paradoks

      Pomišljam da treba pisati običnu priču, bez primesa basne i satire.   A ne sećam kad se začela ljubav da od opisa igara pravim priče i kada sam ovo prvi put uradio. Vele da je ovo dečja igra, možda nije. Nabasao sam na opis igre u knjizi za decu, a kasnije sam video da je igra jako stara, da ima njen prikaz i na slici Pitera Brojgela iz 1560, zove se Dečje igre . Meni je poslužila   u vreme komunizma da pokušam da pišem satiričnu priču, koju niko nije hteo da objavi. Prebiram papire, premišljam se da ih bacim, i čitam kako se sama, prilično gruba igra, koju igraju samo dečaci, igra: „Prvo se dečaci poređaju u kolonu, a prvo dete se sagne i osloni ruke na kolena. Onaj iza trči do savijenog, stavlja mu ruke na leđa i skače preko njega, raširivši dobro noge. Po doskoku ovaj dečak zauzima odmah položaj kao i prvi dečak, pa tako da treći dečak mora preskočiti prva dva. Sledeći preskače već tri igrača, i kada poslednji preskoči niz, nastavlja se igra, i mo...

Zaklela se zemlja raju da se sve tajne saznaju. Zbog toga pakao ima nekih svojih malih čari.

    Zna m uglednog čoveka, imućnog, starijeg neženju, koji mi je ispričao svoju, nedorečenu, priču. Tokom pričanja javljao mu se u očima izvestan odziv njegovih osećanja. On je godinama među prijateljima slovio kao savetnik za mere i drgocenosti u arapskoj zemlji, dok se nije odigralo arapsko proleće . Određeni događaji učine da o ljudima mislimo najneobičnije stvari. Advokat je poznaniku, još dok je radio u Africi, kupio stan u luksuznoj zgradi u kojoj svi radovi nisu izvedeni do kraja, odnosno nisu bili urađeni valjano. Tako ga je pri useljenju, morao je zbog proleća da se vrati, sačekao ispred zgrade iskopan ponor za toplovod. A porodičnu kuću je odavno, pred odlazak u Afriku, darovao kao prostor za legat dede slikara, akademika, ugledne ličnosti. On nikad nije stanovao u zgradama koje imaju više porodica i teško se, uopšte, snalazio kao povratnik posle trideset godina. I vrućina mu je smetala, a tamo se bio navikao na vrućinu. Odeven za protokol, ide sada na prijem, pr...

Život u Srbiji je kao u reklami turističke agencije: "Vaše je samo da spakujete kofere.

  Stare železničke stanice postaju muzeji. U njima će se čuvati naše sećanje na to kako smo silno želeli samo da zbrišemo odavde.

                                       (odlomak iz romana „Ne mogu svi da umru leti“, koji uskoro izlazi u izdanju beogradskog Arhipelaga)      ...                 „Ko ti je ta Irena?“                 Još se nismo dobro ni upoznali, a Margita se raspituje o mojim poznanstvima. To mi se nimalo ne dopada. Ali devojka već prelazi na drugu temu.                 „Izvini, moram da odmorim stopala. Ceo dan sam u ovim ortopedskim sandalama. Šta ti je? Skloni tu ruku… Moram da držim noge ovako radi cirkulacije. Ma čekaj…Bar da skinem uniformu…“         ...