 |
| Sava Šumanović: Pijani brod |
POTRAGA ZA AUTENTIČNOŠĆU
(nad rukopisom romana Milana Todorova „Pristanište“,
2018.)
Celina postojanja, po pravilu, jasnije se sagledava
sučeljavanjem sopstvenih i tuđih pogleda. Naš unutrašnji i spoljašni svet su
povezani dubokim, često neshvatljivim vezama. Pisac to mora da istraži.
Mešajući likove sa društvenih mreža sa ispovestima kardiohirurga-
erotomana, koji ne veruje u zvanične postulate medicine i društva, junak romana „Pristanište“ sve vreme
traga za pravim, postojanim osloncem u
svom životu, tačnije sidrom u mirnoj luci zajednice dva bića. Autor pritom
ispituje ideju autentičnosti u ljubavi, nepouzdani dokaz njene postojanosti u
braku i van njega sve vreme tragajući za „zavetnim kovčegom“ jednostavnog, ako
ne baš sasvim srećnog a ono nefalsifikovanog odnosa u društvu koje prevagu telesnog nad emotivnim
skladom pravda večitim ljudskim snom o trajanju bez bola. Razume se da je to
nemoguće, ne postoje dugi sporazumevajući periodi između svetova ili čak samo dva bića. Odnosi se stalno
razbijaju. Junaci „Pristaništa“ imaju različite razloge za nestajanje iz ovog
sveta. U snovima i na javi. Poslednji ratovi su dodatno pregrejali naše životne
osigurače, koji se u ovoj uzbudljivoj i vrlo brzoj priči, tope ili detoniraju
stvarajući katastrofične požare koje je nemoguće izbeći neoprljen.
Pristanište je stoga mesto u kome je najlakše razabrati
promene koje donosi vreme. U njemu se ukrštaju i sabiraju putevi muške i ženske
fantazije, tokovi istorije, nanosi poraza i "povodnji", kako bi rekli priobalni meštani, čovekovih zabluda o
sopstvenoj važnosti i mogućnosti upravljanja životnim putevima, da bi se često
to svelo na samoubistvo traumatizovanih ratnih pokajnika. Ipak ovo je
istovremeno i vrlo topla, emotivno zrela priča o prijateljstvu i ljubavi i
njihovim nevidljivim, ali uvek prisutnim nesvakidašnjim znamenjima.
Zašto i kako
bismo drugačije stigli dovde, do
ovog centra za odvikavanje od želja, ovog privremenog lečilišta zavisnika od
nesreća uzrokovanih ponajvećma sopstvenim neutemeljenim idejama i
hiperegoističnim stremljenjima?
Rezultat do kojeg suptilnom introspekcijom dolazi Todorov
u svom novom romanu jeste potreba da konačno preuzmemo odgovornost za sopstvene
živote i vlastite sudbine, koje nam se često, najčešće i olako, izmigolje u
protoku svakodnevlja i kovitlacu savremenog sveta.
K.R.P.
Нема коментара:
Постави коментар