spreman sam da s
pričom odem gde treba, kao kroz tunel-da gledam napred. I sada vidim da ima
određenih detalja koji se podudaraju sa sudbinama drugih porodica i ja priču
mogu da poklonim i njima, to je moje i njihovo, rekao bi starac Kuzma,
civilizacijsko pravo. Od jedva dve mogućnosti, da moja priča ima i nema
sličnosti sa pričama u drugim porodicama, meni se dopada druga. U trenutkau
kada mislim da je ja mogao biti i neko drugi, setim se Velinkine brige i
spokoja. A ja sam? Taj koji je ostao ovde, jer nema sada kuda da ode. A ja sam
Milan Krulj, rođen u Trebinju 1943. I svi tamo znaju da mi je Stevan ubijen iz
potaje, na pravdi Boga, i da je stradao u iznuđenom prljavom ratu, u tuđoj borbi
ideja i naravi, tamo gde se igralo „krvavo kolo“ pre nego sam se rodio. Majka
je govorila da istina nije posebna imovina, i da se putem advokata ne prenosi s
kolena na koleno. Sve slučajnost do slučajnosti, rekli bi, ali sve ovo je i
zagonetka koju nisam mogao da odgonetnem. Ne znam kome je smetao nastavnik veronauke
koji nije hteo da bude komunista, a njegova glava za njih nije vredela ni
koliko glavica kupusa. I gde god sam bio od kada sam napustio Trebinje, ja sam
sa sobom nosio slike rodnog kraja, njegove zvuke i opore mirise. Sve drugo je
ostajalo tamo gde je i nastalo, na kamenu. Izgleda mi da je moj život sastavljen
od pitanja, i da me tuđe krivice i tuđa sećanja dovode do jakog nemira, srebrne
tuge i bola.
Ne znam kakvo je bilo lice Stevana kada mu je majka rekla da je trudna,
i koliko je na njemu bilo ekstaze. Kakav joj je savet dao, i da li je stigao da
ga da. Koliko je dana ili nedelja proteklo dok nije stradao. Da li je to bilo
rano ujutru, ili je vladao mrak. Meni je, ne jednom Velinka naglasila, da me je
odhranila. I sada, sećajući se prvih dana kojih mogu da se setim, nalazim da je
u njima izvor mojih radosti i nevolja. Samo ja znam kako sam patio gledajući
majku kako tuguje, kao sam se radovao kada se smeje. Bilo mi je godina koliko
je trebalo. Pripadao sam hordi dece koja nije imala oca. Moj Stevan je ostao
negde iza mene ofarban kao izdajnik. Njemu je bilo ime, vredi li da ovo
ponavljam, tako: Stevan. Dogodili se sve one uklete godine kada je u Evropi
propadalo sve. Listajući stare novine, shvatio sam da tamo nema pristojnog
događaja. Ja sam pre rođenja bio kažnjen jer su neki mislili da Stevanu nema mesta
pod nebeskom kapom. U redu je, nije moja krivica da nisam video oca osim na
fotografijama, ali nije ni njegova: on mene ni sa fotografija nije mogao da
vidi. On se nije ubio zato jer je bankrotira, njega su ubili kada je
bankrotirala Kraljevina. Mogu da se nosim sa ovom mišlju. Da bi nas koliko
tolio odbrovoljila, vlast je nudila brda i doline. Umesto svetlo jutra stizale
su parole. Prispeli smo gde smo prispeli. Metak u leđa: neprirdno, a prirodno.
Pa bila je ovo za Velinku tragedija koja je izvrnula prirodu porodice. Kada je
majka sve dobro osmotrila, rekla je: „Sine, ovo nije dobro.“ Tih godina dobro i
zlo su se lagano preplitali kao otrovne zmije u klupku. Nisi se dirali, samo su
klizili jedno preko drugog.
Uglavnom su po salama domova kulture igrani komadi o narodu. To su
jednostavne sage i zapleti. Sve je bilo crno ili crveno. Kada sam odlazio iz
Trebinja, majka je rekla: „Ne brini za mene, meni će biti dobro i samoj.“ Majka
je bila iz dobrostojeće kuće, kako bi kazala njena majka Anđa, koja ni posle tragedije koja je zadesila nije
izgubila razum, lepotu, ni ugled. I ovome je bilo govora s majkom pre nego sam
krenuo u svet, u kome je ona videla kako zlo postaje dobro, dobro rđavo, i kako
zlo ostaje zlo, a dobro i ne mora da ostane dobro. Ja idem, rekao sam Velinki,
da se vratim sa kakvim-takvim ugledom. „Ne
govori o tome“, rekla je Velinka, „ne mogu ni pomisliti da mi jedinac potone u tuđem
moru sivila.“ Mislila je da me nije odgojila da tumaram po gradovima. Tvrdila
je da osim odlaska postoji i druga rđava stvar: ona mora odmah da umre. Uzalud
sam je ubeđivao da zna da moram da idem. I nikada nije prihvatila da ovo ozbiljno
mislim. Kada sam završio srednju ekonomsku u Trebinju, sanjao sam da budem
pesnik kao Bajron. Tri meseca po diplomiranju majka je, a ja sam bio i tada u
Trebinju, umrla. I tako sam saznao kako sudbina samo radi svoj posao, i nisam
umeo da odbranim sudbinu od nje same. Imao sam sijaset sumanutih napada bola, i
jedva sam uspevao da se odbranim. Uzalud su rođaci molili me da se dovedem u
red, da se okrenem sebi. To je moglo da važi za neke druge ljude ili u drugo
vreme. Verovao sam da treba da učinim kako mi je suđeno, da se oprostim sa snovima.
