 |
| pinterest.com |
Ima koji dan, prijatelj me je pita: „Šta ti je, izgledaš
kao da te je poplava izbacila?“ I pomislim da ne treba pisati koještarije, a
onda se razbesnim: šta su koještarije? U slobodno vreme se bavim uzgojem
organske hrane. To je vrlo lepo, organska hrana je zdrava, povrće je lepo,
stižu razne pohvale. Tim pre što je čovek postao već ugrožen i sam, a nije
uzgajano povrće, ni cvećka. I sam pomislim da se pretvaram u luk, krastavac,
papriku, i govorim ljudima da ima onih koji se posvećeni borbi za zdrav život,
očuvanju prirode. Ispada da sam ja opunomoćenik prirode, koja je spremna da se
bori.
Ali ne odustajem od pisanja, gro vremena provodim, ipak,
među knjigama. Tako, umem da sedim sa rukama na kolenima, ponekad klonuo od
slatkog ratarskog umora, tek da se priberem i da se prihvatim druge vrste posla
koji me čeka. Prokleto pisanje, pomislio sam, ne jednom, okružen nepotrebnim
stvarima i knjigama i mislim kog đavola sam se upustio u sve ovo, kada znam da
znam da je sve uzalud, za zaborav. Tako, ima svega, pa i neka unutrašnja sila
me obavezuje da s ne odričem starih knjiga: kupljenih, dobijenih, ukradenih, ne
vraćenih u biblioteke, izgubljenih. Tu, stvarno, ima svega. Knjige se ne smeju
spaljivati. To svi znaju. Na posebnim policama držim, odvojene, ove knjige s kojima
ne znam šta ću, kao da su, ne budi primenjeno, šugave. Ustanem iz stolice,
odmaknem se od stola, skinem jaknu, obesim je na čiviluk, stojim pred zidom od
knjiga minut-dva. Tako sam jednom sebe nazvao pogrdnim imenom, u sebi, za svaki
slučaj, ljut na sve, ali ne i uzbuđen. Jasno, ovo ne izmišljam, stanem nasred
sobe i zurim u knjige. Hteo sam nepotrebne knjige da poklonim, a znam da ih
neće niko, a nemam srca da ih šaljem na otpad, bacim u kontejner s novinama.
Ideja mi je da država napravi biblioteku od knjiga koje nikome ne trebaju, koje
niko neće makar kao ukras na policama, da biblioteka bude vrsta utočišta za
knjige, „sigurna“, modernim jezikom kazano, biblioteka. Otkuda to? Pa država je
za sve odgovorna, prava i kriva, vlast je vaše prevashodstvo, sila. I s najbliže police uzeo sam jednu od debljih
knjiga, otvaram je, a otuda osim prašine i mirisa ko zna kada ubuđalog papira,
ne izlazi ništa. U rukama mi je knjiga autora koji je dugo slovio za voljenog
pisca naroda i partije, „bestseler“ pisca. Ne znam odakle da krenem, šta treba
u njoj da tražim, nađem. Odjednom, otuda „izranja“ listić, kakvih je pre pedest
godina bilo, gotovo, u svim knjigama, koji potvrđuje da u knjizi ima grešaka.
Izdavač, odgovorni urednik, korektori, lektori i štampar priznaju, zajednički,
da u knjizi ima grešaka, navode ih koje su, na kojoj strani, ali se ne
izvinjavaju, ne navode, pomislio sam, s malo cinizma, čijom su greškom greške
nastale. Mislim kako je prošlo vreme kada su se, uopšte, greške priznavale, ne
samo od onih koji prave knjige, a kako u današnjim knjigama i nema ovakvih
listića. Sve su prilike da su danas izdavači, odgovorni urednici, korektori,
lektori, štampari nepogrešivi. Vraćam knjigu na mesto odakle sam je uzeo i
mislim kako ima razloga da se ne odričem ovih knjiga s kojima ne znam šta ću.
Pre nego se vratim gajenju organske hrane, slušam muziku,
Mocarta, slušam onog istog prijatelja koji govori kako, po njegovom mišljenju,
uopšte nije potrebno ni pisati. Uzmi mene, isprsio se, zašto bih pisao, skroman
sam čovek, pametan, miran. A kakve, ne odustaje, država ima koristi od pisanja,
troši silne pare na, da izvinem, bljuvotine. A
kako je sad skočila cena toalet papira, na primer, da i ne govri,
uzvikuje. Uostalom, njemu i ne treba
država, ako mu redovno šalje penziju, „ostalo je flauta i prohujalo s
vihorom-dim“. Treba, izvinjava se, objasniti tim piscima: „Ljudi, pišete
uzalud!“
Нема коментара:
Постави коментар