Znam uglednog čoveka, imućnog, starijeg neženju,
koji mi je ispričao svoju, nedorečenu, priču. Tokom pričanja javljao mu se u
očima izvestan odziv njegovih osećanja. On je godinama među prijateljima slovio
kao savetnik za mere i drgocenosti u arapskoj zemlji, dok se nije odigralo arapsko proleće. Određeni događaji učine
da o ljudima mislimo najneobičnije stvari. Advokat je poznaniku, još dok je
radio u Africi, kupio stan u luksuznoj zgradi u kojoj svi radovi nisu izvedeni do
kraja, odnosno nisu bili urađeni valjano. Tako ga je pri useljenju, morao je zbog
proleća da se vrati, sačekao ispred zgrade iskopan ponor
za toplovod. A porodičnu kuću je odavno, pred odlazak u Afriku, darovao kao
prostor za legat dede slikara, akademika, ugledne ličnosti.
On
nikad nije stanovao u zgradama koje imaju više porodica i teško se, uopšte,
snalazio kao povratnik posle trideset godina. I vrućina mu je smetala, a tamo
se bio navikao na vrućinu. Odeven za protokol, ide sada na prijem, prelazi
preko podrhtavajuće daske koja nedeljama predstavlja jedini put do zgrade. Žurio
je na sastanak Krunskog saveta. Daska deluje kao brvno nad ambisom dubokim tri
metra. Ovo su, valjda, iskopali u želji da srede grejanje čije probe ne
uspevaju. Na pola daske viri veliki, zarđao, opasan esker. Ovo je ko zna koji dan
da ovako prelazi, a do trinaestog se nije bojao. Ali bi sada statistički gledano
mogao uvek propasti u ponor. Dole se vidi ogroman ventil na kome krupnim
slovima piše “Valman Hawle”. Od kanalizacije? Čudi ga da se niko ne usuđuju da se
bune, iako u zgrada ima porodica. Razmišljao je da li je i on sam taj “niko” kada
se ni on ne buni, samo besni.
I
vratio se s prijema taksijem. Ponovo je pred njim ona ista slika, sem što je
pored susedne, velike, zgrade sedela starica u crnini koja ovde prodaje
svakodnevno šta ima. Nekako mu je žao starice, zuri u tezgu, kartonsku kutiju,
prilazi ponoru. Zaokupljen je mislima i skoro da je ugazio u pseći izmet. Tek kad
prođe staricu trže se, pa se sažali i vrati da kupi kilogram bresaka. Starica
mu lagano izmeri, bez reči, robu u providnoj plastičoj kesi, na visećem
kantaru, i pomislio je da kesa neće izdržati. I gleda u kojoj ruci da nosi
breskve, u kojoj papire koje je dobio na prijemu. Naježio se, starica nudi i
pileće nogice i krilca za pseto. I ostavlja staricu za sobom, ne uzima ni kusur,
i čuje je kako zahvaljuje i govori mu: “Hajde, uzmi sutra tri kila, pa da ti
dam što valja!”
Нема коментара:
Постави коментар