Tako sam shvatio da je sa mnom u Trebinju gotovo, i da ni sebi samom ne moram
da verujem.
Sudbina mi je dala pauzu da shvatim da za mene nema hleba u Trebinju. To
je bila drama sa dosta delova, i ne znam u kome sam presekao da odem. Po savetu
daljeg strica Danila, starog momka, otisnio sam se pod svetla Beograda, voda ga
odnela i donela. Tada sam sebe odveo u ubogi hram, pred umrljanu ikonu Svetog
Nikole, i rekao svecu: „Presveti, nemam razumevanja za sebe.“ Posle je Danilo
izvrtao da sam rekao „tebe“, i nisam mu sporio. Imam svoje razloge da idem, rekao
sam rodbini. Od uvek sam voleo knjige fizike i poeziju, i mislio sam da bi između
pesama i knjigovodstva, moje klatno moglo da nađe mir. Nikada nisam osetio
toliki prezira prema provinciskom trajanju nego kao kada sam se skljokao od
gladi u samačkom hotelu. O bedi picsa u velikom gradu ima u knjigama i onog
mudraca odavde Kovača. Nadao sam se da će sreća mi izleteti pred mene gde se
najmanje nadam. Ta 1961. protekla je za mene kako je protekla u Beogradu, i ovo
se vidi iz ovih odbijenica za zaposlenje i odgovora dok sam, kopajući kanale i
rovove, tragao za poslom. Smrt Stevana, mrmljao je Danilo, kako je ona davno
bila. Podvukao je: Tako davno. Onda je dodavao da ovo i nije bilo davno. Trošio
sam vreme na na prepisku sa protuvama po firmama, institucijama. To su bile
banalnosti svoje vrste. Kao da mi je sudbina sve ovo organizovala. Koju godinu
kasnije, na drugom mestu, prepisku sam sredio u ovaj tuđi album za marke, koji
je ove ispred mene, kao da s njim imam ozbiljne namere. Jedne noći, kada sam se
vratio iz podzemlja u svoj mali stan, koji mi je i ostavila mamina tetka na
Zvezdari, i prelomio sam da o molbama za zaposlenje ostavim i svoj trag. Siguran
sam da sam tada bio zdrav. Nisam siguran koliko iz sebe mogu sada pustiti
napolje: uzeo sam da gledam koje su se stvari dogodile 1961.
Umem da maltretiram sebe datumima.
Nastojim da postavim pitanja na koja nemam odgovor. Neko je jednom za kafanskim
stolom govorio o letu Gagarina u svemir, i da je to bilo 12. aparila 1961. i
meni se film krenuo da odmotava unatrag. Onde je profesor Bakmaz rekao da
godinu pamti kao godinu kada je otkriven natpis na iskopini rimskog hrama u
Cezariji, i prvi put je potvrđeno da je postojao Pontije Pilat. Ta čitava stvar
bila je poruka da tragam koji su se događaji odigrali godine sudbonosne za mene.
Taj let Gagrina je bila stvar koja je probila led i terala me da se trudim. Te
godine je ubijen Patris Lumumba u Kongu, tvorac nezavisnosti zemlje, i umro je Hemingvej.
Te godine su u Izraelu sudili nacisti Ajhmanu. Te godine uhapsili su u Beogradu
Milovana Đilasa, saradnika Tita, jednog
od aktera „levih skretanja“. Dok su mi hartije prolazile kroz ruke, shvatio sam
da sanjarenje ne mogu nastaviti. I umesto da od molbi, potvrda, odbijenica
krenem da pravim istinsku umetničku priču, pomislio sam da je bolje da sve
hartije poređam po redu, uz komentare. Treba to da se pogleda. U albumu su odgovori
koje sam dobio u vezi molbi za posao, a u mojoj glavi je i hrpa molbi na koje i
nisam dobio odgovor. Kada sam se poslednji put video sa Danilom, umirao je.
Rekao sam da imam nasleđenu lepu sumu od ove mamine tetke. I rekao sam mu, ako
bude sve kako sam planirao, ne moram da radim naredne godine.
II.
- I dok sam lunjao gradom kao senka beskućnika, na
dopisnici, na kojoj nema datum, ni mura, mislim da je bio 10. mart 1961. stigao
je sa Radničkog Univerziteta „Đuro Salaj“, odgovor: „U vezi molbe kojom ste
konkurisali za radno mesto Sekretara centra za opšte obrazovanje,
izveštavamo Vas da niste primljeni na ovo radno mesto. Iz Sekretarijata
RU.“
Savršeno. Kao da su mislili
da mi se ponovo jave, kada uvide svoju grešku. Tada sam se hranio u jebenoj studnetskoj
menzi, preko jednog zemljaka dokopao sam se jeftinih bonova. Bio sam upisao
Veterinu, a znao da nikada ne mislim da privedem kraju. Tako su stajale stvari.
Hteo sam sa nekm da razgovaram o uzaludnom poslu koji radim. To je bila sedma
odbijenica, a prva koja je izgleda nepravedno. Moje vreme je teklo kao vino iz
bureta. Odbijenice su ličele na testament koji je nemoguće izvršiti. I sada,
kada vrtim ova film, pomislio sam da nadograđujem krnji tanjir sna.
- Iz „Duge“, novinsko izdavačkog-oglasno
propagandnog preduzeća, nalazilo se u Vlajkovićevoj broj 8, stigao je lepog
2. maja 1959, na rapavom mermorandumu, na kome su utisnuli i žiro račun i
brojeve telefona, odgovor: “Obaveštavate se da Vaša molba nije uzeta u
obzir, za prijem u službu preduzeća, na mesto mlađeg knjigovođe-početnika.
Drugarski Vas pozdravljamo.“ Komercijalani direktor, Taj i Taj, potpis i
okrugli zeleni mur.
