RATKO DANGUBIĆ: JANJINE BANJINE

 

 

 

Pomišljam da treba pisati običnu priču, bez primesa basne i satire.  A ne sećam kad se začela ljubav da od opisa igara pravim priče i kada sam ovo prvi put uradio. Vele da je ovo dečja igra, možda nije. Nabasao sam na opis igre u knjizi za decu, a kasnije sam video da je igra jako stara, da ima njen prikaz i na slici Pitera Brojgela iz 1560, zove se Dečje igre. Meni je poslužila  u vreme komunizma da pokušam da pišem satiričnu priču, koju niko nije hteo da objavi. Prebiram papire, premišljam se da ih bacim, i čitam kako se sama, prilično gruba igra, koju igraju samo dečaci, igra: „Prvo se dečaci poređaju u kolonu, a prvo dete se sagne i osloni ruke na kolena. Onaj iza trči do savijenog, stavlja mu ruke na leđa i skače preko njega, raširivši dobro noge. Po doskoku ovaj dečak zauzima odmah položaj kao i prvi dečak, pa tako da treći dečak mora preskočiti prva dva. Sledeći preskače već tri igrača, i kada poslednji preskoči niz, nastavlja se igra, i može beskonačno da traje.„

Ima grubljih verzija igre, kod nas je zovu i „Trule kobile“. Sećam se da sam dok sam bio mali bezuspešno pokušavao da se primaknem starijim. I vikao sam, zaletao se: „Pazite, pazite!“, na šta neko priđe i odvuče me u stranu. Tada nije bilo kompjuterskih igara, sve se moralo doživeti, i razočarenje. Meni je  priča, kako sam rekao, poslužila da pravim satiričnu priču, jer političari nisu ništa dugo nego oni koji igraju Janjine Banjine. Napravljene su razne verzije ove igre, od najosnovnije gde dečaci preskaču jedan drugog kao kozlić na času fizičkog, pa do verzija gde postoje i dve ekipe gde su jedni skakači, drugi kobile. Postoje i sudije, i kada ne sme da se poklekne, dodirne zemlja, suština je da se igra može igrati dok neki ne zanemoćaju. Tu nema dodatnog skakanja, klackanja, poskakvinaja na onima koji su kobile. Sve mi je ovo ličilo na politiku, lepo sam opisao. Cepam stari rukopis, a ljubiteljima umetnosti preporučujem da pogledaju Brojgelovu sliku.