Žena pedesetih godina, ravno začešljane pepeljaste kose, na
toj fotografiji izgleda savršeno mirna. Njeno skladno telo ne odudara od izraza
nepokretnosti na njenom licu. To, zapravo, kao da nije lice koje nekome pripada
nego anatomska slika voljno stisnutih mišića brade, obraza i očiju. Ta ženska
osoba leži zavaljena na šarenom tepihu. Iza nje je naherena starinska fotelja
sa meblom u turskim drečavim bojama, kao izvučena iz fundusa pozorišta u kome
se daju samo klasične, spore i duge drame. Svetlost abažurne stone lampe jasno
ukazuje na noćni sat u kome je fotografija načinjena. Dama je odevena u dugu
svetloplavu haljinu, koja se odmah ispod kolena raskriljuje otkrivajući glatke
i oble gležnjeve na njenim nogama. Čini
se da nosi vrlo tanke najlonske čarape boje kože. Ona je zapravo u poluležećem
položaju, nesigurno oslonjena na lakat desne ruke. Takav položaj joj omogućava
da glavu drži ukoso položenu na ramenima. Leva ruka joj je prebačena preko
bedara.
Sa njene
desne strane, na turskom tepihu, nalazi se široka bela keramička šolja. To su
one šolje iz kojih se obično pije čaj, kafa ili vruća čokolada. U svakom
slučaju ne služi za ispijanje alkohola. Prazna šolja je brižljivo odložena
na tepih. Na njemu nema tragova prosute
tečnosti. Naprotiv, bela šolja na crvenoj vunenoj pozadini deluje kao eksponat
koji je neko pažljivo instalirao u kadru za fotografisanje tako da čitav prizor
koji sagledavam maltene u jednom potezu – odaje utisak planirane intimne
atmosfere i kao takav ne izaziva u meni nikakvo interesovanje.
A onda
nastaje trenutak koji dotadanjem prizoru daje katastrofičnu snagu i čitavu
stvar preokreće naglavačke, poništavajući suspregnutu mirnoću slike,
razbijajući mogućnost njenog razumevanja u paramparčad. Kao ogledalo. Sa desne strane,
malo iza nepoznate žene, ali tako da ih ona u svakom trenutku može okrznuti
pogledom samo ukoliko se malo iskrene, nije potrebno čak ni da se osvrne, na
podu su njene izuvene cipele. Imaju
potpetice, ni visoke ni male, malo proširene u peti i sa lepo zaobljenim
suženjem na donjem delu štikle. Ništa posebno, osim što je jedna cipela bela a
druga crna.
Na toj slici
je, inače, sve drugo u savršenom redu. Izuzev te uznemirenosti koje izazivaju
njene rasparene balske cipele.
Pokazujem
svojoj ženi fotografiju te žene u plavom. Ona brzo pogleda fotografiju jer se
spremamo upravo da izađemo i zatim presavijene novine spušta u korpu kraj
vrata.
Da?- pita.
Da li si
osetila isto što i ja?
Strahovito
uznemirava, zar ne?
Potvrđujem i
bacam pogled na moje, pa zatim njene cipele. Moje su tamno braon, uredno
zašnirane. Njene su crne i sjajne. Sa nama je, dakle, u ovom trenutku i dalje
sve u savršenom redu. Ali, mi oboje veoma dobro znamo da na onoj slici nije
stvar bila u cipelama, ni u šašavosti njihovih suprotstavljenih boja, čak ni u
nepoznatoj drami koja je na kraju proizvela njihovu odbačenost, nego u
očekivanju nečega, što se, sudeći po očajnoj usamljenosti osobe na slici,
verovatno nikada neće dogoditi.
Нема коментара:
Постави коментар