Tada sam sebi odavao utisak
kao da mi je drago da su me odbili, i dalje sam pripadao samom sebi, izigravam
studenta, i hteo sam da ja ne budem ja. Kao da je odbijanje postalo moja oznaka
posebnosti. Pomislio sam da bi voleo da sretnem odrtavelog i glupog sekretara
ili komercijalnog direktora „Duge“ i da popijemo kafu. Iz sve snage sam se trudio da razumem ljude, oni
samo sprovode hladne naredbe: na određenim mestima u pismu, u znak odobravanja,
klimao sam im glavom.
- Prvo sam zakopčao dugmad na sakou, pa otvorio
koverat iz preduzeće za ekonomsku propagandu-organizaciju-unutrašnje
uređenje i dekoraciju, iz Beograda, Cetinjska 6. Na memorandumu formata
A5, sa tekućim računom, brojevima
telefona, 8. avgusta 1959. poslato mi je obaveštenje: “U vezi molbe za
postavljanje na radno mesto propagandiste, izveštavate se da ista nije
uzeta u obzir. Ovim Vam se zahvaljujemo na molbi na konkursu.“ Za Sekeretara
potpis Toga i Toga, mrljavo ime i prezime i kvadratni pečat „Foruma“.
Zurio sam u papir, okretao margine na kojima je stajalo da se „Forum“
bavi: analizom tržišta, publicitetom, grafikom, štampom, da projektuje i izvodi
sajmove i izložbe, uređuje sve vrste enterijera, spoljne i untrašnje
dekoracije. Na kraju krajeva zauvideo sam tim ljudima koji su imali moć da
nekoga usreće i nekoga zajebu. Pročitavši ovu odbijenicu nekoliko desetina puta
tokom popodneva, posle svakog čitanja popio bi po fraklić rakije i tako sam se i
naroljao kao majka.
- Osmehnuo sam se, udario nekoliko puta prstima po
stolu i privukao sebi koverat. Na nekvalitenom papiru formata A5, gore
levo je stajao pečat Narodne Republike Srbije, grada Beograda, Muzeja
Primenjenih Umetnosti, zaveden kao dokument pod brojem 1907/3, sa datumom
31. janura, a ispod njega tekst: „U vezi molbe podnete Muzeju, radi
prijema u službu na mesto administrativnog službenika, a po konkursu objavljenom
u „Politici“ od 5. decembra 1960, izbveštavamo Vas da je komisija radila
na pregledu prispelih molbi i to: 9,12, 18 i 19. januara i izvršila izbor.
Obzirom da je drugi kandidat primljen na navedeno radno mesto,
obaveštavamo Vas da je Vaša molba odbijena.“ Koje trtljanje, pomislio sam,
ne trudeći se ni da razaznam potpis sekretara muzeja i okrugli pečat.
I dok sam sedeo ispred
razvaljenog kioska, na poljani u predgrađu, na hladnom i iskrivljenom buretu za pivo, dok nikoga
nisam čekao, mislio sam kako je ova odbijenica najhladnija koju sam do tada
dobio. Hladan vazduh je strujao pustim poljem, a ja sam se osetio usmaljenijim,
samim na svetu. Mislio sam, ako budem dobar, možda me jednog dana neko nauči
kako se dolazi do posla. Jedva da sam kasnije u javnom toaletu pogledao sebe u
oči u ogledalu, i bilo mi je žao da sam se upustio u sve ovo. Ali, u isti mah
mi je bilo drago da sam nailazio na takva odbijanje, da sam shvatio da ne mogu
ni naići na prijem nego na kakav nailazim. Odbijanje, to je dobro delo, mislio
sam, dobrih ljudi. Tada sam i ohrabio strica Danila mojom pričom o malom
nasledstvu od tetke.
- Kad me spazi, već me je prepoznaavao, poštar samo
slegnu ramenima. Bio je to krupan čovek, uniforma mu je stajala kako
treba, nekako je ispunjavao svaki prostor u koji bane. Na papiru Avala Filma, kome se ne može
odrediti format, i preduzeća za proizvodnju i izvoz filmova, Beograd, Aberdareva
1, sa brojevima telefona, poštanskog faha i kusih skraćenice za same telegrame,
stigao je banalan odgovor: „Povodom našeg konkursa za upražnjeno mesto
administratora ekipe igranog filma, izveštavamo Vas da niste došli u obzir
za isto. Drugarski Vas pozdravljamo.“ Nema datuma, potpis je tanak i pečat
jedva vidljiv.
Ali, s moje tačke gledišta,
nevolja se javila onog trenutka kada sam video koverat. Bez obzira što je to
bio običan plavui koverat, to je bila presuda meni, neumoljiva realnost. Ako bi
slučajno pisalo, pomislio sam, da su me primili, za mene bi to bio ravno misli da
sam postao normalan. Niko od tih ljudi koji su me odbili, pomislio sam, me ne
poznaju i oni ne mogu znati kako ću ja na sve ovo reagovati, na jednu takvu kurvinjsku,
prostu vest. Ja sam za njih bio neznanac, nisu se nikada rukovali sa mnom, nisu
razgovarali sa mnom o onome zbog čega su raspisali konkurs, i ostaje pitanje da
li bi smeli da me gledaju u oči. Oko poštara je lebdeo opori miris kolonjske
vode koju koriste posle brijanja, a ja sam se osećao kao da mi je pred očima
vazduh rasparao korbač.
