 |
| pinterest |
Bio je od onih koji vole da svaljuje na drugog krivicu za
svoje poraze, nevolje i sumnje. „Nedostaje ti da govoriš što misliš“, korio je
sebe, „gnjido?“ Nedostaje mu strašno, snuždio se. Toliko mu nedostaje, da ga
duša boli. Ali, očevidno, on nije ni od onih koji imaju snage da izađu na scenu
i kažu šta treba. Istina, nije naročito ni obrazovan, ali ni toliki idiot da ne
bi umeo da kaže šta mu je stvarno na srcu. Odavno se navikao na ovu olinjalu
ulogu, već mu je treći mandat u parlamentu, dobra plata, privilegije u vezi
auta i hrane u restoranu, ima i izvežbano oko i uho da vidi i čuje šta sme da
se radi, šta nije prikladno. Jadni čovek, rekli bi oni koji ga preziru. U
položaju je da treba da govori, ali se retko, ma gotovo nikada u parlamentu ne
javlja za reč: pripada vladajućoj partiji, ali se ne slaže ni oko čega što ona
radi. On ima u svemu suprotno mišljenje od njih, i ne usuđuje se da ga iznese,
čuva što ima, dali su platu i da diže ruku.
Svaki put kada uđe u salu parlamenta, moli Boga da
progovori iz srca, ali to ne uradi. Uradiću to, umiruje sebe, treba samo da
izabere trenutak kada su njegovi u raskoraku. U stvari, ne želi ni da bude
tužan. Teši sebe, zbog ovoga se ne gori
paklu. Inače, on misli da je dobar čovek, i da mu se dobro mora dobrim
vratiti. To je ono što mu držu glavu iznad vode. Ako nastavi ovako, umiruje
sebe, uradiće jednog dana ono što je naumio. Kada ga nešto pitaju o šefu
njegove partije, njemu je to najbolja zabava. To kada priča o svome šefu,
ispada da je šef više nego pametan, human, obrazovan, cakan. U istinu, oni koji
ga bolje znaju, rekli bi da je i vešt čovek, služi sa sitnim prevarama, koje
ranije pripremi, radi ono što naumi, pa po kuloarima priča protiv opozicija, za
svaki slučaj, pljuje ih gde može, i ovde je on gledao izdašno da zadovolji
svoju partiju, njene čelnike i njenu liniju, i izgleda da u ovome sjajno
uspeva.
On je, stvarno, činio sve ne bi li stvorio privid da je
on taj koji jeste, glas razuma. Izabrao je da igra igru, treba mu i terapija,
nije spreman da se pruži na psihijatrijski kanabe, boji se da psihijatri rade
za službe. Ovo je njegova igru i nju zna da igra: ne trebaju pare, nije ni
intelektualni napor. Posmatra opozicionare kao lutke, ovo su oni s kojima se
identifikuje, topi se od radosti, i sebe ne prepoznaje. Njegovi, gotovo
detinji, uzvici radosti, koje guta kao knedle, su priča za sebe. I kada ovi
opozicionari govore, on žmuri i vidi sebe za govornicom. Ponekad je i utučen
zbog uloge koju je sebi dodelio, svestan je, nesumnjivo, da nije glup, i da ume
sebe da dovede u neverovatnu situaciju. Sebi je nalik na ljude koji nose one
lutke-trbuhozborce. Zamišlja da drži lutku opozicionara u rukama i da ova
govori ono što se on ne usuđuje da kaže. Tako sebe, tajno, i zove, kada je sam
sa sobom-trbuhozborac, i lepo mu je.
