paradoks

  Pacijenti psihijatru ne treba da se obraćaju posle izbora. Onda je već kasno...   Da bi mogao celog života da diriguješ i da razuzdano mašeš palicom, prvo moraš da završiš akademiju:   ili muzičku, ili policijsku.   Skočila je vrednost vođinih zapovesti na domaćem tržištu. Njegova jedna sada vredi kao deset božijih.   U Evropi se mnogo toga promenilo u poslednjih 200 godina, ali ne i kod nas. To je zato što oni ne znaju da čuvaju svoju tradiciju kao mi.      

  Vidim propušten poziv na fiksnom.  Neko me je zvao kasno noću. Ranije je to činila isključivo moja majka. Sada me više, bezmalo, niko ne zove pomoću fiksnog telefona.. Nazovem i kažem: Tražili ste me?  Nisam, sine, odgovara neka žena. Iako mi je mama umrla pre četiri    godine, ja joj odgovaram: Hvala, mama.

  - Zvala si me? Vidim propušten poziv. - Nisam. Samo sam nešto čačkala po telefonu. - Gledaj da, sledeći put, načačkaš Latinsku Ameriku.

    Kad god je čitao kako ljudi kukaju za vremenom u kojem su živeli, smešio se cinično. I prihvatao je da mladost daje pravo da se sve ulepša. U tim prilikama,   o nekom drugom, rekao bi koju neprikladnu rečenicu, ili nešto sasvim obično, ali sada se našao u neobranom grožđu. Stanuje u pristojnoj zgradi od pet spratova, u lepom gradu, u lepom kvartu, građenoj pre, verovatno, sto godina, i na ulazu imaju portira; sve je restaurirano koju godinu ranije, pa uživa punu blagodet. Želeo je da živi u ovom gradu, ima mnogo drveća, parkova s fontanama, ovde su ulice čiste, ovde život sam od sebe klizi. Primanja bestseler pisca, izdržava samo sebe, omogućavaju da živi na ovakvom mestu. I pomislio je, ne jednom, kako je ovo njegovo srećno doba. On voli da diše punim plućima, da udiše život. I ovo bi treba da je jedna lepa priče. Nema tereta, nevolja, iščašenog ponašanja, posebnih tajni. A šta ima loše u tome o čemu razmišlja? Ono što ga brine je saznanje da je postao rasejan. P...

 Prednost življenja u malim mestima je to što, u proseku, viđaš manje idiota.

  Protrči neki mladić pored mene i baci s naglavačke u vodu. Minut kasnije iz vode izlazi mršavi starac   sa isturenim mlohavim trbuhom.

  Ovogodišnji odmor sam proveo na Panonskom moru.   Mi smo maheri da napravimo da sve bude isto, a da nije tako.   Sve što smo dobili pobedom u dva prethodna svetska rata, izgubili smo u miru. Treća, sreća.   Nepouzdan je. Hoće da kaže istinu.

  Svuda u svetu kad se ugase svetla ljudi prave decu. Ovde državu.   Čim pljačka bude završena, svi ćemo moći da skinemo maske!   Decu više nigde u Evropi ne smeju da tuku roditelji. To može da radi samo policija.   Mene može neko samo fino da zamoli da prestanem da jedem govna. Da mi zabrani ne može niko.   Ovde između zdravih i bolesnih više nema razlike. I jedni i drugi su u kritičnom stanju.   Film "Niske strasti" da je snimljen na ovim našim prostorima, ne bi bio ljubavni, nego ratni...   Znamo mi vrlo dobro da smo im mnogo toga oprostili, ali da im to nikada nećemo zaboraviti, samo se više ne sećamo šta...   Buzdovan je kod nas kao vojno oružje odavno prevaziđen. Kao političko još nije...    

  Dolmom ide litija Na barjaku strašila Za slepačka žitija Povorka se plašila   Popu pod kabanicom U rukama kesega Žena sa obranicom Do rampe ponese ga   Svi su mogli da zaglibe U kupinjak neobran Zato nas je potresla   Vest da ga je čuvar ribe Pronašao sutradan Razapetog na vesla (iz zbirke POVRATAK U LAZARET, Gradska biblioteka u Novom Sadu, 2020.)

Svake večeri vozim bicikl od Trandžamenta do Dunava, kroz Molinarijev park. Sećam se detinjstva provedenog tu blizu. Kao da je sve opet tu, jedino otac... Otac mi uporno izmiče u svojim poslednjim bolesničkim šetnjama ka već nepostojećoj železničkoj Dunav stanici.