- I evo, pamtim da je bila subota. Popeo se iz mrklog
mraka administracije novi koverat za mene. Na formularu izvučenom na
geštetneru, iz Sreskog Zavoda sa socijalno osiguranje iz Beograda,
zavedenom pod brojem 619/2, 27. februara, na tvrdom formularu, unapred
pripremljenom, stigao je jasan odgovor: „Izveštavamo Vas da niste
primljeni na radno mesto (ubačeno
mastilom) administrativnog i finansijskog službenika. U smislu člana
41, stav 2, Zakona o javnim službenicima, protiv akta o postavljenju
izabranih kandidata može se izjaviti žalba Komisiji za službeničke poslove
Izvršnog veća Narodne Republike Srbije, ukoliko smatrate da konkurs nije
sproveden po propisanom postupku, ili da postavljeni kandidat ne ispinjava
uslove propisane zakonom i konkursom.“ I opet nečitak potpis za Konkursnu
komisiji, i jasno otkucano ime osobe
koja ga se potpisla uz okrugli pečat.
Sedeo sam i gledao u taj
smrdljivi papir, i u jednom trenutku shvatio kako uživam u tome, kako i želim
da patim što me odbijaju. Ostao sam usamljen među nevidljivim ljudima, čije
prijateljstvo nikada i ne mogu da
steknem. Koliko god je iskušenje bilo veliko da nekoga tužim, da nekoga
zovnem telefonom i najebem mu se majke, ja sam se tome odupirao i nisam radio
takve stvari. U sebi nisam nosio toliko okrutnog i ružnog. Neko sa strane bi
najverovatnije pomislio da je reč o kukavici, budali, i takvi ne bi hteli i da
razgovaraju sa mnom o mojim razlozima mirenja sa sudbinom.
- Kao da su svi ti kruti, negativni odgovori
stizali do mene preko brda i hladnih reka. Na memorandumu A5, Izdavačkog
preduzeća Nolit, Beograd, u levoj strani dodatno i na engleskom, NOLIT PUBLISHING
HOUSE, sa Terazija 27/II, s telefonima centrale, redakcije i poštanskim
fahom, gde su ostale crtice uz „Naš znak“ i „Vaš znak“, stiglo je
obaveštenje: „Izveštavamo Vas da Vaša molba za radno mesto referenta
sopstvenih izdanja nije ušla u uži izbor.„ Tu je poptis Sekretara,
otkucano ime i prezime i pečat sa velikim N.
Za mene je ova odbijenica
bila prilika da shvatim koliko sam usamljen, da ti gde sam nemam porodicce, da
ne pripadam više ni samom sebi. Ipak, ostao sam pri svome: da nastavim da ređam
molbe. Nisu me otuda pitali da li sam možda žensko, da nisam u drugom stanju. Nisu
znali kakav sam sin bio svoje majke, nisu znali šta sam spreman da učinim da da
se zaposlim u izdavaćkom preduzeću kakvo je „Nolit“. Moj izbor je ostao da
sanjam da budem zaposlen u izdavačkoj kući. Na ovakvim mestima nisam ni mogao
da očekujem povlastice. Tamo nisam ni kasnije ulazio bez kucanja na neka vrata
urednika, seronje koji gleda pesme mladih pesnika. Ne znam kojih sam stvari
tada bio svestan, ali revolt iz mene nije izbijao velikom snagom, sve je bilo
perverzno, kao kod pravog komuniste, artikulisano. I ne samo to: ne jednom sam
mislio da tamo negde moram da kriknem, da svi zaposleni u toj usranoj zgradurini
shvate da postoji neko koga su oni i ranije, ovako ili onako, odbijali. Da
nisam bio razuman i ohol koliko oprezan,vikao bi na sebe.
- Muka, koju sam imao sa svom tom prepiskom za
zaposlenje, davala mi je neku perverznu snagu. Na papiru formata kao za
Avala Film, od strane Državnog Sekretrijata za poslove robnog prometa
FNRJ, Direkcija za sirovine, pod brojem 92/5, sa datumom 29. mart, stigao
je lakonski odgovor: „U vezi podnete molbe za prijem u službu, a po
objavljenom konkursu ove Direkcije pod brojem 681/1 od 16. decembra 1960,
za radno mesto ekonoma, izveštavate se da ova direkcija nije mogla udovoljiti
Vašem zahtevu. U smislu člana 41, stav 1, Zakona o javnim službenicima,
imate pravo žalbe. Žalba se predaje ovoj Direkciji.“ I sledni novi nečitak
potpis, sada načelnika, njegovo ime i prezime i okrugao pečat.
U mom prisustvu prijatelji
nisu komentarisali moje nesupehe. Čak me nisu molili da odustane od svega tog
sranja. Iza mojih leđ, gorili su šta su govorili. Mesto ekonoma, mislio sam,
nije za ambiociozne. Radovalo me je da nisu napisali da ambiciozne i ne
primaju. Pisanju ove molbe sam pristupio iz čistog inata, kao mentalno nezreo.
Za njih sam mogao, za ekonoma da budem ili previše mlad ili previše star. Za
mene mesecima nije postojala ni jedna druga tema, osim pisanja molbi i slganaja
odbijenica. Neprestano sam o tome mislio, raspravljao se
dva-tri prijateleja, i shvatao da se
moja nada topi u okenanu komunizma, u
uscepljujućem nastojanju da ne uđem u partiju. Jer, bez obzira na ugled
komunista, čvrsto sam stajao na
stanovištu da komunizam nije moj izbor. Svet oko mene je bio drugačiji, a jasam bio taj koji je trebao da ga promeni,
a ne obrnuto.
- Odrao sam leđa istovarajući na železničkoj
stanici džakove cementa iz vagona. I dok sam te iste večeri vidao rane u
hladnoj garsonjeri, razjedala me je vest pristigla na providnom, skoro
pravom peliru, papiru, iz Zavoda za zaštitu autorskih malih prava,
poslovnice za Nardonu Republiku Srbiju, poznatog pod skraćenicom ZAMP, pod
brojem 50/61, 5. aprila, stigao je kratak i suv odgovor: „U vezi sa Vašom
molbom, kojom ste konkurislai za radno mesto administrativnog službenika,
izveštavamo Vas da niste izabrani na ovom konkursu objavljenom u
„Politici“.“ Sledi potpis u ime direktora Josifa, i okrugli pečat Zavoda.
I dok su me u noći pekli
crveni kolutovi na ramenima, premazani melemom, sanjao sam pred zoru da sam
okružen mladim, golim ženama, koje oko mene igraju gluvo kolo i tako mi se
udvaraju. Od neveštog tovarenja dažkova na leđa tada sam dobio ozbiljne rane.
Ljudi oko mene, kao Crvena konjica gradove, osvajali su radna mesta, a ja
nikome nisam trebao. Niko se nije ni usudio da me pozove na razgovor. Tada sam
shvatio da je sve to beznadežno, i pomislio sam kako je vreme da uradim nešto što
ne nameravam da uradim. Sa svojom tezom da pravim muškarcima nije mesto među
kukavicama, umirio sam svoju savest. Nisam imao snage da sebe hrabrim.
Ravnodušnost vlasti pokazivala je da ni u komunizmu nema ničeg neobičnog, živim
kao i svi.
- Ta žudnja za redovnim zaposlenjem nije se
utoljavala na javi, i zato su mi se snovi i pretvorili u košmare. U jednom
snu je stigla majka, i od nekud je dopirao njen glas, rekla je: „To nisu
moji porazi, to su tvoji porazi.“ Ponovo je iz Nolita, pratio sam sve
njihove konkurse, sa podacima na srpskom i engleskom, i sa datumom 18.
aprila, pod brojem dopisa 2744, stigao odgovor: „Ovim Vas izveštavamo da
Vaša molba nije ušla u uži izbor za radno mesto kalkulanta.“ Sledi lep
potpis referenta za radne odnose, drugarice Vere, i prpeoznatljivi pečat,
sa velikim N, preduzeća Nolit.
Ne mislim da je majka u snu htela da me uvredi.
Odluku da prelomim život na
neku drugu stranu nisam bio tada doneo, ali sam znao da će ona doći. Noćnim
vozom sam se taman bio vratio iz Sarajeva, gde sam imao devojku i spavao sam
kod ujaka na Grbavici. Prvobitno sam bio planirao da provedem sa devojkom tri
dana u hotelu Bristol, ali smo proveli jednu noć, jer nisam imao više para.
Shvatio sam tamo da ja za pravu ljubav i nemam neke posebne hrabrosti. Posle ove
jedne zajedničke noći, devojka se predomislila i rekla da je bolje da i ona
spava kod svoje tetke na Vratniku. Ona tamo nije imala drugih rođaka, ja sam
imao samo ujaka. Prihvatio me je moj vodnik iz vojske, i ostao sam kod njega
tri dana, takav kakav sam. Te druge i treće noći išli smo na ćevape i pivo i
neku kafani s one strane Miljacke. Ljubav smo vidli u nekom parku, na klupi.
Kakav je tu mogao da bude njen odogovr? Kada sam dobio ovu zadnju odbijenicu od
Nolita, pomislio sam da je bolje da zauvek prestanem da se borim sa alama
prošlosti i vlasti. Ja sam usamljen čovek, mislio sam, usamljen i ništa više od
toga.
- Pa nisam ja hodao u gumenim opancima na bosim
mogama, ali sam mora da pazim na svaki dinar koji zaradim. Imao sam ja u
glavi tada i drugih planova. Na malom papiru, iz Glasa Podrinja, novinsko
izdavačke ustanove iz Šapca, kome je radakcija u Cara Dušana 2, a reklamna
služba u Masarikovoj 5, odmah posle Praznika rada, 4. maja, potpisana od
Sekretara Redakcije, druga Jovana, sa okruglim pečatom, pristigla je
obavest: „Obaveštavamo Vas da je Upravni odbor ove Ustanove, na svojoj
redovnoj sednici tekuće godine, u prethodnom mesecu, odlučivao o podnetim
molbama na prijavljeni konkurs za dva novinara. Obaveštavamo Vas da nismo
mogli izaći u susret Vašoj molbi, jer su izabrana dva druga koji su
ispunjavali odgovarajuće uslove i nisu postavljali zahteve za stan“. Uzima
sve ove podatke iz albuma, jer samo tako mogu da potvrdim istinu.
Ja nisam ni tražio stan, ali
su oni napisali da sam tražio stan. Ako neko ima hrabrosti da ovako besramno
laže, pomilio sam, on nikada ne može da živi kao slobodan čovek. Dobio sam tada
posao na određeno vreme u jednoj štampariji i on me spasao briga. Izvesno je,
malo sam znao o politici. Iznenada sam shvatio da se borim sa samim sobom.
Nisam očekivao tako burnu reakciju sebe protiv sebe, ali mi je zaista doprlo do
svesti da sam tu, pod svojim nogama, i nisam mogao da prestanem da plačem. Skoro
da nisam imao razloga da se više krijem ni pred sobom da sam potpuno neuspešan
čovek i da sam dozvolio da mi drugi kreiraju život. Jednom sam proveo dva
meseca u opijanju preko svake mere. Ispijao sam litre vinjaka i rakije,
kusajući neke masne, jake čorbe.
- I evo poslednje odbijenice koju sam sačuvao u
albumu. Tada sam legao na otoman na kome sam spavao, i onam sopstveni
miris iz jastuka mi je mutio pamet. Pamti sve detalje. Na ovom lepom
papiru A4, iz Direkcije Jugoslovenske lutrije, sa potpisom Glavnog
direkoora Nenada, zavedenim pod brojem 07/949, čije se kancelarije nalaze
u Nušićevoj 12, u Beogradu, koja ima tekući račun i poštanski fah, stigao mi
je najduži odgovor 14.jula 1961: „U vezi Vaše molbe, izvešavate se: Aktom
ove Direkcije, broj 06-4587/8 od 21. februara 1961, obavešteni ste da nije
usvojena Vaša molba kojom ste konkurislai na jedno od upražnjenih radnih
mesta u Jugoslovenskoj lutriji. U aktu nisu navedeni razlozi zbog kojih
Vaša molba nije uzeta u obzir, pošto Vam
je te razloge konkursna komisija usmeno iznela prilikom razgovora
vođenjih 19. januara 1961. Ako smo Vašu žalbu pravilno shvatili, iz nje
izlazi da ste se žalili na postupka konkursne komisije u vezi drugoog
konkursa koji je objavljen u listu „Politika“ od 15. proteklog meseca,
koji je raspisan za popunu radnih mesta likvidatora i kontrolora. Smatramo
da je Vaša žalba u tom pogledu neosnovana, s obzirom da ovaj konkurs još
traje i da konkursna komisija po istom nije podnela nikakav predlog.
Posebno napominjemo, da konkursna komisjia nije bila dužna da Vašu raniju
molbu uzme u obzir kod narednog konkursa. Štaviše, da je konkursna
komisija to učinila, postupila bi protivno odredbama Zakona o javnim službenicima.“
Sa ovom odbijenicom nekako
se završilo i moje verovanje da mogu da dožem do zaposlenja. Osećao sam se kao
da sam razmrsio veliki čvor. Mislim da ukupna brojka odbijenica nije ni važna.
Trideset dve? Trideset sedam? Valjda. Prestao sam više da obraćam pažnju na
konkurse i oni za mene više nisu postojali. Zbog te jedne jedine neporecive
činjenice da se sve proverava u policiji, meni se raspao čitav svet i dobio je
oblik zveri u mojim očima. Nisam to nikome otvoreno rekao, ali sam razumo da
meni ovde nema mesta, i ja sam znao da mi ovde nema mesta, a nisam imao kuda
natraga da idem. Znao sam da nosim beleg oca, odjednom sam znao sve.
III.
Ja nisam ni mislio da ovo kazujem kao da prepiričavam kakav roman ili
kakvu dramu sa dasaka. I ovo se seve jeste dogodilo unazad, tako da se događaji
mogu povezivati i ovako i onako, ili preskakati. Sve ovo izlazi iz ono malo
dokumenata koje sam sačuvao i onoga što je ostalo u mojoj glavi. Svršeni
srednjoškolac, kome su ubili oca 1941., samo zato što je verovao u Boga i nije
pristao da ga se odrekne, oprostio se prošlosti predaka, napustio svoj rodni
kraj i krenuo na put kojim su odlazili mnogi znani i neznani Hercegovci. On
nije tamo gde ide mislio da postoji obećana zemlja, jer on se izmicao od
tragova predaka i krvavih uspomena. Tlo koje je pritisnuto kamenom, proklestvom
i istorijom zmeni je gradom razvaljenim u Hitlerovom ratu i od naista i
oslobodilaca. Koliko sam puta stajao na zidinama Kalmegdana i mislio kako bi
valjalo da se survam nekuda dole, li sam se uvek bojao da mogu da ostanem živ i
samo izlomim kosti. Kad bi utekao od depresije i dovukao se k sebi, shvatao sam
da mi ni Trebinje, ni Beograd nisu krivi za moju muku. Sedeo sam negde
skrajnut, i nisam bio u stanju da se pomerim satima. Ako nisam zbog belega koji
je na meni ostavila smrt oca Stvena i njegova vera u Boga mogao da dođem do
valjanog posla, nisam se mirio sa mišlju da sam idiot koji mora da umre od
gladi. Taman kad bi pomislio da je vreme da se sklonim iz Beograda, javio bi se
kakav posao koji mi je vraćao među one koji jede. U ovopj mojoj priči ima odjka
raunih priča i događaja, od oni koji su stizali sa povratnicima iz zatvora sa
ostrva au moru, do prvih sanjarenja tipa „ljubav, vespa i moda.“ yyyTa godina
je prošla kao je prošla. Nisam postao manje skeptik, nisam se pridružio
partiji, niti me je ko zvao, napisao sm nekoliko pesama o ljudima u nacističkim
logorima, jednu o brdu Leotar i jednu o jamam u Hercegovini. Te jeseni su isparile
sve iluzije o komunizmu. Uprkos svemu, nisam klonuo duhom: ojačao sam radeći
najgore poslove u luci, po imanjima. Od maja do avgusta uspeo sam da skupim
pristojnu sumu para i da se obučem i promenim stan za bolji. Prvi put sam sa
optimizmom gledao na mogućnost da se otisneme nekuda preko granice. Odlazio sam
ilegalno na predavanja o poeziji na tribini na Filozofskom fakultetu. Tamo je
bilo lepih devojaka koje su bile očarane mladim srpskim pesnicima. Tamo mi je
bilo isuviše lepo, da bi to prihvatio kao svoju stvarnost. Posebno sam bio obazriv
da ne naletim na policajca u civilu, jer sam na vreme shvatio da je sve moguće,
čak ni ono čega nema ni u snu. Onda se dogodilo da sam se zaljubio u devojku funkcionera,
ali sam brzo shvatio da bi to zamene bila propast. Ta brzina kojom su se stvari
odvijali krajem godine prosto je i mene samog iznenadila. Na neke stvari nisam
ni reagovao, jer sam bio zbunjen. Sada kada se svega toga prisećam, mislim kako
mi nije ni na pamet, ni u podsvesti, padalo da uđem u partiju. Ostao sam gde
sam bio, sa plaćenom sobom za mesec unapred, sa pola spakovanog kofera, da mogu
da odem bez pozdrava sa gazdaricom. Ova moja ispovest nije pohvalna za opštu
stvar komunizma. Negde sam kasnije naleteo na definiciju da je komunistička
partija gvozdena falanga boraca. Moja majka je govorila da je komunizam
mangupski zanat. Tada je sve bilo podređeno malim ljudima, a niko nije o njima
vodio računa. Kada sam starcu koga sam izgubio govorio neke od ovih stvari,
samo je rekao: „Vidi naivčine, pa ti tek treba da imaš razgovor sa mnom.“ Kolio
sam puta sedeo s rukama opuštenim niz telo, buljeći u papire koji su mi doneli
vest da nisam dobio posao. Te odbijnice su mi izgledale kao vrsta urote protiv
mene, a onda sam mrmljao sebi: „Izgubio si me.“ Trebalo mi je dosta vinjaka i
patetičnih pesama da odvratim misli od nepravde koja mi se, mislio sam, nanosi.
Tek kada sam se odvukao kuda sam se odvukao, sudbina je krenula da mi pomaže.
Ne jednom bi skuvao sebi kafu, zapalio cigaretu i nemoćan drhtao, tonući u haos
kojisam stvorio u sebi. Posle toliko poslate i primljene hartije polako sam se
smirio. Shvatao sam da ja tu ne mogu da budem neko, ličnost od ugleda, i da
takve stvari ne nastaju sam ode sebe. Više ni sa prijateljima nisam započinjao
razgovor o ludačkoj nameri da istrajem, ali koji mesec kasnije otišao sam kuda
sam otišao. I na vreme sam shvatio da mi
komunizam ne može da vrati Stevana: i neisam ni imao izbora, nego da pišem sve
te silne molbe, koje ne priliče normalnom čoveku, ali nepravda koja mi je
naneta ubistvom oca davno je ušla u moju krv. Nekako se više i nisam ni ljutio
na te nepoznate ljude. Moje patnje su bile samo moje patnje. To i još mngo
štošta stajalo je između mene i sveta koji me je okruživao. Ja sam verova u ono
što mi je govoreno da verujem, da u socijalizmu ima posla za svakoga. Jer je to
govoreno svakog dana i bilo je da se tumači tako. Koliko sam samo puta skrenuo
pogled ustranu, skrenuo da ne gledam ljude ni papire.
Pitaj me ko sam, govorila je majka, pa ću ti reći ko nisam. Kako je moje
nezdovoljstvo rasčo, ja sam tonuo u njemu. Kada pričitam sve ove odbijenice,
kako sam ih i sada čitao, vidim kakvo je komunizam bio neopevano sranje. „Šta
hoćeš od života?“pitao me je starac. „Hoću da me poštuju“, rekao sam. „I kuda
posle?“ nisam odustajao, rekao sam: „Nikuda, ali hoću da me poštuju.“ To
ubistvo Stevana bio je jaram na mome vratu, ali ja nisam pristaja da budem
makovo zrno. Moj cilj je tada bio da se potpuno isključim iz kolotečeni života,
da mudem nevidljiva senka moga mrtvog Stevana. Te zadnje mesece 1961. u
Beogradu proveo sam čitajući poeziju, da uteknem od bola koji me je nagrizao sa
vih strana. Oldazio sam samo na kakav posao, trudeći se da ne govrim mnogo.
Nisu me ljdi tamo osmatrali, jer i oni su brinuli kako da im leđa izdrže.
Subotom i nedeljom odlazio sam sam na kavu utakmicu košarke na Kalemgdanu, tamo
sam sretao i Ivu Andrića. Njemu nisu smetali pogledi ljudi, niti čuđenje šta on
radi na utakmicama košarkašica. Pravio se da ne vidi one koji zure u njega, ali
nije svesno nikuda skretao pogled. Ja sam tamo bio sam, poptpuno odvojen i od
samog sebe. Ti izlasci su se ipak isplatili, bar sam imao iluziju da svet i za
mene postoji. Ovim preturanjem po dokumentima, datumima, događajima na meni
drag način sam se uključio u deo moje prošlosti. Kopajući po ovim bizarnim i
neverovatnim događajima, pomisilo sam kako su sve to bili neki znaci na putu
kojim sam se ja kretao. Malo je tu bilo mesta na kojima sam ja mogao da se
proveselim. Muke su krenule kasnije, kada sam shvatio da su moji dani u
Beogradu odbrojani. Odjednom sam počeo da brinem o svo izgledu s dužnom
pažnjom. Iako svoju sposbnost rasuđivanja nisam dovodio u pitanje, čak i onda
kada je sećanje na oca Stevana počelo da bledi, ja sam uporno odbijao da
verujem da me toliko društvo odbacuje. Nikada mi niko nije nešto rekao, ali ja
sam osećao da svi oni misle da se ja ne uklapam u kolo komunizma. To nabrajanje
datuma važnijih događaja u toj godini je samo rezulta svesti da sam imao bolan,
samotnički život. To je bilo prvi put da povezujem datume sa danima rođenja i
smrti određenih ljudi u toj godini. I mene je zanimalo ko se rodio ili ko je
umro kada je meni stigao odgovor da tamo negde nisam dobio posao. Za tu 1961. godinu,
nisam odustajao da kopam i po novinama i arhivama, otkrio sam da je u oktobru
održan prvi sabor trubača u Guči, u Srbiji. Skoro da sam se nasmejao. I onda
sam upoređivao koja mi je odbijenica stigla tih dana. Bilo je onda prilično veselo:
prvi put je Jugoslavija sudelovala na usranom Evrosongu, pevala je Ljiljna
Petrović iz Novog Sada. Ljudi podnose molbe za posao i ne dobijaju posao,
mislio sam, od kada se zna za kapitalizam i niko na stvar nije gledao ovako. Te
godine je pomenuti Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu za knjievnost, a Melvin
Kalvin za hemiju. Te godine je započela gradnja izvikanog Berlinskog zida. Nije
majka, da kažem, bila toliko religiozna, niti mi je prbecivala da sam slab
vernik. Ona nije mogla da podnese da joj je muž ubijen samo zato što je verovao
u Boga. Ona je odrasla u porodici gde je bilo i komunista i ateista. Ona nije
dozvolila da se na nju baci kakva moralna ljaga, niti da je ukrote.
Pominjao sam svoju rodbinu, ali ja nisam imao nikada nekog posebnog
dodira sa njima. Iz ove daljine meni izgleda da sam onda imao bolan, samotan
život, bez zaštite iz porodice i društva. Tako sam spoznao značaj ideologije,
prijateljstva, hirerarhije, obmana i prevara, i takvm malo koja stvar mogla je
da raduje. Oni koji su gleali tamo negde su videli moju ogromnu kolekciju
odbijenica, sve je to slagano na jednom mestu, sa bezbroju murova i potpisa,
forma odbijaanja kao da je posebno za mene pravljena. Nako šune godine na
raspeću, odjednom se javio glas gde mogu da radim. One 1961. godine stigao mi je,
sedmog jula, iz Klena od ujaka strica Danila, koji je odmaglio s prvom grupom ljudi
bez posla u Germaniju, i postao, kako su ih Nemci kasnije nazvali, gastarbajter,
pozdrav da vadim papire i ostavim se molibi ćorava posla i dođem da radim. Iako
sam mislio da je reč kurtoaznoj ponudi, i privremenom poslu, sve se to
pretvorilo i potrajalo desetine godina. Kad su se moja nadanja primakla kraju,
pismo rodjaka iz Klena obuhvatalo je sva moja nadanja. On sigurno nije imao
nikave veze sa mojim ranjim životom, a njemu nisu za poziv trebale nikave
policijske provere. Najpre me je pozvato telefonom. Ali se posle razgovora i
prdomislio i rekao da mora da mi i piše. U Podužem pismi nekoliko puta je
ovrteo dve.tri verzije smrti moga oca Stevana, kao da me razbija sumnjama. Toga
se dobro sećam jer sam išao sa devojkom Milkom da gledam film „Martin u
oblacima“. Tako sam se ja spakovao negde u septembru 1961, a Milka nije htela
sa mnom. Te godine, ovo sam kasnije iskopao, održan je i prvi samit nesvrstanih
zemalja u Beogradu. I evo me, hvala milosnom Bogu, i sada u Kelnu. Tu imam svoj
retsoran, u jednoj od najboljih ulica. Uvek mi je bio san da sam blizu knjige,
ali to mi se onda nije dalo u Jugi. Povremeno su ovuda dolazili pisci koje sam
gostio, ali nikada nisam pomenuo kakav je bio moj put do Kelna i kako su moju
familiju nagrdila „leva skretanja“. Kada sam skoro jednom od njih dao sve odgovore
koje sam 1961. dobio u Beogradu, on je rekao da od toga treba napraviti roman. On
je bio nekada urednik u emisji Radio Beograda „Vreme sporta i razonode“, tako
da je odgovore nazvao, sa ironijom, vreme prevara i razonode.
Mogu ja nekome da zvućim i kao ludak, i kao ogorčen čovek kada ispričam
ovu moju priču. Trudim se da ovo n3 bude nepovezano zamuckivanje. Tek nakon
dvet ili dete godina ovde bilo mi je jasno da moramio biti zadovoljan onim što
sam uradio. I kada me uhvati kakva nostalgija, moja Helga upita: Nisi valjda
zažalio što i ovde stigao. Ovde su dolazili i drugi, da im dam priču kako sam
stigao u Keln. Evo odgovr je stigao pedeet godina kasnije, iskazan istrganim
rečima, kao pstaro pismo na žutoj hartiji. Ne, ja sam ostao i bio patriota:
nekako stalno imam neku tužnu dužnost da ovo dokazujem pred ljudima. Ti je
manje bola, trudim se da budem iskren. Tebi sm je dao i tu su hartije. Ta sarma
koju si jeo je po receptu moje strine. U tom tankom albumu na kome piše marke, sačuvao sam desetak recepata koje mi je
svojom rukom ispisala draga strina i koji su bili osnova za spremanje jela u
mome restoranu i recept za sibirske peljmene starca Kuzme. Te je pravila
njegova ujina koja je strada u nekom od onih hladnih logora, a njegova majka
donela u Herceg Novi. Molim te, u spomen, na moju dragu strini Danicu, izdvoji recept
za sarmu i podeli ga sa onima koji budu moju ispovest pročitali: Prodinstajte sitno iseckan luk i meso,
dodajte ispran pirinač i kratko dinstajte da se zacakli, odvojite listove
kupusa i odrežite zadebljanja i ispreite hladnom vodo, uvijajte smesu za sarmu,
veličine po ukusu, i manje i velike, iseckane odreske od kupusa stavite na dno
lonca i između sarmi, sarme slažite u krug i između suvo meso, dodajte lovorov
list i biber u zrnu, prelijte vodom ili buljonom i kuvajte dva sata, a dodajite
vode po potrebi.
